Jos ne tako davno veoma uticajan, albanski lider Ibrahim Rugova danas tesko da moze da zaustavi ovaj uzas. Bombardovanje nije postiglo rezultate koje su ocekivali bodri generali i arkanzaski sanjar. Gde su bili ruski politicari, cime se oni bave u svom ministarstvu inostranih poslova? Cini nam se da smo pravoslavni narodi, ali mi smo samo potomci pravoslavaca, a razlika je velika. Mozda ce netrivijalni akt nenasilja jedne od strana ukazati na izlaz. To sto danas demonstriramo, bili to misici, stari brodovi ili spremnost da sazdamo novi neraskidiv savez, najmanje od svega vodi srecnom izlasku iz krize. Vojska, zarazena smrtonosnim virusom blago nazvanim »dedovstina«¹ ne moze i nema prava ista da demonstrira.
Svi se iz detinjstva secamo bajke: u okeanu postoji ostrvo, na ostrvu stoji drvo, pod drvetom zakopan sanduk, a u sanduku – jaje. Kada ga neko dotakne mi se kocimo, masemo rukama i bacakamo se nogama. Sta je to, mit ili stvarnost? Sta se tamo nalazi, u toj tacki? Strateski i geopoliticki interesi? Mogucnost da se Bosfor i Dardaneli zaobidje sa zapada, stari san da se izadje na Sredozemno more a bez pozivanja telefonom Turaka i pitanja za dozvolu. Kakav je to mit, poput mita o Trecem Rimu, snaznijeg i strasnijeg od svake realnosti?
Ambasador Ruske imperije Hartvig, sluzeci u Beogradu pred Prvi svetski rat, veoma aktivno je radio na sprecavanju rata, jer je tadasnja srpska vlast u egoistickom zanosu prekrajala Balkan. Posle atentata u Sarajevu pozvan je u austrougarsku ambasadu gde mu je urucen ultimatum koji becka vlada upucuje srpskim vlastima. Procitavsi ga on je pao mrtav. Ne verujem da bi iko od nasih danasnjih ekscentricnih politicara koji rukovode prijavljivanjem ruskih dobrovoljaca u teatar vojnih intervencija bio u stanju da sa takvom tacnoscu razmotri situaciju i da se toliko zabrine nad sudbinom Rusije i sveta.
NATO stratezi koriste frazu iz leksikona naseg kriminalnog miljea: »kazniti Milosevica«. Ako je to kazna, onda bi je trebalo drugacije nazvati. To je kazna, u staroj Kini poznata pod imenom »hiljadu komadica«.
Od 1948. godine Jugoslavija postoji na prostoru izmedju dve suprotstavljene supersile, kao u snaznom polju sila dva elektromagneta. Svet je aplaudirao njenom lideru kao geniju pokreta nesvrstanosti, heroju antihitlerovskog otpora. Ovu snaznu drzavu koju je stvorio Aleksandar a ucvrstio mudri i lukavi Tito, u Evropi nisu voleli i bojali su je se. Ali jos vise su se plasili da mi ne izadjemo na Jadran. Bilo je novca, slobodan izlaz na svetsko trziste, visoki zivotni standard. Ali eto, jedan od polova magneta je iskljucen i euforija se zavrsila. Zemlja je pocela da se raspada pod dejstvom unutrasnjih centrifugalnih sila, i spoljasnjih sila mrznje i straha. Roba je gotovo trenutno izgubila konkurentnu sposobnost, novca je nestalo.
Oni koji danas daju svoje glasove Milosevicu i njegovim saborcima, bivsim (pa i sadasnjim) komunistima, cine to iz ceznje za predjasnjim, virtuelnim zivotom. Pokusajte da jednom takvom objasnite znacaj njegove zemlje u drugoj polovini XX veka onako kako ga vi vidite i postacete njegov zakleti neprijatelj.
