Kao i svako ko zeli da zivi normalno i ja sam nastojao da zaboravim neugodan dozivljaj jedne televizijske emisije (23. maja). Ni sama tema, dogadjaji u Hrtkovcima od pre desetak godina (»etnicko ciscenje«), o kojoj je trebalo da razgovaramo, nije bas ugodna. Jos neugodnije je bilo iznenadjenje da u emisiji ucestvuje i Vojislav Seselj, jedan od glavnih pokretaca »etnickog ciscenja« sto, kako mi rece Marina Fratucan, autorka emisije, ni sama nije znala »do poslednjeg trenutka«. Mogao sam da odbijem ucesce u emisiji i time se lisim daljih neugodnosti, jer kada se s njim udje u »ring« svasta se moze ocekivati, daleko od bilo kakve ugodnosti. Mozda sam pogresio zbog prihvatanja »megdana«, a kada sam vec pristao nista me ne izvinjava za sve ono sto se desilo, a to bih, kako rekoh, rado zaboravio, da se ova emisija ne poteze po mnogim medijima i time otima zaboravu.
U »odjecima i reagovanjima« najvise se zamera nacinu komuniciranja, dok je sadrzaj razgovora uglavnom zanemaren. Zamerke su upucene, simetricno, i Seselju i meni, zbog odsustva »lepih manira«, koji su, prema pisanju Politike, cak ispod kafanskog nivoa. Zaista, mimo svog obicaja, cesto sam Seselju »upadao u rec«, ali ne zbog toga sto me je izbacio iz takta ili zbog nervoze kako on veli, nego nisam mogao sebi da dozvolim da ocutim njegove niske udarce i, sto je daleko vaznije, da ignorisem (»mudro«, cutke) znacenje njegovih stavova. Na svako njegovo pominjanje da i ja spadam u »NATO placenike«, »izdajnike«, »ustase« itd. reagovao sam, dovodeci ga do apsurdnih tvrdnji kao, na primer, da me je on licno »video« u konclogoru Jasenovac kao pomocnika upravnika, ustaskog dabome. Jasenovac, inace, ima vazno mesto u opravdanju Seseljevog delanja kao razlog za – osvetu; »Bog je spor«, a Seselj drzi da je brzi. On porice »etnicko ciscenje« jer, veli, nisu svi Hrvati »ocisceni«. »Verbalni okrsaj« najvise se ticao stvarnog znacenja Seseljevog stanovista. Prvo, on ne porice svoje ucesce u »etnickom ciscenju« Hrtkovaca, ali ga tretira kao »humano preseljenje«, u skladu sa »teorijom retorzije«. Drugo, on smatra velikim podvigom sto je na ispraznjena mesta naseljavao Srbe za sta ocekuje, a cesto i dobija, izraze zahvalnosti, cak i divljenja. Trece, on odbacuje i samu pomisao da je rec o zlocinu. A kada je, najzad, vec rec o zlocinu, Seselj vise ne govori o svojim delima vec o delima citavog kolektiviteta – »srpskog naroda« – ciji je on organski deo, dok sam ja (i meni slicni) »odrod«, »izrod«, »izdajnik« itd. Treceg ucesnika u razgovoru, Antuna Skenderovica, Seselj je nastojao da ucutka »dokazujuci« mu, u prepoznatljivom stilu, da je on Bunjevac a ne Hrvat, te nema »legitimaciju« da predstavlja Hrvate. 
Seselj je svoje »teze« stalno ponavljao u toku emisije koja je trajala oko 100 minuta, a ja sam ih svaki put osporavao, i to nije moglo proci bez krsenja lepih manira.

Zlocin, medjutim, nije samo na etnickoj osnovi. Predocio sam, Seselju i auditorijumu, i zlocin prema Srbima koji su pocinili Seselj i njegovi »pajtosi«, pre svega time sto izbegavaju licnu odgovornost za svoja dela, vec se kriju iza citave nacije odakle sledi da je svako sankcionisanje konkretnih zlocina kaznjavanje citave nacije (»srpski zlocini«). Zlocin je, takodje, i promena imena naselja Hrtkovci (u »Srboslavci«) koje se nalazi na mnogim mestima u jednom od najboljih dela srpske knjizevnosti, u Seobama Milosa Crnjanskog; to bi znacilo nasilno prepravljanje kulturne istorije i samih Srba.
Bilo je i drugih bizarnih detalja, od javljanja Seseljevih obozavalaca do spora oko toga ko je u studiju razbio casu (»banana« nije bilo, kao nekada na TV BK), ko je pijan a ko trezan, ko stalozen a ko nervozan i zbog cega vojvodi ne persiram, ali sve to spada, priznajem, u manire kojima se ne ponosim.
Sve u svemu, ostaje neugodan dozivljaj, ne samo u meni nego i kod pristojnih gledalaca, zbog cega im se izvinjavam. Ali, nema izvinjenja, ni za mene, sto sam sudelovao u jednoj predstavi koja vise legalizuje zlocin nego sto ga rasvetljava i pridonosi preko potrebnom sankcionisanju. U tome vazno mesto imaju medijske »prezentacije« u kojima se insistira na jednakoj distanci prema svim stanovistima i svim ucesnicima, od onih koji »nista ne znaju«, preko onih koji tragaju za istinom, do onih koji su sasvim osnovano osumnjiceni za zlocine. Mnostvo razlicitih izjava, kojima se pridaje ista vrednost, i simuliranje istrazivanja i sudske istrage, cak i samog sudjenja, sve to lici na pac u kojem se toboze priprema finalizacija »price« o zlocinima. A ko se u takav pac (ili kloaku) umoci tesko moze da izmakne ulozi – pacera, barem prema vladajucim normama o »medijskim manirima«.