Deo gradjana Srbije, vezan za cetnicku tradiciju ili njenu postmodernu interpretaciju, i ove godine osetio je zov Ravne Gore i zaputio se u nedelju 13. maja da obraduje zeluce jagnjetinom, masnom gibanicom i domacom rakijom. Slavilo se 60 godina otkako je pukovnik Draza Mihailovic odlucio, sa grupom saboraca, da ne prizna potpisanu kapitulaciju i zapocne koncentraciju trupa lojalnih kralju Petru II Karadjordjevicu. Mihailovicevi odredi, poznati jos pod nazivom cetnici ili kraljevska vojska u otadzbini, imali su svoju epizodu koja zasluzuje ponovno rasvetljavanje – ako je ikako moguce, nepristrasno – i koja je okoncana neuspehom. No, iza njih, prema vecinskom tumacenju, ostalo je mnogo vise od pukog zapisa istoriografa. Nesto poput kulta.
Drugi svetski rat na prostoru bivse Jugoslavije zavrsen je zvanicno 15. maja 1945. pobedom partizana, tj. komunisticke gerile koja se razvila u armiju. Cetnici su izgubili i doziveli veoma tesku sudbinu. Po sovjetskom modelu da neprijatelja u gradjanskom ratu valja istrebiti, identifikovani su kao narodni neprijatelji. Vodja Draza Mihailovic uhvacen je u istocnoj Bosni, osudjen na smrt i streljan, a komunisticke vlasti nikada nisu u potpunosti priznale status ravnopravnih gradjana porodicama pripadnika cetnickog pokreta. Neki od njih proveli su zivot na drustvenoj margini. Kada je osoba zigosana bez ikakvog razloga ona mora razviti odbrambeni mehanizam. Mnogi su stoga s odusevljenjem docekali slom SFRJ i uzlet nacionalistickih snaga, zamisljajuci ih kao osvetnike cetnickog pokreta i srpstva, kategorije koja je s njim izjednacavana iz tesko razumljivih razloga.

Pocetkom devedesetih, manipulisanje nacionalnim/etnickim/verskim osecanjima gradjana bilo je glavni zadatak dnevne politike, pa su se politicke partije utrkivale koja ce biti vise nacionalisticka, klerikalna, vulgarna. One naj-naj uspele su da se promovisu kao nastavljaci cetnicke tradicije, mada je njihova interpretacija delovala beskrajno smesno. Liderima SPO Vuku Draskovicu i SRS Vojislavu Seselju nije bilo tesko da svaki cas putuju u inostranstvo, ubedjujuci ne preterano politicki pismenu antikomunisticku emigraciju da je potrebno samo jos malo novca i napora i komunizam u Srbiji ce pasti, pri cemu je za otelotvorenje komunizma izabran Slobodan Milosevic, kome je o toj ideologiji verovatno pricala njegova supruga. Vracali su se sa dzakovima novca, a Seselj je uspeo da u SAD nadje poslednjeg zivog cetnickog vojvodu (zapovednika odreda) Momcila Djujica, poznatog po ratnim operacijama u Lici i Dalmaciji, i ubedi ga da i njega imenuje za vojvodu. Kasnije ce zvanje poceti da se siroko primenjuje u pobuni Srba u Hrvatskoj, te krvavoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu. Tako je do nje stigao i Sinisa Vucinic, protiv kojeg se trenutno vodi sudska istraga zbog ucesca u izgrednickoj grupi branilaca Slobodana Milosevica.
Svim ovim vojvodama i Draskovicu odlasci na Ravnu Goru postali su obaveznim delom koreografije, a emotivno tumacena istorija sa cudnim implikacijama na sadasnjost osnova platforme za pretpoliticko delovanje. Tekstovi stranackih programa (apologetski naziv) protkani su beskompromisnim etnicki obojenim antikomunizmom, dok o ekonomiji i socijalnim pitanjima jedva da ima pomena. Sa 54 odsto funkcionalno nepismenog stanovnistva (zanemarimo sad politicku obrazovanost), to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Cak su mnoge organizacije, medijske i ine, gradjanske orijentacije rado stajale uz bok SPO, diveci se »snazi« i »harizmi« Vuka Draskovica, tretirajuci novocetnistvo kao relevantnu politicku strategiju. E, kad je djavo odneo salu i kad je glavni glumac odlucio da mu marionete na opozicionoj sceni vise nisu potrebne, onda su namah svi okrenuli ledja Draskovicu, premda i danas s njim koketiraju.
Kako se to odrazilo na novocetnistvo? Pa, skupu na Ravnoj Gori se iz godine u godinu pridaje velika vaznost, a naslednici tog pokreta se s jedne strane dalje izoluju, da bi im na drugoj bilo nudjeno sve. Neujednaceno delovanje vlasti u Srbiji, nastavljeno nakon promena 5. oktobra 2000, ne doprinosi resavanju problema koji, hteli mi to da prihvatimo ili ne, postoji.
U najnovije vreme, novocetnistvo se potencira iz sirokih krugova, do mere da se naziva nekakvom drugom, cetnickom Srbijom, sto je drugo ime za otpor neophodnim reformama. Primetno je da, osim Draskovica, kult upotrebljavaju i Velimir Ilic, lider Nove Srbije, jedne od clanica vladajuce koalicije DOS, ali i jos neki. Ne bi trebalo da cudi ako se u doglednom vremenu na javnoj sceni pojavi siroka koalicija (predvodjena SPO, NS i, eventualno, DSS) sa ciljem suprotstavljanja projektu sustinskih reformi, sve pozivajuci se na tradiciju jagnjetine, gibanice i sljivovice. Kako ce se prva, proreformska Srbija odrediti prema tom izazovu?