On masta da ce Rusija opet postati snazna, pre strasna, sa nuklearnom toljagom u mrtvoj ruci neuspesno ozivljenog mrtvaca, kakvi smo sasvim nedavno i bili. Tako ce biti mirniji. Tako ce postati bogatiji. I slobodniji, po njegovim shvatanjima (za mnoge ljude sloboda je samo mogucnost da se dobro najedu i da putuju preko granice bez vize). On je likovao kada je u Rusiji 1991. godine doslo do puca. Nije se prijavljivao u dobrovoljce, da bi ovde stitio slobodu. Kada je pocela tragedija na Balkanu, sa poverenjem je izjavio: »Sta znaci za Rusiju da izgubi sest–sedam miliona ljudi stiteci nas? Pa ima vas tako mnogo!« Ljubio je i grlio svakog naseg monstruma koji bi dosao u Beograd i obecao mu podrsku. Takva je pozadina njegove bratske ljubavi. A ime mu je – vecina. Najstrasnije je sto je on cesto intelektualac, profesor, akademik. On cak pise (iz u redakciji sacuvanog pisma od 7. aprila, od beogradskog naucnika, fizicara, ruskom prijatelju, profesoru fizike na Sankt-peterburskom univerzitetu): »Srbiji je potrebna ozbiljna vojna pomoc...« Jedino sto usadjuje nadu jeste da ga mladi ne podrzavaju. Oni nisu ziveli u tom vremenu.
Ja volim taj narod, ne kao predstavnik svog naroda, po obavezi od nekoga nametnutoj. Vec prosto tako, ni od koga ne ocekujuci da sa mnom deli tu ljubav. Sasvim verovatno da bih isto tako voleo i Albance, kada bih tamo proveo godinu ili dve. Nastradale hrvatske i muslimanske dece mi nikako nije manje zao nego srpske. Srbi i Crnogorci imaju mnogo cega slicnog nama. Cak i gresaka i zabluda.
Od 20-ih godina mnogi ruski emigranti su se nastanili u Jugoslaviji. Deset procenata populacije Beograda nekada su cinili Rusi. Nije bilo nijedne srednje skole bez Rusa kao nastavnika fizike, hemije, matematike. Od tada, i pored etnickih cistki Josipa Broza Tita koje su dovele do progona Rusa iz posleratne Jugoslavije, ruskom coveku je lako da tamo zivi. Tamo sam i ziveo sve u svemu neke cetiri godine do pretposlednjeg rata, za vreme rata i posle, radeci u izdavastvu, susrecuci se sa mnogim ljudima i putujuci po zemlji. Moze biti da Srbi i Crnogorci i dalje imaju pozitivan stav o nama samo zbog toga sto ih nikad nismo gusili bratskim zagrljajima, kako su to cinili Poljaci, Cesi i drugi slovenski narodi.
Cesto se setim poznanika Crnogorca, Novaka, siromasnog osobenjaka bez doma i porodice, koji je mnoge godine posvetio temi »Homer i Crna Gora«. Jednom je sa tugom u glasu izjavio: »Ima nesto privlacno u ideji komunizma: gledas svoja posla, a jedes iz zajednickog kazana«. Slozio sam se sa njim (sa njim je bilo tesko ne sloziti se), ali sam primetio: »U pravu si, ako zaboravimo da u tom slucaju neko mora sve vreme da stoji ispred kazana sa kutlacom u ruci«.
Sto se tice Crne Gore, njena pozicija danas izaziva divljenje. Jos odavno se distancirajuci od Miloseviceve politike na Kosovu, ostro kritikujuci srpsko rukovodstvo zbog nesposobnosti da se dogovori sa drugim slovenskim narodima i trpeci NATO udare na svojoj teritoriji, ona danas prihvata albanske izbeglice. Mala zemlja (trenutno broji ne vise od 700 hiljada stanovnika) odrzala je nezavisnost tokom mnogovekovne borbe sa muslimanskim svetom, ne izgubivsi (medju)ljudsko postovanje ni prema Albancima, ni prema Turcima.
Sto se kutlace tice, vidimo da oni koji je u nasoj drzavi sve do sad drze u rukama nikako ne nameravaju da prekinu taj post. To se medju njima zove »hraniti narod«.
U svemu sto sam danas napricao mozda i gresim, ali zelim da slobodno iznesem svoju tacku gledista, jer i ta mogucnost moze u jednom trenutku da nestane. U nas skoro da i ne postoje mehanizmi delovanja na vlast, nema dovoljno snaznih i nezavisnih drustvenih organizacija koje bi formirale i oblikovale javno mnenje, protest, drustvenu misao. Ako kod nas i ima kakvih-takvih sloboda, one se ogledaju u stepenu nase otvorenosti prema svetu. Promaja vuce svez vazduh kroz odskrinut prozor i bez nje bismo se ugusili. Danas bi da zatvore kapke i tako naprave red, posto se na svim granama vlasti nalazi mnogo ljudi koji bi upravo na taj nacin da rese sve nase probleme. Drugi nacin zahteva njihov odlazak sa politicke scene, a da dobrovoljno odu oni nikada nece pristati. Oni se na razne nacine i dovijaju da spuste zeleznu zavesu, od pucanja na americku ambasadu, do nerazresenih nuklearnih nesreca.
