Dok sam 6. juna u auli Elektrotehnickog fakulteta BU slusao profesore informatike o projektima na kojima rade, paznju mi je privukao plakat koji se nalazio na vise mesta. Preko plakata, Udruzenje studenata »Sveti Justin filosof« poziva na predavanje o dve teme »Patrijarh Varnava i konkordatska borba« i »Vojska i vera« koje ce, istoga dana, u amfiteatru Filozofskog fakulteta odrzati episkop sumadijski Sava. Neobican spoj dve teme i ne bas sasvim obicno gostovanje crkvenog velikodostojnika na Univerzitetu i takodje neobicna parola »Za nacionalni univerzitet!« najavljivali su neobican dogadjaj.

Mimo univerzitetskog nivoa

U prepunom amfiteatru, pred nekoliko stotina prisutnih, predavac je slikovito i umesnom retorikom docarao lik patrijarha Varnave i sasvim popularno pripovedao o sukobima Srpske pravoslavne crkve i drzave u Kraljevini Jugoslaviji oko potpisivanja Konkordata. Docarana je i dramaticnost sukoba, na javnoj sceni i u kuloarima (»krvava litija«, sumnja u trovanje patrijarha i sl.), iz kojih je SPC izasla kao pobednik – Konkordat nije potpisan. Jedino sto je strcalo iz inace tecne pripovesti bila je teza da bi Konkordatom katolicka crkva postala drzavna vera, za sta, inace, nema argumenata.

Druga tema, »Vojska i vera«, precrtana ali vidljiva na plakatu, obuhvacena je pitanjima i odgovorima. Episkop je veoma pohvalno govorio o sadasnjoj saradnji Crkve i vojske, daleko boljoj nego ranije, sto se narocito ogleda u cinjenici da je vec u 11 kasarni u Srbiji obezbedjena verska sluzba i da se time pruza mladim bogoslovima ono sto alternativci nazivaju »civilno sluzenje vojnog roka«.

Po intelektualnom nivou, ovo predavanje ne spada u univerzitetske studije, pa ni u studije na Bogoslovskom fakultetu, svejedno da li je on na Univerzitetu ili van njega. Studije, ipak, podrazumevaju vise ideja, razlicitih ideja, opsezniju literaturu, istrazivanje, dijalog i kriticko misljenje. Puka negacija komunizma, na primer, nadomesta iole ozbiljniju kritiku; ponavljaju se opsta mesta, poput anatema, ili prepricavaju anegdote kako je, pocetkom 1970-ih godina, patrijarh German odbio ucesce u nominovanju Josipa Broza za Nobelovu nagradu za mir sto je episkop Sava istakao kao glavni dokaz odnosa SPC prema komunistickoj vlasti. Izvesne razloge za odrzavanje ovakvog, popularnog ideoloskog predavanja na Univerzitetu vise mozemo naslutiti nego dokuciti po atmosferi u amfiteatru. Naime, na pitanje »iz publike« o mogucim izmenama kalendara SPC, odnosu prema ekumenskom pokretu, poseti pape Jugoslaviji, episkop je odgovarao odsecno i kategoricno (opet ono cuveno »NE«), sto je praceno burnim aplauzima, da bi na kraju izrekao i cvrsto a borbeno obecanje: »Ne bojte se, SPC nece izdati pravoslavlje!«

Zamena ideoloske paradigme

Ne zelim da nagadjam razloge iz kojih je na plakatu tema »Vojska i vera« precrtana. Na prirucnoj tezgi ispred amfiteatra saznao sam da postoji knjiga s istim naslovom, da je ona rasprodata (ostale su samo knjige Nikolaja Velimirovica), ali se ipak moze nabaviti u knjizarama. Rec je o knjizi* koja se nudi kao »prirucnik i putokaz« svima koje zanima odnos crkve i drzave »a posebno znacaj vere za izgradnju borbenog morala Vojske Jugoslavije« (str. 5–6). U uvodnom referatu generala Milena Simica, iz Uprave za moral VJ, uz odgovarajuci pregled razlicitih resenja istice se da ce se »uvodjenjem vere u Vojsku maksimalno postovati princip ravnopravnosti, jednakosti religija i sloboda savesti i veroispovesti«, ali se odmah dodaje stav koji negira pomenuta nacela: »Medjutim, neophodno je uvazavati neospornu cinjenicu da religije u nasem drustvu, iako su jednake pred zakonom, nisu jednake pred nasom nacionalnom kulturom i istorijom, odnosno nemaju podjednak doprinos nacionalnoj kulturi i ocuvanju nacionalne samobitnosti i drzavne samosvojnosti srpskog naroda« (str. 12). Dakle, jedna vera i crkva je »jednakija« od drugih, tako da ne moze biti ni govora o verskoj slobodi i jednakosti pred zakonom. U prilogu episkopa sumadijskog Save, pod naslovom »Hristoljubiva vojska«, istice se radost zbog saradnje vojske i crkve i naglasava dvomilenijumsko mucenje crkve i da SPC »nikada u istoriji nije nista nasilno radila« (str. 16). Nebojsa M. Krstic, direktor Fonda za razvoj nacionalne kulture i predsednik organizacije »Otacestveni pokret Obraz«, u saradnji vojske i crkve vidi »organski kontinuitet u istorijskom postojanju naseg naroda«, a pozivajuci se na ideju Nikolaja Velimirovica o »organskom prozimanju vere, nacije i vojske kao najdrzavotvornije institucije« (str. 39) istice da je pravoslavlje supstanca patriotizma i »izvoriste odbrambene moci drzave« (str. 43). Kao uzor simbioze vojske i vere uzima se novije iskustvo Republike Srpske koja je, prema misljenju generala Save Sokanovica, »dala znacajan pecat reafirmaciji srpske duhovnosti i vracanju Vojske nacionalnim i verskim tradicijama srpskog naroda i srpske vojske« (str. 138).

