Sest meseci nakon narodnog bunta i izrazene zelje za temeljnim demokratskim preobrazajem drzave i drustva kao i nakon upravo navrsenih stotinu dana nove demokratske vlasti u Srbiji nismo, nazalost, ni kao narod ni kao drzava nimalo blizi neophodnom procesu suocavanja sa fenomenom zlocina koji bi nam bio od ogromne pomoci u demistifikaciji lazne varijante patriotizma, nametnute od jedne totalitarne politike koja se vise od decenije obrusavala o sve pa cak i o sopstveno pozitivno pravo.
Mnogo vaznije za nase mentalno zdravlje i moralnu obnovu, medjutim, bila bi istinska i trajna spoznaja o ucinjenim nedelima toboze u nase ime od strane pripadnika naseg etnosa i na toj osnovi nas pokusaj da se kao narod i kao pojedinci sa tom istinom suocimo. A preko suocavanja vodi jasan i nedvosmislen put do i te kako potrebne katarze. Jos je cudnije, medjutim, da se o zlocinima svih vrsta, a narocito o ovom najnovijem skandaloznom otkricu hladnjace pune leseva albanskih civila i ponekog uniformisanog pripadnika OVK, ubijenih od strane pripadnika Vojske Jugoslavije jos pre pocetka NATO intervencije, o cemu je javnost obavestio licno ministar unutrasnjih poslova – cuti tamo gde bi to najmanje smelo – u tuzilastvima. Problem pravosudja u nasoj zemlji je slozen, nasledjen od prethodnog rezima, ali to ne moze biti razlog da se ne pokrene krivicni postupak protiv odgovornih lica. Koliko je odugovlacenje razresavanja ovog i drugih zlocina toboze motivisano iskljucivo interesima istraznog postupka, videcemo vrlo brzo. Ukoliko zataje tuzilastva i sudovi onda od izgradnje drzave koja pociva na solidnim temeljima nece biti nista.

Problem zlocina u ovoj zemlji i u ovom trenutku – bas kao i drugde – jeste pravno i moralno pitanje i ne sme biti shvacen kao iskljucivo politicki problem jer on to po svojoj sustini nije. Jos manje su odgovornost i kazna za ucinjene zlocine pitanje nacionalnog ponosa i casti ili pak nacionalne sramote. Medjunarodni sud za ratne zlocine u okviru OUN, ciji smo i mi clan, trazi ne Srbe, Hrvate i Bosnjake vec ratne zlocince i to poimence, bas kao sto to cine i domaci sudovi ili bi bar trebalo da cine.
Utoliko vise zabrinjavaju izjave politicara iz SNP-a, ali i podrska koju im nezvanicno ili indirektno upravo ovih dana ukazuje i sam predsednik Kostunica i njegova Demokratska stranka Srbije – »Mi imamo razumevanje za stavove SNP-a« (V. Kostunica, Danas, 6. 06. 2001). Sta ovakvi stavovi o fenomenu zlocina znace za pravne, moralne, politicke i ekonomske konsekvence neka razmisle oni koji ih zastupaju. Nazalost, narod je jos uvek zrtva decenijama unistavanog individualiteta i to u tolikoj meri da porice sebe i ukida sopstveni identitet, supstituisuci ga kolektivnim (nacionalno-patriotskim). Ono sto svaki pojedinac u Srbiji mora da shvati jeste da Haski tribunal nije strana drzava i tu se ne radi, strogo pravno uzev, o ekstradiciji sopstvenog drzavljanina nekoj stranoj zemlji, vec je sud eksteritorijalan pa se ne moze govoriti o klasicnom izrucenju onako kako ga medjunarodno pravo shvata.
Sto to ne prihvataju mnogi nasi politicari, ne dakle samo socijalisti iz Crne Gore vec i »demokrate« iz Srbije, rezultat je ne toliko neshvatanja cinjenica, vec umnogome realnog straha mnogih za njihova nedela pocinjena od 1991. godine naovamo.
Strahuju, naravno, oni kojima savest nije cista;* obicni gradjani su najmanje ti koji zbog toga moraju da trpe posledice i nose moralnu hipoteku zlocina svojih sunarodnika. Sudovi, a pre svega tuzilastva, tu su da tu hipoteku skinu.

* Pri tom ne mislim, dakako, iskljucivo na zlocinacke (SPS–SRS–JUL), tzv. opozicione partije koje po beogradskim zidovima organizovano i sistemski pisu »demokratske« grafite (»Tata im je pas rata« /?!/, »DOS=HAOS«, »DOS je najgori«, »Porez i na mrtvu tetku«, »PropaDOSmo«, »Sloboda za Slobu«, »Budi neDOStupan«, do onih bljutavih »Baticu – slino«, »Djindjicu – pederu« i sl.) vec i na mnoge danas »ugledne« DOS-ovske politicare koji su vestim prebezima sebi stvorili ne samo demokratski politicki rejting vec i dobru sinekuru.