Svet se menja. Evropi ostaje da malo saceka sa svojim ujedinjenjem, prerano su nacrtali, istampali i iskovali svoj lepi evro. Ekonomski prevrat od kojeg se ocekuje da stigne i prestigne Ameriku ne nazire se bas skoro: dok traje rat na kontinentu sve se odlaze. A rat se, cini se, tek rasplamsava.

»Slovensko pitanje« u XXI veku

U devetom broju »Sankt-peterburskog univerziteta« za 1999. godinu objavljen je clanak »Zlocin i kazna (Rat i mir)« Aleksandra Sumilova, u vezi sa americkom agresijom u Srbiji. Clanak izaziva dvojak utisak. Sa jedne strane, vidimo zdravo rasudjivanje i dobro poznavanje Jugoslavije u kojoj je A. Sumilov proveo vise godina. A sa druge, izvesna zlonamernost prema slovenskim narodima i nesposobnost da se na politickoj karti vidi nesto ocigledno svakom Rusu, osim ako nije neki agent uticaja jedne prekookeanske drzave.
Naravno, A. Sumilov je primetio da je u Jugoslaviji bilo necijih intervencija sa »planskim unistenjem infrastrukture i ekonomije zemlje«. Desavalo se da »ne bombarduju onog koga su planirali: ko radi taj i gresi«. Istina, »za to sto se desilo tokom poslednjeg meseca i nemamo posebno koga da krivimo« jer prirodni zakon kaze da »onaj ko poseduje silu koju niko i nista ne ogranicava, on je i primenjuje, krojeci svet prema sebi«. To je onaj zdraviji deo clanka gospodina Sumilova. Zamisljam kako ce kroz dve–tri hiljade godina istoricari naici na ovaj »izvor« i tumaciti ko li je to tamo na kraju XX veka u Jugoslaviji primenjivao »nicim ogranicenu silu«? Mozda Kina ili Rusija? Nece valjda biti da je Amerika sa svojom liberalnom demokratijom svakog meseca na Srbiju prosipala kolicinu eksploziva jednaku onoj koja je bacena na fasisticku Nemacku tokom celog Drugog svetskog rata!
Ima pozitivnih stvari u clanku A. Sumilova. Evo istinite primedbe: »Od 1948. godine Jugoslavija postoji na prostoru suprotstavljenosti dvaju supersila... drzavu, koju je ucvrstio mudri i lukavi Tito, u Evropi nisu voleli i bojali su je se. Ali jos vise su se plasili da mi ne izadjemo na Jadran. Bilo je novca, slobodan izlaz na svetsko trziste, visok zivotni standard. Ali eto, jedan od polova magneta je iskljucen i euforija se zavrsila. Zemlja je pocela da se raspada«. Odlicni redovi! Odlicno primeceno! Ali zbog necega Sloven Sumilov nikako ne moze a da se ne baca stajskim gnojivom na adresu i Srba i nase zemlje. Cini se, ne u primedbama o casti koju imamo da planiramo izlaz na Jadran, vec pre o »spremnosti da se sazda novi neraskidiv savez« i da to »uopste nece doprineti mirnom resenju krize«. Tu gospodin Sumilov vec racuna kao pravi pres-sekretar Pentagona: po Pentagon to, istina, i nije bas najsrecnije resenje. I odlicno se gospodin Sumilov dosetio da ce ga »neko nazvati izdajnikom pravoslavnih naroda«. On nimalo ne gresi i cak trci ispred kremaljske lokomotive. Jer su u kremljevskoj posrednickoj administraciji vec primetili da se ne treba zaustaviti na ZND. I da je vreme da se uspostavi neraskidiv savez, pocevsi od saveza sa Belorusijom. A o pozitivnom odgovoru drzavne Dume na predlog u vezi sa savezom Rusija–Belorusija–Srbija gospodin Sumilov nije nista cuo? Duma, kao predstavnik celog ruskog naroda, planira da sklopi snazan i uspesan Savez (dakle nezavisan od MMF-a, CIA-e i sl.), cija bi kicma bila Rusija. Zbog cega se Slovenu Sumilovu to ne dopada? Jer kao alternativa ovom savezu stoji konacno pretvaranje Rusije u Nigeriju. Po nivou kriminala i visini plata Nigeriju smo vec »stigli«, a kroz 5–6 godina cemo je stici i na planu nauke i tehnike. Na primer, u biblioteku Akademije nauka vec pola godine ne stize cak 90% naucnih casopisa odranije. Za vreme komunizma, duzina veka jednog sovjetskog gradjanina iznosila je 69 godina, tj. samo pet godina manje nego u SAD. U danasnjoj Rusiji ljudi zive cak 15 godina (!!!) krace nego u SAD, tj. kao u francuskoj koloniji Gvajani sredinom XIX veka. A danas vidimo kako bi mladi reformatori nase nuklearno oruzje da daju pod kontrolu NATO-a, ne bi li »nigerizacija« bila zavrsena. A bez atomskog oruzja pocinje realizacija trece faze plana Bzezinskog – likvidacija.

