Na mitingu koji je 16. juna organizovao SPS na beogradskom Trgu Republike pod naslovom »Sloboda za Srbiju i za Slobodana Milosevica« nizali su se govornici koji su govorili mahom poznate stvari a i ponesto novo. Ponavljali su se izvesni ideoloski obrasci ranijih mitinga (i »cetnickih« i »komunistickih«), a javljaju se i nove ideoloske figure.
Ivica Dacic, predsednik beogradskog SPS-a, obracajuci se prisutnima, kao i vecina govornika, sa »braco i sestre« docarava ugrozenost Srbije zahtevima da se Haskom sudu izruce optuzeni za ratne zlocine kao da se time namece kolektivna krivica citavom srpskom narodu, zbog cega je neophodno cvrsto jedinstvo – »ne damo nijednoga«, ne samo Milosevica vec ni Karadzica, Mladica... – nikoga. Heroizam policije i vojske ne dopusta da im se pripisu zlocini. I publicista Dragos Kalajic uzdize heroizam vojske i policije protiv kojih su samo izdajnici a ponajvise »monstrum preko Atlantika« koji hoce da unisti »hriscansku Evropu«, pre svega Srbe, zbog cega su gori od fasista koji organizuju »lov na srpske prvake, a domaci izdajnici hoce da ih izruce«; oni bi radi 4 milijarde dolara obecane pomoci onemogucili da se naplati 80 milijardi DEM na ime ratne stete. Ali, klice Kalajic, »ne damo Srbiju«, i nece se dati jer to nece dati vojska »koja zna da je uz nju citav srpski narod«, a i Rusija. Mihajlo Kuznjecov, predsednik ruskog Komiteta za odbranu Milosevica, kao neprijatelja je oznacio »NATO-fasizam« od kojeg se ocekuje skromna finansijska pomoc, umesto da se naplati ratna steta od 200 milijardi dolara. I glumac Stevo Zigon ponavlja osude mrskih neprijatelja na Zapadu, dodajuci da su u citavoj istoriji »anglosaksonske horde« unistavale narode Amerike, Afrike, Azije i Australije za sta bi trebalo da budu streljani, povesani ili da came u zatvorima, a ne da drugima sude. Branislav Ivkovic, potpredsednik SPS-a, ponavlja noviju tezu bivse vlasti da im nije stalo do vlasti, nego do Srbije i srpskog naroda koji sve teze zivi pod novom vlascu. »Sta ce nam vlast kada nema cast!«, uzvikuje Ivkovic. Umesto vlasti, toboze, stalo im je samo do casti. Hulio Grimaldi, novinar iz Italije, obrusio se na »NATO-vampire« koji bi da svima piju krv, ali im se isprecio srpski narod; Srbija je »srce slobode«, »srce buducnosti« citavog sveta. I Zoran Andjelkovic, generalni sekretar SPS-a, nije stedeo reci da uzdigne srpski narod i njegove vodje i da ocrni neprijatelje i izdajnike, isticuci heroizam, policije i vojske, sto su okupljeni propratili klicanjem »Zivela policija«. Ovako nesto se, koliko mi je poznato, nikada nije culo na skupovima u Srbiji (a i sire), i to ne samo tokom proteklih desetak godina nego ni bilo kada ranije. Koja policija, kakva policija, cija policija? Svakako ne policije kao javne sluzbe, sto je stvar buducnosti a nikako proslosti. Ovacije policiji su zaista jedina bitna novost ovoga mitinga, a sve ostalo su varijacije poznatih mitingaskih obrazaca i govora.

