Marinko M. Vucinic

Jedan od najvaznijih i najdalekoseznijih pokazatelja i cinilaca politickih promena u drustvima koja tek izlaze iz dugog i mucnog perioda dominacije autoritarnog i totalitarnog sistema moci sadrzan je u obrazovanju delotvorne javnosti i snazenju njenog uticaja u vodjenju i kreiranju drustvenih poslova. Delatna, slobodna i kriticka javnost temeljno je nacelo i uporiste demokratskog sistema, osnovna zaloga da ce kriticka misao doci do izrazaja u odbrani ljudskog dostojanstva i slobode. Njeno zasnivanje bilo je jedan od prioritetnih zahteva i strategijskih poduhvata demokratske opozicije u teskoj borbi za demokratske promene.

Kriticko propitivanje, a ne zabokrecina

Nema spora da je padom totalitarnog rezima, koji je bazirao svoj politicki opstanak na beskrupuloznoj i permanentnoj manipulaciji javnim mnenjem, otvoren prostor za slobodnije i autonomnije delovanje javnosti. Medjutim, sustina njenog efikasnog delovanja ne ogleda se samo u slobodno izrazenom misljenju gradjana ili profesionalnih i strukovnih asocijacija, vec je kljucno pitanje sadrzano u tome koliko nova demokratska vlast saobrazava svoje delovanje i konkretne politicke poteze stavovima i cinjenicama koji se u javnosti iznose i slobodno formiraju. Koliko je ona istinski i ozbiljno spremna da uvazava i koriguje svoje zakonske inicijative i praksu shodno snazi argumentacije koja nije usko partijska i partikularna, vec je izgradjena u siroj javnoj raspravi i drustvenoj debati.
»Ali moja slika je veoma optimisticka. Srbija koja je pocela da vodi unutrasnji dijalog. Srbija je zemlja velikih promena i velike debate, cak i ako nije tako glasna, iako je prigusena.« Da li mozemo u potpunosti podeliti ovako oprezno izrazen optimizam Adama Mihnjika? Debata u Srbiji se sada vodi sa puno ustezanja, kalkulacija, oklevanja, politickih procenjivanja i cenkanja. Zato ona i jeste prigusena jer ne nalazi pravog odjeka u potezima koje sada, pretezno vodjeni partijskim i koalicionim interesima, povlace drzavni organi. Umesto magicne i svuda prisutne politikantske postapalice o transparentnosti poteza i namera nove vlasti, nuzno je preispitati kakva je stvarna uloga i uticaj nase drustvene javnosti u koncipiranju i donosenju strategijskih politickih odluka i zakonskih projekata u nasem demokratskom drustvu.
U vodecim medijima se sve cesce javljaju osvedoceni kolumnisti, nezavisni komentatori i nekadasnji goropadni kriticari koji se sada tako priljezno i disciplinovano bave zastitom i opevavanjem lika i dela nasih najuticajnijih vlastodrzaca, odricuci svaku mogucnost da oni i demokratska vlast koju predstavljaju postanu objekt razlozne, argumentovane i radikalne kritike. Sve se moze ciniti samo to ne, jer nije trenutak da se uznemiravaju arhitekti nase reforme koji znaju put kojim treba da poslusno i bez suvisnog roptanja i primedbi idemo.