U svom clanku gospodin Sumilov se cudi sto se njegov ruski narod iznenada probudio i resio da bar moralno podrzi Srbe. A. Sumilov pise: »U centralnoj Africi je pre nekoliko godina milionski narod satrt od strane druge nacije a mi se cak i ne secamo tacno u kojoj se to zemlji desilo. Ravnodusni smo nad sudbinom. Slabo smo upuceni u to kako su, na primer, proveli zimu nasi sugradjani u Jakutiji«. A eto zbog Srba smo se trgli! Otkud sad pa to? Da bi to objasnio, autor ovih redova je poceo da pise ovaj komentar.
Pre svega, mi ipak ponesto pamtimo. I ne samo o masakriranom narodu Tutsi. Pamtimo kako je pre deset godina Vasington poslao bataljon u susednu im, suverenu zemlju, da bi doveo u SAD Norijegu, predsednika te zemlje, koji je pravio tamo neke nestasluke, ali ne u Ovalnu salu. Predsedniku suverene zemlje sudio je sud SAD-a, i on sad broji dane u americkom ITK. UN su cutale, Pentagonu se stvar dopala. Zatim, uskoro se SAD-u nije dopala ni revolucija u Somaliji, i njihove trupe se vec iskrcavaju tamo da zastite somalijska ljudska prava. Istina, pesadija je red za vodu pomesala sa odredom pobunjenika i pokosila sa zemljom pedeset nenaoruzanih ljudi. Somalijci su za uzvrat upokojili nekolicinu pesadinaca, bas pred kamerama CNN-a. Americki narod je tada shvatio da im u Somaliji i nisu bas naklonjeni i trupe su se morale povuci. Ali, apetit Pentagona je jos rastao. Pre dve godine Vasingtonu se nije dopao Husein i Pentagon je poceo sa svakodnevnim bombardovanjem Iraka, krijuci se iza odluke UN o embargu. A u aprilu-maju 1999. Vasingtonu se nije svidela ni Jugoslavija, koja je albanskim separatistima ucinila tek cetvrtinu onoga sto Engleska vec pedeset godina radi irskim separatistima i tek jedan hiljaditi deo onoga sto Turska cini Kurdima. I tako NATO bez pitanja za dozvolu (!) UN pocinje sveopsti rat protiv suverene Jugoslavije. U medjuvremenu, dve nedelje pre pocetka vazdusnih napada, u NATO su primljene nove clanice – Ceska, Poljska i Madjarska. A krajem maja 1999. godine SAD i Japan su »izvrsili korekcije« svog vojnog sporazuma i sada je Japan obavezan da iz pozadine pomaze SAD-u pri svakom vojnom konfliktu. A sada, gospodine Sumilov, pogledajte na globus! Ne vidite da su nas opkolili sa svih strana? A novo medjunarodno »pravo« je de fakto uvedeno: NATO je iznad Ujedinjenih nacija!
Gospodine Sumilov, sada vam je valjda jasno zasto su se Rusi probudili? Mi sezdesetasi smo cak i u najhladnijim godinama hladnog rata Ameriku ipak smatrali demokratskom zemljom bez ekspanzionistickih namera. (Lenjinsku teoriju imperijalizma smo, razume se, svi »presli«, ali se cinilo da je americki imperijalizam neki od veoma progresivnih.) A kako nas Amerika nije volela, mi smo to »objasnjavali« time sto je kod nas postojao socijalizam sa imperijalistickim licem i vlast nomenklature umesto vlasti sovjeta. I eto, 1991. godine smo dozvolili da se srusi imperija, a 1993. da se iz tenkova puca na sovjetsku vlast. I krenuli smo na trziste. Verovali smo da ce nas sada zavoleti, primiti na trziste, a mozda i u NATO! I sta se desilo?
