Potreba za jasnim sagledavanjem i odredjivanjem prema dogadjajima koji su obelezili nasu neposrednu proslost uslovila je organizovanje trodnevne (18–20. maj) medjunarodne konferencije »U potrazi za istinom i odgovornoscu – ka demokratskoj buducnosti«, odrzanoj u beogradskom hotelu »Interkontinental«. Otvarajuci skup, u ime organizatora RTV B-92, Veran Matic je rekao da bez obzira sto je ova konferencija planirana nezavisno od tek osnovane jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, ona pruza priliku da se otvori javna debata o potrebi, karakteru i ciljevima Komisije.
U radu konferencije ucestvovalo je oko stotinu intelektualaca i eksperata iz zemlje i sveta, predstavnici Haskog tribunala, medjunarodnih i domacih nevladinih organizacija, predstavnici savezne i republicke vlade. Nazalost, veliki broj ucesnika sa Kosova nije dosao, a primeceno je i odsustvo crnogorskih predstavnika.
Otvarajuci konferenciju, gostima se obratio osnivac jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje Vojislav Kostunica koji je potrebu za formiranje ovog tela obrazlozio potrebom da se zbog buducih generacija potraze odgovori na pitanja – sta se stvarno zbilo i kako cemo dalje.
Aleks Borejn, potpredsednik Komisije za istinu i pomirenje u Juznoafrickoj Republici i predsednik Medjunarodnog centra za pravdu u tranziciji, izneo je svoja zapazanja u vezi sa jugoslovenskom komisijom, i kao osoba sa bogatim iskustvom, a i kao licni savetnik predsednika SRJ i savetnik Komisije. On je rekao da trend preispitivanja proslosti u mnogim zemljama sirom sveta proizlazi iz obaveze drustava u kojima su krsena elementarna ljudska prava i cinjeni zlocini da preuzmu odgovornost i zrtvama vrate drustveni i ljudski dignitet. Tek osnovanoj jugoslovenskoj Komisiji neophodno je mnogo podrske i ohrabrenja, mnogo vise nego zamerke.
Vojin Dimitrijevic je izneo svoja zapazanja o vecini pitanja kojima se skup bavio, a koja su se nasla i u zavrsnom dokumentu. On je istakao »da je utvrdjivanje istine i suocavanje sa prosloscu potrebno da bi se postigla drustvena stabilnost, prepoznali zlocini, ublazio nagon za osvetom i umanjila patnja zrtava pruzanjem neke vrste obestecenja. Komisije za istinu i pomirenje su neefikasne ako njihov rad ne tece paralelno sa sudskim postupcima. Komisiju bi trebalo ovlastiti da poziva svedoke, a zrtvama–svedocima treba obezbediti zastitu od zlostavljanja onih koje ce oznaciti kao krivce«. Dimitrijevic je istakao da rezultati rada Komisije umnogome zavise i od personalnog sastava Komisije. On smatra da je pitanje pomirenja najpotrebnije medju nacijama, a u odsustvu jedne regionalne konferencije teret tog posla iznece hrabri pojedinci, nevladine organizacije, mediji. Izneo je bojazan da ako budemo skloni da lako prastamo grehe bivseg rezima prema nama samima, postoji opasnost da sa lakocom predjemo i preko zlocina ucinjenih drugim zajednicama.
U diskusiji o potrebi suocavanja sa neposrednom prosloscu i o nacinima da taj proces otpocne, za nas su najkorisnija bila razmisljanja, predlozi i kritike ucesnika sa prostora bivse SFRJ.
Zarko Puhovski (Helsinski odbor za ljudska prava, Zagreb) je misljenja da bez simbolicnog gesta izvinjenja nema pomirenja medju narodima bivse SFRJ. Takodje, svestan je da javno izgovorena istina uznemirava. Drugi sagovornik iz Hrvatske Zoran Pusic (Gradjanski odbor za ljudska prava) podvukao je da kod sve tri nacije postoji nesklonost da se o zlocinima progovori javno. Naveo je primer Izvestaja o krsenju ljudskih prava u periodu od 1994. do 1998. godine, o kojem je hrvatska vlada (1999) zauzela stav da nije bilo krsenja ljudskih prava po osnovu etnicke diskriminacije, iako je Gradjanski komitet za ljudska prava pobio taj stav kroz 41 primer povrede politickih i ljudskih prava. Takodje je podsetio skup da je u protekloj deceniji od pocetka ratnih sukoba i razaranja bilo intelektualaca koji su svojim javnim istupanjima pokusali da ucine sve sto je u njihovoj moci da se sukob spreci. Cedomir Prodanovic (Hrvatski helsinski centar) je zapazio da ako ne zelimo da se rad Komisije svede na puku deskripciju, onda joj se moraju dati sira ovlascenja. Tesko je ocekivati da ce Komisija koju je osnovao predsednik drzave koja jos uvek ne goni svoje zlocince inicirati efikasniji rad pravosudnih organa i drugih drzavnih institucija.
Potresno svedocenje moglo se cuti od Petra Fjodorova, predsednika Udruzenja logorasa iz bivsih jugoslovenskih republika, koji je prosao kroz cetiri logora. On je izneo da posledice trauma ne pogadjaju samo zrtve vec duboko potresaju i njihove porodice. Potrebno je vratiti ljudsko dostojanstvo za 20 000 osoba koje su prosle strahote u logorima. Fjodorov je izneo podatak da je na podrucju Hrvatske bilo 120 koncentracionih logora, a na podrucju Bosne i Hercegovine 467.
Mnogi sagovornici imali su slicne zamerke u pogledu jugoslovenske Komisije, a vecinu njih sazela je pravnica Jelena Pejic iz Zeneve: »Kako je Komisija formirana na brzinu, treba se vratiti par koraka unazad, jer se cela ideja o postojanju takvog tela obezvredjuje ako se u startu ne postavi valjano. Bojim se da u javnosti nije ispitano kolika je potreba za ovakvom Komisijom, koja mora da ima najsiru podrsku javnosti. Potrebne su i sire konsultacije u vezi sa nacinom rada i mandatom Komisije«.
Clanovi Komisije Svetozar Stojanovic, Radmila Nakarada i Aleksandar Lojpur izneli su gledista koja su zajednicka u pogledu na domen rada Komisije – da se ispitaju koreni krize i uzroci koji su doveli do sukoba.