Nigde ni jedne jedine reci o stvarnim iskustvima iz novijih ratova. Svi su izgledi da je na delu etabliranje nove ideoloske paradigme, na mesto nekadasnjeg marksizma »ociscenog« od kritickog misljenja sada nastupa etnonacionalizam s pravoslavljem kao svojom »supstancom«.

Najava nacifikacije univerziteta

Vratimo se skupu na Filozofskom fakultetu. Organizator je, posle predavanja, najavio inicijativu za raspravu o donosenju novog zakona o univerzitetu, i to na Filozofskom i Pravnom fakultetu, i na drzavnoj televiziji. Svakako, treba sacekati i videti o kakvoj je inicijativi rec. Sudeci po ovom predavanju i citiranom »prirucniku i putokazu«, pokretac inicijative do sada nije pokazao intelektualne kapacitete za jednu tako slozenu temu kao sto je zakonsko regulisanje statusa i delovanja univerziteta, u cijem su sredistu slobode istrazivanja, akademske slobode i autonomija nauke i kulture. Geslo »Za nacionalni univerzitet!« zvuci trivijalno, ako je rec o nacionalnoj instituciji, sto univerzitet i jeste. Ali, ako se pod tim podrazumeva etnonacionalisticka ustanova, onda je to suprotno samom pojmu univerziteta i njegovim najboljim tradicijama. Postoje izvesne indicije da izvesni krugovi i u crkvi i na univerzitetu, ali i u sadasnjoj vlasti, teze nacifikaciji univerziteta, o cemu, za sada, nema odgovarajuce javne debate. Pokusaj jednog odeljenja Filozofskog fakulteta da se takva debata otvori do sada nije uspeo; precutali su je i ostala odeljenja i uprava tog fakulteta koji od svog nastanka do danas vazi za srediste kritickog misljenja, akademskih sloboda i autonomije nauke i kulture uopste.

Videcemo kako ce izgledati najavljene inicijative u vezi sa zakonom o univerzitetu. U odsustvu drugih inicijativa za javnu raspravu o buducnosti univerziteta (vlast nije prihvatila predloge Saveta BU) svaka inicijativa zasluzuje paznju.
Iduci tragom jednog plakata, priznajem, nismo daleko stigli. Tragovi vode dalje, u ne bas dostupne krugove u crkvi, na univerzitetu, a i u samoj vlasti. Sudeci prema dosadasnjim zbivanjima, klerikalizam je bio u usponu i u vreme bivseg rezima. I znatan deo opozicije – slavskim spektaklima, osvecivanjem prostorija, zakletvama u crkvi i zajednickim ideoloskim i politickim nastupanjima sa crkvenim velikodostojnicima – ohrabrivao je klerikalne teznje za ucescem u vlasti, cak za sticanjem razlicitih privilegija. I sam univerzitet je vec dugo izlozen virusu etnonacionalizma, ne samo laickog nego i verskog. Prisetimo se samo univerzitetskih skupova koji su pocinjali himnom »Boze pravde« i govorima crkvenih velikodostojnika, kao i povorke studenata koju je u jeku cuvenog protesta – 27. januara 1997. – predvodio patrijarh Pavle. Valja, takodje, imati u vidu i razne, spontane i stihijne, izlive netrpeljivosti, mrznje i agresivnosti – polne, rasne, nacionalne itd.
Ostavimo li po strani nerazjasnjene aspekte ovih dogadjaja, ima vise nego dovoljno razloga za zabrinutost; od nastajuce sprege drzave i crkve nema koristi ni sama vera, ni crkva,  ni drustvo i drzava, pa ni Srbi i Srbija. Najizvesnije je da je u tome najveci gubitnik kultura. Pogotovo ako se ovakva predavanja i slicne inicijative ustale na univerzitetu. Bilo bi to zaista opelo kritickom misljenju.