Na trzistu su nas primili u ulozi Nigerije. Primice nas i u NATO, da bi pod svoju kontrolu stavili nuklearno naoruzanje. ALI I PORED TOGA, NAS NE VOLE!!! Opkoljeni smo sa svih strana. Sasvim su se priblizili nasim granicama, Bzezinski u svojoj knjizi crta karte sa koncentricnim strelicama kako se priblizavaju kruzeci oko Rusije. Zasto nas sada ne vole? Pa sada nemamo ni sovjete, ni komuniste?
ZASTO?
I eto sada svi Rusi, osim nasih pregovaraca, shvataju: na nama su ostale ruske njuske! I sada se secamo da nas Zapad nije voleo ni 1914. godine, ni 1853, ni 1812, ni 1242. Gumiljov je bio u pravu: etnicki procesi su osnova klasnih procesa! Na Slovene ce navaljivati (Drang nach Osten) dok ih ne sabiju u rezervate za Uralom, ili pre za Jenisejem, posto iza Urala jos ima mnogo nafte. Na engleskom Sloven se kaze »slav«, a rob – »slave«. Nemacko »Sklave« za roba malo se razlikuje od Slawe, za Slovena. Zato je Hitler u svom Hitler jugendu morao malo da se pozabavi obrazovanjem potencijalnih vlasnika plantaza i nadzornika robova, pre nego sto ih je poslao u Rusiju da ratuju. A Anglosaksoncima i ne treba takvo vaspitanje, njihov jezik i misljenje vec jesu jezik i misljenje vlasnika plantaza i izrabljivaca. Sta mislite, dragi citaoci, da te dzentlmene mozda nekakvi moralni principi ne sprecavaju da izgrade plantazu na jednoj sestini zemaljskog kopna? Pa robovlasnistvo je vec postojalo, i upravo u SAD-u, sasvim nedavno, pre samo 140 godina. I danasnji »arkanzaski sanjar« je potomak tih robovlasnika. No, to je za nas i bolja varijanta. Indijanci, na primer, nisu bili takve srece. Oni su svi bez izuzetka istrebljeni.
Svim Slovenima koji umeju da misle postalo je jasno da je rat u Jugoslaviji samo ispitivanje terena, »vezba« pred likvidaciju Rusije. Da li je »progresivni« americki imperijalizam doveo do Hirosime i Nagasakija? Nisu postojali vojni razlozi da se unisti populacija ova dva grada. A ko je naredio artiljerijski napad na Drezden 1945. godine, u kojem je poginulo dva puta vise dece i zena nego u Hirosimi i Nagasakiju zajedno? Ovaj napad su pentagonski »pedagozi« organizovali da ocitaju lekciju Hitleru pred ofanzivu pod Ardenima. A ko je 1947. godine predlagao da se iz »pedagoskih« pobuda nuklearnom bombardovanju podvrgne 20 najvecih gradova u SSSR-u? A ko je unistio celokupno stanovnistvo (Indijanaca) na celom jednom kontinentu? U 17–18. veku to je ucinila neorganizovana anglosaksonska rulja dosavsi iz Evrope. A sada, kada su se njihovi potomci organizovali i nose isti taj gen, zar ce im se savest uznemiriti pre no sto jos jedan kontinent (Aziju) ociste od Slovena i ostalih potencijalnih robova? Evo zasto je i Kina shvatila kakav je »novi poredak« od 1999. godine Amerika resila da zavede u ostatku sveta. To je pravo lice jednopolarnog sveta! I danas ih zadrzava samo jedna stvar – sila koja se jos uvek nalazi u rukama Slovena i Kineza. Jer pentagonski general sa misljenjem teksaskog kauboja razume jedino »jezik sile« (videti clanak Vladimira Kuznjecevskog u Rosijskoj gazeti od 16. aprila 1999).
Po matematicki tacnim racunicama naucnika iz »Rimskog Kluba«, sva zapadna civilizacija, zasnovana na eksponencijalno neogranicenoj potrosnji, ce u petoj deceniji XXI veka zapasti u globalnu eko-demografsko-ekonomsku krizu. »Zlatna milijarda«, navikla na »nadfizioloski« nivo potrosnje, nece da obuzda svoje apetite, a tim pre ne zeli da dozivi proces depopulacije. A osim socijalno-tehnickog izlaza oni obavezno (a i ko se inace dobrovoljno »depopulizira«, tj. umire?) pokusavaju da nadju i vojno-geopoliticko resenje, ukoliko u Slovena, Kineza i Indusa, tj. potencijalne robovske radne snage za plantaze »zlatne milijarde«, ne bude dovoljno snazne vojne sile. I upravo su Sloveni glavna prepreka na putu buducim svetskim plantazerima. Ta prepreka je razlog za zabrinutost nad »slovenskim pitanjem« i samog Bzezinskog, kao i ostalih stratega iz zemalja »zlatne milijarde«.
