Ovogodisnje redovno majsko zasedanje Sv. arhijerejskog sabora nase Crkve – otvoreno 14. 05. 2001. – potrajalo je citavih deset dana. Razloga je, naravno, bilo dovoljno. Zbivanja u Crkvi i u drustvu, posebno na sirokoj kanonskoj teritoriji SPC bila su zaista burna. Provala nasilja u Banjaluci povodom polaganja kamena-temeljca za srusenu dzamiju svima je pokazala da demoni rata i ne pomisljaju da odu u proslost. Stari patrijarh Pavle je, istina, u razgovoru sa Z. Klajnom kazao da ne treba ciniti ono sto ne zelis da tebi drugi cine, ali su drugi arhijereji mudro cutali i to cutanje zlokobno traje. U nasoj se Crkvi o necem predugo cuti, a o drugom pak brzo i brzopleto govori, i to je bezmalo neko pravilo. Publikuje se nasiroko pismo Karadzicevo patrijarhu, a u Patrijarsiji kazu da o tome »nista ne znaju«. JUL se sprema da patrijarha opet uvuce u odbranu Milosevica, a  o tome niko na vreme da progovori. Pripremaju se politicka »bdenja« pred dvorom Patrijarsije sa jasnim ciljevima. Uvek je prece nesto drugo. Krenuo je, recimo, ostareli papa rimski Jovan Pavle II »stopama apostola Pavla«, od drevne Antiohije do Soluna da nudi ruku svima – sledeci gest svoga prethodnika Inocentija III iz vremena cetvrtog krstaskog rata, on se javno izvinio nama pravoslavnima – a u Beogradu u nasoj Crkvi to je docekano blago receno na cudan nacin. Ako se neko javno izvinjava, i ako je taj neko i rimski prvosvestenik, red je to uljudno primiti a ne baciti mu u lice – poput dekana Bogoslovskog fakulteta SPC u listu Vecernje novosti od 11. 05. 2001. – ni manje ni vise nego onu legendarnu frazu Staljinovog ministra spoljnih poslova V. M. Molotova – »To je duhovni imperijalizam Vatikana«. Upravo je tako i receno.
Iz saopstenja od 24. 05. 2001. o zavrsetku sabora vidi se mnogo, no ima i mnogo onog sto nas nagoni da se bolje zamislimo nad tim.

Osudjuje se, recimo, »manipulacija verom u politicke svrhe«, ali se to vezuje samo za crkvene prilike u Crnoj Gori kao da drugde, i to godinama, toga nije bilo.
Kao sto se i ocekivalo, veronauka je sada osnovno pitanje pa je upucen »zahtev« drzavnim vlastima da se ona od septembra uvede u sve osnovne i srednje skole – i tu se otvara krug nesporazuma ozbiljnijih razmera. Pomocnik republickog ministra vera g. Z. Stjepic je za »obavezni predmet u skolama«, ali dopusta i mogucnost da ce se moci »birati izmedju veronauke i etike«. Mnogo je njih krenulo da »razradjuje« saopstenje cak i pre nego sto je tekst u celini objavljen. Poznati spisatelj g. Basara – ujedno i politicki funkcioner DHSS – u listu Danas 24. 05. 2001. u svom stilu zabavlja javnost – »Ja sam morao da ucim matematiku, iako mi se nikada nije svidjala«. Jesu li matematika i veronauka isto, o tome sada necemo, ali sva je prilika da cemo morati ono sto vlasti narede i to ovako »iza zatvorenih vrata«, kako i glasi cuveni naslov u novinama koji je bukvalno izazvao uznemirenje javnosti. I tu pocinju zabune koje su ocevidno nekome preko potrebne. Nije nista neobicno sto se sabor odrzava iza zatvorenih vrata – to je prihvacen red u Crkvi – ali nije normalno da se o veronauci odlucuje iza zatvorenih vrata na nivou drzavnih i crkvenih vrhuski. Crkva i drzava nisu entiteti istovetne prirode, a skolske i crkvene prosvetne vlasti nisu strukture koje bi se ovako – i povodom ovako vaznog problema – smele preklapati u domenu nadleznosti.
Javna rasprava je tek zapocela, jos se mnogi nisu oglasili – recimo prosvetno-pedagoski zavodi – nije reseno ni pitanje veroucitelja, ni udzbenika ni finansiranja, a neko je presavio tabak i sada ceka da vidi sta ce biti i sve to – »iza zatvorenih vrata«. To su, istina, poodavno nacionalni ideolozi nazvali »duhovna obnova«, a niko do danas nije objasnio sta je to uopste u ovoj zemlji koja jos nije zalecila rane citavog ciklusa ratova i propadanja. O toj »duhovnoj obnovi« nedavno je na zanimljiv nacin progovorio timocki vladika g. Justin – koji je sada izabran za clana Sinoda – koji kaze da u tom smislu niceg slicnog nismo ni imali jer se to u narodu ne opaza. »Narod i Crkva su spojeni sudovi«, kaze on, i to je naravno sasvim tacno – drugog smisla Crkva i nema – ali je sporno i opasno ako se Crkva i drzava, odnosno njihove vrhuske u vrsenju vlasti ponasaju po principu spojenih sudova. Iskustvo nam govori, a istorija Crkve potvrdjuje da to nikada dobra donelo nije – posebno ne Crkvi. Ako Crkva sada »prepusta« drzavi da uvede veronauku silom drzavne volje, to nece biti dobro upravo po veronauku. Crkva i drzava su de iure odvojeni entiteti, i u situaciji kada drama ateizacije jos nije okoncana uloga Crkve bi morala biti jasnije i savremenije definisana.
Postoje, naravno, dobri »modeli« isprobani i na Istoku i na Zapadu i oni daju dobre rezultate, ali se za to ovde mnogo ne mari i stoga se na ovakav nacin ne slusa glas javnosti.