Indikativne izjave

Kako na delu izgleda stvarni uticaj i delotvornost nase javnosti u demokratskim drustvenim okolnostima mozemo sasvim jasno videti na mnogobrojnim primerima. Najrecitiji i najizrazeniji je vezan za proteste lekarskih udruzenja, sindikata, domova zdravlja i uglednih lekara koji su upuceni novom ministru zdravlja. On je vec duze vremena izlozen baraznoj kritici strucne i politicke javnosti zbog kadrovskih poteza ili neodmerenih izjava, kao i zbog neadekvatnih rezultata koje je do sada postiglo njegovo ministarstvo. Kako su do sada na ovu otvorenu i zestoku kritiku nase javnosti reagovali predstavnici vlasti i vladajucih stranaka? Najindikativnija je izjava D. Marsicanina, novog potpredsednika DSS: »Njegov rad je u nadleznosti Vlade Srbije, a DSS odatle jos nije dobila nikakav znak neslaganja sa onim sto ministar radi. Mi smo zadovoljni njegovim radom, a kada je rec o ponasanju, nisu svi vicni komunikaciji sa novinarima. Bilo je slucajeva kada je Joksimovic, doduse potpuno opravdano, ali za politicara previse zestoko reagovao. Ne ume svako da se uzdrzi«. Sudeci prema ovoj u mnogo cemu cinicnoj izjavi, za D. Marsicanina i njegovu stranku jos nije stigao nikakav znak neslaganja sa onim sto njihov ministar radi, a to sto se u javnosti stalno javljaju zestoke kritike i reagovanja nije verovatno nikakav znak neslaganja jer ministar i nije odgovoran javnosti, gradjanima i biracima, vec iskljucivo stranci koja ga je i postavila na odgovorno mesto u vladi.
O tome neuvijeno i na sebi svojstven pragmatican nacin svedoce i reci premijera Z. Djindjica: »Nemam ja sta da smenjujem neke ministre, mogu da smenjujem ljude koje sam ja postavio u tim, grupu ljudi koja se bavi ekonomijom, porezima, privredom. O ostalim ministrima koji su, prakticno kao deo koalicionog sporazuma o sastavu vlade usli u vladu, odlucuje DOS. To je cena koalicije. I, u poslednje vreme sam video neke izjave iz DSS, kad im se obrate lekari u vezi sa ministrom Joksimovicem, da ih oni upucuju na mene. To nema apsolutno nikakvog smisla, jer je on imenovan od strane DSS, a ja ni u kom slucaju ne zelim da remetim koaliciju time sto bih sada njihovog ministra dovodio u pitanje«. Ove dve veoma pragmaticne izjave, predsednika Vlade i predsednika Skupstine Srbije, jasno pokazuju da su uski stranacki interesi i koalicioni dogovori vazniji od svake kritike i zahteva koji dolaze iz redova kompetentnih strucnih asocijacija, sindikata, ustanova i uglednih gradjana i znalaca koji bi trebalo da cine i predstavljaju delotvornu javnost. Partijski zabrani su vazniji i presudniji od svega, njihovo odrzanje nema cenu i ono je osnovni presudni uslov za opstanak vlade. Zato glas javnosti i nije bitan jer predstavnici ove demokratske vlasti odgovaraju iskljucivo svojim partijskim centralama i koalicijama, a javnost je samo jednokratno posluzila kao efikasno i prigodno sredstvo za dolazak na vlast.

Duh partijske drzave

Posle izbora i uspostavljanja demokratskog sistema gradjani postaju veliki balast i nepotrebno opterecenje za vlast koja smatra da je konacno doslo vreme da sledece cetiri godine nesmetano i na miru sprovodi cetvorogodisnji mandat. Pitati sada gradjane za misljenje nepotreban je luksuz za koji se nema vremena a ni velike politicke potrebe. Demokratski zahtevi javnosti i kritika su suvisni i uvek dolaze u nezgodno vreme kao neprijatni svedoci kojih se treba sto efikasnije osloboditi. Demokratska vlast nema sada vremena i preke politicke nuznosti da se bavi primedbama i kritikama koje samo usporavaju i otezavaju sprovodjenje reformi. Korisni idioti obavili su svoj posao, sada na red dolaze pragmaticni tehnolozi vlasti. Iza komplikovane politicke scene odigravaju se velike kadrovske, stranacke i koalicione igre u kojima nema sta da traze javnost i gradjani. Njima preostaje da cekaju nove izbore kada ce biti pripusteni da slobodno i demokratski glasaju za nove stranacke predstavnike. Ovi primeri pokazuju da ni posle petog oktobra i promene rezima nije razresena velika i odlucujuca dihotomija izmedju partijske drzave i drustva. Tako dolazimo do odgovora na ishodisno pitanje, zasto nema radikalnih i dalekoseznih promena partijskog organizovanja i funkcionisanja drzave. Vladajuce stranke su vec posle nekoliko meseci sve ucinile da u velikoj meri marginalizuju osetniji uticaj drustva i javnosti i da celokupni politicki zivot i odlucivanje podrede svojim cesto najogoljenijim partikularnim partijskim interesima i teznjama.
Bojazan i opravdanu zabrinutost i skepsu izaziva sve ocitija pojava da taj tako potreban libertetski i gradjanski duh promena jos nije ni u naznakama stigao i preovladao u redovima nasih politickih partija. To je najteze breme i najtezi izazov za razvoj temeljnih demokratskih institucija u nasem drustvu. Kolumnisti, nezavisni komentatori i novinari tu nece moci da ucine mnogo. Samo stvaranje i razvoj delatne, snazne i drustveno uticajne javnosti, kao temeljnog nacela demokratskog drustva, moze dovesti do konacnog prevladavanja nase tradicionalne politicke kobi sadrzane u zadrzavanju i daljem jacanju partijske drzave i uspostavljanja trajne i stabilne demokratije u Srbiji. Jedino tada zabokrecina partijske drzave nece prekriti demokratsko drustvo i slobodnu gradjansku javnost.