Pentagon je odrzao »vojnu vezbu« u Jugoslaviji. To su shvatili svi, i levi i desni. I ako ne zelimo da se kroz 40 godina nadjemo u rezervatu moramo pod hitno da sklopimo »neraskidiv savez«, ne obavezno u staroj konfiguraciji, kako to rece Genadij Seleznjov. E, a takav savez se na teritoriji ZND moze uspostaviti tek ako se prvo uspostavi Vlast Radnika. Naravno, tada MMF nece Kremlju dati dolare. Ali narodu Rusije dolari nisu ni potrebni, zato sto ce i tako svi dolari ponovo biti pokradeni od strane burzoaskog vrha. A dugove cemo placati mi i nasa deca.
I na kraju clanka malo statistike. Za vreme Napoleona gubici medju civilima nisu premasali 0,1% gubitaka na samom bojnom polju. U Prvom svetskom ratu ti gubici su narasli do 5% svih ljudskih gubitaka, a u Drugom svetskom ratu cak do 50%. Drugi svetski rat su vodili otvoreni covekomrsci i rasisti – nemacki fasisti. A za vreme »humanitarne akcije« NATO u Jugoslaviji, sprovedene americkim »visokohumanim« i izuzetno preciznim oruzjem, civilne zrtve su cinile 85% od 3000 ubijenih i jos veceg broja ranjenih.

I jos malo statistike – na polju ljudskih prava, na kojem je Rusija ispod evropskog standarda. Upravo se Evropska zajednica dici dostignucem, kojeg nema cak ni u SAD-u: u EZ je ukinuta smrtna kazna za serijske ubice i slican olos. No, pored toga, za vreme »humanitarne akcije« u Jugoslaviji je bez suda, istrage i prava na prituzbu kaznjeno 3000 ljudi u roku od dva meseca. Od njih su 500 bili u jugoslovenskoj vojsci koja, izmedju ostalog, nije napustala teritorije svoje zemlje. Ostalih 2400 bili su deo civilnog stanovnistva Srbije, bolje receno taoci pentagonskih razbojnika koje su ovi metodicno obezglavljivali po 40 na dan, zbog toga sto Milosevic nije hteo da im ispuni izvesne zahteve. I, na kraju, 150 njih su Albanci, oni isti zbog cijih zivota je cela »humanitarna akcija« i sprovedena.

Simptomi bolesti mitske svesti (komentar na komentar)

Ma koliko zeleo da posle citanja clanka profesora Skorobogatova izjavim kako su svi komentari izlisni, uzdrzacu se od te konstatacije. Biti ubedjen da vase misli momentalno nalaze potvrdan odjek kod svih »ljudi dobre volje«, da »normalni gradjani« bezuslovno dele vas pogled, a da vas onaj ko vas napada nije shvatio ili je neprijateljski nastrojen prema vama, znaci samo jedno, baviti se stvaranjem mitova. Ljudi se razlikuju jedni od drugih, svet je veoma raznolik, i smatrati sebe prorokom i govoriti u ime istorije jeste cista oholost.
Posto je od publikovanja tog materijala proslo vise od pola godine, ja se nadam da ga citalac ima pri ruci ili se bar dobro seca njegovog sadrzaja. Zato cu odmah reci: ne opravdavam nikakva bombardovanja; ne bacam se balegom ni na Srbe, ni na Ruse; nisam slavenofob, kao uostalom ni slavenofil, u tradicionalnom smislu te reci. Ne nadajuci se da ce mi svi citaoci bez izuzetka velikodusno dozvoliti da se ne pravdam za neucinjene prestupe i neizrecene tvrdnje, one koji zele da pogledaju tekst o kojem je rec upucujem na biblioteku. Sto se mene tice, procitao sam ga jos jednom i jasno vidim da razgovor o simptomima veoma stare nacionalne i opsteljudske bolesti, tj. o sklonosti ka mitologiziranju istorije jos ni izdaleka nije gotov, traje i danas, vodice se i sutra. Ako ga prekinemo, zabasurimo tu temu ili ga ignorisemo, necemo imati ni sutra, a ni prekosutra.