Pravda i pravo

Savezni ministar pravde Momcilo Grubac rekao je da u centar borbe za istinu i pravdu treba staviti borbu za nezavisno sudstvo. Prilikom stvaranja reformisanog prava i njegove primene treba nastojati da oni budu sto blize zahtevima pravde, a da princip odgovornosti bude temelj pravno uredjene drzave. Sto se tice Haskog suda on treba da nas na medjunarodnom planu suoci sa prosloscu i zlocinima izvrsenim u oruzanim sukobima na podrucju bivse SFRJ. Interesi medjunarodne zajednice i nas su identicni, a saradnja sa Haskim tribunalom je obavezujuca.
Sekretar Haskog tribunala Hans Holtuis, nadovezujuci se na pitanje saradnje sa Hagom, rekao je da je sustina u tome da se sudskim putem utvrdi istina – personalna odgovornost za dela koja krse moralne i humane principe i civilizacijska dostignuca. Fokusiranjem na pojedinacnu odgovornost izbegava se da cela nacija bude krivac za zlocine.
Natasa Kandic (direktor Fonda za humanitarno pravo) ostro je reagovala na tvrdnju ministra Grubaca da je potrebno doneti zakon o saradnji sa Hagom, recima »da ne treba i na ovom skupu da iznosi tako nesto, jer dobro znamo da za to postoje politicki razlozi«.
Jakob Finci (predsednik udruzenja gradjana »Istina i pomirenje«, Sarajevo) izneo je neka iskustva oko rada bosanskohercegovacke komisije koja je osnovana pocetkom prosle godine i deluje kao nevladina organizacija.
S obzirom na prirodu sukoba u bivsoj SFRJ vecina sagovornika je zakljucila da bi najefikasnije delovalo jedno zajednicko regionalno telo za ceo Balkan, ali bi za pocetak bilo dovoljno i da postojece komisije medjusobno saradjuju.

