Srpsko polje nagradjivanja odredjuje poznati balkanski diskurs koji najcesce oblikuju kriticari muskog roda, sa istancanim fetisiziranim ukusom: »pametni muskarac i lepa zena«! U smislu »muski« i sa politickim identitetom »predsednik« (zirija, komisije, partije, drzave...) oblikuje se moc i diskriminiraju neplaceni, potplaceni i potcenjeni u nasoj kulturi »intelektualci i zenska divljac«.
Posebno se, u oblasti postmoderne srpske knjizevnosti, prepoznaje relevantan, vrednosno muski, pogled na »lepu knjizevnost«. Jedan kriticar (a ne kriticarka) izrice ovakav sud: »Poezija je danas devojka koju svi tucaju, ali niko nece da je zeni«. Intonacija ove kritike i slicnih kvalifikacija, poeticnu (zensku) knjizevnost time poistovecuje sa feministickim diskursom »zenski«, sto kulturoloski ukazuje na marginalizaciju zenskog stvaralastva. S druge strane, kad neki muski centar moci proglasi jedno »zensko pero« za drustvenu vrednost, to samo znaci da se njena poetika razvija u okvirima dominantnih (mizoginicnih) trendova, determinisanih aktuelnim politickim strujama muske ideologije knjizevnosti. Veza izmedju poetike i politike, brak izmedju kulture i ideologije, u nas jos nedovoljno osvetljeni, ipak se prikazuju na polju vrednovanja knjizevnog stvaralastva, njegove kritike, pravljenja antologija, izbora... uz neminovnu marginalizaciju svega sto je poteklo iz zenskog pera.
Ali, sta se desava kada na kulturnoj sceni zena zeni urucuje »zensko pero«?
Prvo, u ambijentu dominantnog ignorantskog i cinicnog stava, nasa knjizevnost (svet bez zena) obelezena je tradicijom poznatog vrednovanja »zenskog pisma« (citaj, na muski nacin).
Drugo, otvoren je prostor za medijske pojave senzacionalistickih i nadahnutih tekstova, okruglih stolova o civilizacijskom rusenju mita »muskog pera« od podivljalih feministkinja.
Trece, mada skoro bez istorijskog znacaja, insistira se na naglasavanju minimalistickih rodnih razlika unutar srpske knjizevnosti, pojavom prvog naseg »zenskog pera«.
U igru moci, na polje muskih drustvenih i politickih privilegija, ulazi pametna, lepa i mocna zena–institucija Madlena Jankovic Cepter. Zena koja je vise osporavana nego hvaljena u poslednjih deset godina, ali koja je vise nego ostali ucinila za kulturni opstanak, kao i postovanje prava nekih marginalnih segmenata nase »osiromasene kulture u tranziciji«.
U vreme ratova, sankcija, duhovnih kriza, koje su harale nasom patriotskom zajednicom, Madlena Jankovic Cepter godine 1993. stipendira mlade talente, decu i studente, za stvaralastvo u muzici, knjizevnosti, slikarstvu. A pocetkom 1999. godine, pred bombardovanje, otvara u Zemunu prvi operski teatar »Madlenijanum«, sa ciljem da sacuva opersku klasicnu umetnost od zaborava. A 5. juna 2001. u Skupstini grada Madlena Jankovic Cepter urucuje zlatno (naliv)pero i nagradu 5000 DEM (u dinarskoj protivrednosti) za najbolji roman ili pricu u 2000. dvema knjizevnicama: Gordani Cirjanic za roman Pretposlednje putovanje i Mariji Jovanovic za knjigu Spletkarenje sa sopstvenom dusom. Ova novoustanovljena nagrada Madlene Jankovic Cepter i lista Politika Bazar za umetnicko stvaralastvo zena pisaca najzad je ozvanicila i afirmisala stil nase savremene zenske knjizevne estetike: velicanje svakodnevnog, urbanog, pojedinacnog, zivotnog, a kao suprotnost poznatim muskim »velikim« naracijama i idejama: nacije, drzave, lokalnog, ruralnog, ratnickog, istorijskog, maco velikog...
Sve u svemu, pruza se nada da vise necemo nagradjivati samo celave knjizevnike i brkate knjizevnice, vec pametnu i lepu knjizevnost gde je i »zena – covek«.