Pojam »slovensko pitanje« je veoma star. U Dubrovniku s pocetka XVII veka bila je popularna ideja o ujedinjenju slovenskih naroda (razume se, katolickih) pod egidom Poljske, moze se reci najjace slovenske drzave tog vremena. Poznate trgovce i moreplovce na to je naterao paralisuci strah od Osmanlija. Romantizam slovenofila prve polovine XIX veka, koji su mastali o slovenskom jedinstvu, slovenskom prosvecenju i politickoj nezavisnosti slovenskih naroda bio je iskoristen od strane ruskih vladara koji su zastupali imperijalisticku politiku. Zanimljivo je primetiti da i danas autor clanka resenje »slovenskog pitanja« i ne tumaci drugacije osim kao sklapanje »snaznog Saveza (molim citaoca da obrati paznju na veliko slovo – ocigledno, ovde se misli bas na drzavu, a ne ekonomski ili vojni blok – A. S.) sa Rusijom kao nosecim stubom«. Zasto ne bi pitali i ostale Slovene sta misle o ovome? Narocito one cije smo drzave u savezu sa Nemcima i Austrijancima krojili na delove jos tako nedavno. Ili one kojima smo, nepozvani, na tenkovima dolazili u goste da ih gnjecimo u bratskim (internacionalnim) zagrljajima.
Aleksandar Nevski za zivota nikada nije izgovorio poznatu recenicu: »Ko nam dodje s macem...« Verovatno bi mogao da kaze tako nesto, ali nije. Te legendarne reci su delo sovjetskog pisca A. Pavlenka koji je autor scenarija za poznati istoimeni film. Ali mi ih se zapravo secamo sa casova istorije u sovjetskim skolama. Mitologijom kao vidom istorije su nas kljukali jos od najranijeg detinjstva. Od te slatke hrane culo ukusa je otupelo i sada ne vidimo cak ni ocigledne protivurecnosti. Vec na prvim stranicama udzbenika nacionalne istorije mi (ne mi, naravno, vec istocni Sloveni, ali to su sitnice, svest ove vrste ne primecuje tu zamenu pojmova), mi se hranimo medom, sejemo raz i lovimo ribu. Nikoga ne diramo, svi su odusevljeni nasom miroljubivoscu i gostoprimstvom, ali ako, kako se obicno kaze, neprijatelj zadje u nase krajeve, mi cemo... I tako dalje, kako vec nalaze razvoj sizea... A kroz stranu-dve vec stitovima lupamo na vrata Carigrada. I ta cinjenica je takodje tu da bi nas napunila gordoscu. Mnoge je i napunila i usadila vecni zlatni san o mogucem izlazu na Jadran.

Na nasem grbu se i dan-danas nalazi nekoliko kruna, a u orlovim kandzama se nalaze skiptar i zlatna lopta sa krstom, znamenja imperatorske vlasti.
Moskva je Treci Rim, receno je jos odavno. Mir s njima, nasim dalekim precima. Ali jos sasvim nedavno smo citali i slusali o tome kako nas voli celo progresivno covecanstvo. Ocigledno, vec smo se toliko navikli na tu mitologemu da smo naprasno poceli da verujemo u nju. Suocivsi se sa realnoscu, u kojoj, kada je rec o odnosima izmedju drzava i etnosa, nema mesta za pojmove kao sto su bratska ili polna ljubav, ubedili smo sebe da nas mrze. Cak i danas nasi politicari malo-malo pa tamo gde je to pogodno upotrebe termin »bratski narod«, koji i nema neki konkretan sadrzaj, ali izaziva nepoverenje i oprez kod onih kojima se ruski politicari tako nikad ne obracaju.
... nesto ocigledno svakom Rusu, osim ako nije neki agent uticaja jedne prekookeanske drzave.
Ne tako daleka totalitaristicka proslost ostavila nam je u nasledje formulu »Ja, kao i svi sovjetski ljudi...« Jos u toj ne tako dalekoj proslosti mi smo navikli da preuvelicavamo svoje jedinstvo i do dan-danas nikako da shvatimo jednostavnu istinu: cim svi pocnemo da mislimo isto svi putevi koji vode u buducnost se zatvaraju. Nema u tom jedinstvu niceg dobrog, ono, hvala Bogu, i ne postoji. Evo mog argumenta: vi i ja razmisljamo razlicito, a ja ipak nisam spijun, Germane Aleksandrovicu. Verujem da i vi takodje niste agent.