Nakon sat i po mitingovanja, nekoliko hiljada okupljenih krenulo je u »setnju« prema Centralnom zatvoru, gde se od 1. aprila nalazi Slobodan Milosevic. Zbog »ljuljanja ograde« zatvora prigovoreno im je zbog nasilja i neprijavljenog skupa, a organizatori su najavili novi skup, za nedelju dana.
Sve je mahom »vec vidjeno«. Samo, »setaci« su sada neki drugi ljudi a i neko drugi je u zatvoru. Svakako, ne moze se poreci pravo gradjana da iskazu svoja osecanja i misljenja, pa i nezadovoljstvo datom vlascu i njenom politikom. Imaju pravo i da izrazavaju lojalnost svojim vodjama. Bilo bi cak krajnje bedno da ih bas niko javno ne brani kada padnu s vlasti i nadju se u zatvoru. Imaju pravo i da napadaju i ruze svoje protivnike, i da protestuju protiv spoljasnjeg nasilja, pre svega NATO bombardovanja. Ali, posmatraca ovakvih okupljanja podilaze zmarci dok slusa pohvale protagonistima sile i pljacke, optuzenima za zlocine, i dok i dalje odjekuju poznate ratnicke pesme koje su prethodile i pratile minule ratove, poput »Ko to kaze ko to laze«, i dok ga zasipa klicanje vodjama – Milosevicu, Karadzicu, Mladicu, Arkanu i drugima – koji su u proteklih desetak godina za sobom ostavili nebrojene mrtve, osakacene, raseljene, razoreno drustvo i drzavu, rusevine i poharanu zemlju.

I na narednom mitingu, 26. juna, na kojem se okupilo oko 10 000 ljudi, ponavljali su se isti obrasci i govornici. Sada je teziste napada bilo na Uredbi savezne vlade o saradnji s Haskim sudom, donetom tri dana ranije. Meta napada je citav DOS (i pojedinacno, sve »dosmanlije«, kako ih nazivaju vecni ratnici protiv vecitih neprijatelja – »Turaka«), a i sam predsednik Kostunica, koji su, kazu, obmanuli birace da nece nikoga izruciti Haskom sudu. Sada je glavna parola mitinga »Ne damo nikoga – sloboda za Slobodana«. Raspolozenje okupljenih usmeravano je protiv nove vlasti, ne samo zbog »izdaje«, vec i zbog nezadovoljavajuceg socijalnog stanja u zemlji, pod geslom »Sve je gore, jer njega nema«. Sve bucniji je zahtev za rusenje nove vlasti i raspisivanje izbora, a sve radi »slobode Srbije«.

Izvesnu novinu uneo je nastup nekadasnjeg prvog coveka SRJ diplomatije a sada potpredsednika SPS-a Zivadina Jovanovica, koji se uziveo u ulogu dirigenta okupljene mase, nalazuci joj da klice (»Slobi-slobodi«) ili da zvizdi (»izdajnickoj vladi«), kao na nekadasnjim sletskim vezbama. Dozivao je preko »mobilnog« i »srpsku dijasporu«, od Diseldorfa do Kejptauna i Toronta, ocrtavajuci iznova virtuelnu »veliku Srbiju« da se zbije u redove borbe za »Slobu i Srbiju«. Razmahao se ovaj bivsi ustogljeni sef diplomatije, poput voditelja vasarske igre »ko nabije taj dobije«, »dirigujuci« glasanje o raspisivanju izbora – »ko je za, protiv ili uzdrzan«; dabome, svi okupljeni su »za« izbore. Uzorno jedinstvo, nema sta; a kakvi bi izbori bili u reziji bivsih vlastodrzaca, to smo bezbroj puta ranije vec videli.

Licitirano je oko broja prisutnih, organizatori su ga preuvelicavali, a drugi minimalizovali. Klicuci »Ustala je Srbija« licitirano je s desetinama hiljada okupljenih i podjednako toliko sprecenih da dodju do mesta mitinga. Skandiralo se i kolonama koje su dolazile, narocito Cacanima, koji su i na ranijim mitinzima docekivani kao maltene oslobodioci.

Novo je i to sto kolona »setaca« ovoga puta nije krenula na zatvor, vec put Palate federacije (pred kojom je nekada bio planiran trg za daleko masovnije skupove od ovoga), da trazi od Kostunice da im se »obrati«. Nije im se obratio te veceri, ali su sutradan zapoceli razgovori i pregovori, sto prelazi okvire opisa mitinga.
A kada je Milosevic isporucen Haskom sudu, protesti su bili zucniji i bucniji. Malo im je zahtev za obaranje savezne i republicke vlade; traze i »glave«, bukvalno – smrt premijera Djindjica. Ideologija nekrofilije, ocigledno, dobija »svezu krv«.