Sloven Sumilov...
Ja nisam Sloven. Taj narod ne postoji vec odavno. Danas ne postoje Germani, Sloveni ili Ugro-Finci. Postoje narodi, svaki sa sopstvenom istorijom, govore na razlicitim jezicima iz razlicitih jezickih porodica i grupa. Danas, na kraju XX veka, ja nisam ni Vjatic, ni Krivic, niti novgorodski Sloven. Ja sam Rus, odnosno covek ciji maternji jezik pripada istocnoslovenskoj grupi slovenskih jezika. Covek koji se identifikuje sa Rusima, shvata sebe kroz rusku storiju, Rus, Peterburzanin, Lenjingradjanin, ako bas hocete.
Veoma me interesuje kako je autor clanka dosao do toga da sam ja Sloven? Po prezimenu, govoru ili odoka odmerivsi proporcije lobanje i lica? Ali tako je moguce i pogresiti, mozda sam ja ipak dusmanin? Bice da tako i jeste, prema tvrdnji autora clanka, ako je »svim mislecim Slovenima postalo jasno« nesto sto ja uopste ne mogu da shvatim.
O pozitivnom odgovoru drzavne Dume, predstavnika celog ruskog naroda, na predlog u vezi sa savezom Rusija–Belorusija–Srbija primeticu da se ni Srbi, ni Slobodan Milosevic bas i ne otimaju za taj savez sa Rusijom. Milosevicu je u teskom trenutku bila potrebna vojna pomoc Rusije, nista manje, niti ista vise. A sto se tice toga ko koga predstavlja, cini mi se da bi Duma morala da promeni politicku orijentaciju, kao i da prizna da je prilicno daleko od naroda. Pristalice autoritarnosti ce jos neko vreme, tj. dok im tako odgovara, postovati demokratske institucije.
Reci i izraze tipa »ropstvo«, »misao plantazera«, »potomci robovlasnika«, »genotip« i »neorganizovana anglosaksonska rulja« odbijam da komentarisem. Samo cu primetiti da smo svi mi bez izuzetka potomci feudalaca i plantazera, robova i robovlasnika. Svetska istorija je takva, nije idealna. Sta danas sa tim da cinimo? Avelj je poginuo ne ostavivsi potomke, mi smo deca Kaina, u najboljem slucaju pravednika i rodoskrvnika Noja. Ostavimo bogoslovima da se bave pitanjem praiskonskog greha.
... savez na teritoriji zemalja ZND je moguce uspostaviti tek kada bude uspostavljena Vlast Radnika.
Priznajem da sam i sam za vlast radnika. Ali nju je tesko uspostaviti. O uspostavljanju necega je moguce govoriti onda kada znamo da je nesto takvo nekada realno postojalo. Moze biti da moje oko nije tako ostro kao u mog protivnika, ali ja nigde u celoj istoriji ne nazirem takvu vlast.
I na kraju jos jednom o patriotama i agentima stranog uticaja. I pored svega, nije mi stran izraz »bratski narod«. Takvim narodom smatram onaj sa kojim smo vezani zajednickom istorijskom sudbinom. To su narodi Rusije, oni dele zajednicki prostor i zajednicko vreme. Ljudi razlicitih jezika, ili su vec presli na ruski ali nisu izgubili nacionalnu svest, narodi sa kojima zivimo vec dovoljno dugo da postanemo duhovno srodni. Ne znam da li ce biti moguce ponovo imati drzavu u okviru nekadasnjih granica, nisam vidovit i buducnost mi se ne otkriva. Ali jedno mi je jasno: da bismo ostali onakvi kakvi smo danas i izbegli pocetak nekontrolisane reakcije cepanja, moramo prestati da susedne narode delimo na »nase« i »njihove«. Ne mora se biti agent uticaja jedne prekookeanske zemlje da bi se podrivali temelji nase otadzbine, za to je dovoljno biti patriot Skorobogatov.

Sa ruskog preveo Vladimir Palibrk. Oprema redakcijska.
 

¹ Redovna pojava da »stara vojska« brutalno maltretira regrute i »nove vojnike«.
 

Prvi deo, tekst »Zlocin i kazna« Aleksandra Sumilova, objavljen je u listu Sankt-peterburski univerzitet br. 9–10, april 1999. Drugi i treci deo, komentar G. A. Skorobogatova i komentar na komentar Sumilova, objavljeni su u istom listu, br. 23, novembar 1999.