Odgovornost i pomirenje

Goran Svilanovic, ministar inostranih poslova SRJ, govoreci o odgovornosti rekao je da »ako su neki i pomislili da ce formiranjem Komisije za istinu i pomirenje izbeci odgovornost za zlocine, jako su se prevarili. Proces pomirenja zahtevace vreme, iako politicke promene mogu taj proces da ubrzaju nikako ne mogu da ga nadomeste«. Moram da priznam, kaze Svilanovic, da je moje razumevanje rada te komisije blisko necemu sto je organizovao i inspirisao g. Nebojsa Popov i sto je objavljeno u knjizi Srpska strana rata.
Urednik najtiraznijeg nezavisnog lista u Poljskoj, publicista i filosof Adam Mihnjik rekao je da ova debata i ovaj skup predstavljaju znak da je Srbija »bogata nadom«, jer se vratila sebi, dijalogu, kritici i otvorenosti. On je naglasio da je razum u 20. veku bio deficitarna roba. Zato je osnivanje Komisije za istinu i pomirenje veoma razuman cin. Ona nece resiti probleme, ali ona je vazan korak ka vracanju zdravlja.

Reforma institucija

Premijer Srbije Zoran Djindjic, govoreci o situaciji u kojoj se nasa zemlja nalazi danas, rekao je da neprijatne teme iz proslosti koje treba pokrenuti u sebi sadrze moralni pristup. On je sklon da zastupa malo konzervativniji pristup: iako o zlocinu treba govoriti, ipak prvo treba stabilizovati bazicne institucije i bazican zivot ljudi, a tek onda pokrenuti rizicnije teme; izrazio je uverenje da ce one postojati u Srbiji do kraja ove godine. Prema njegovom misljenju, najslabiji element predstavlja cinovnistvo u sudstvu, tehnicki neopremljeno, neadekvatno placeno, te sklono pritiscima. To vazi i za policiju, vojsku, zdravstvo. Ove profesije treba izvuci iz zone rizika i poboljsati njihov materijalni status.
Takodje imamo javno mnenje sklono demagogiji i populizmu; sklono da ode u cinizam kao bekstvo od politicke javnosti i analitickog usmeravanja na politicke zadatke.
Kvalifikovanjem sudstva i sudija kao drzavnog aparata i cinovnistva nagnalo je Nebojsu Popova da Djindjicu postavi pitanje zbog cega se umanjuje znacaj sudske vlasti.
Premijer Djindjic je rekao da, kad je govorio o sudstvu i sudijama kao cinovnickom sloju, mislio je o njima kao delu drzavnog aparata.
Borka Pavicevic (Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd) konstatovala je da su stvari osvetljene, mi smo ih videli, a sada sledi dokazivanje krivice. U pogledu dokazivanja krivice prednost bi dala legitimitetu, a sto se tice institucija i institucijalnog rada, prednost bi dala programu formiranja institucije, od kojeg zavisi njena orijentacija. Ne vredi nijedna sluzba koja nije u stanju da obezbedi kontinuitet katarzicnosti. Osvrcuci se na Djindjicevo izlaganje, ona je rekla da smatra da je ono sto je premijer govorio metodoloski pogresno.
U nastavku diskusije Natasa Kandic je zamerila sto jos uvek nismo pokazali gest dobre volje prema susedima i spremnost za podjednako suocavanje sa zrtvama drugih nacionalnosti. Vojin Dimitrijevic je rekao da je uocljivo da se ovakve komisije osnivaju poglavito onda kada je smena prethodne vlasti izvedena uz neke kompromise sa prethodnim mocnicima, koji su pristali da promena bude nenasilna i sa malo zrtava, ali se za uzvrat trazi imunitet od gonjenja i osvete.
Dragoljub Micunovic (predsednik Veca gradjana u Skupstini SRJ) zakljucujuci diskusiju sumirao je svoje utiske recima: »Ova konferencija predstavlja demonstraciju privrzenosti pravdi i afirmaciju vrednosti humanosti«.

Preporuke

Ucesnici konferencije smatraju da proces formiranja Komisije za istinu i pomirenje treba vratiti unazad i da se otvori sira javna rasprava – kakva nam komisija treba i kakav treba da bude njen mandat. U skladu sa tim formulisane su i preporuke sa ove konferencije. Najvazniji elementi tih preporuka su da se Komisija prosiri pripadnicima drugih, manjinskih i verskih grupacija, drustveno-politickih organizacija i nevladinih organizacija. Treba prosiriti sastav Komisije i osigurati da Komisija dobije veca ovlascenja, uz mogucnost da poziva i saslusava svedoke, a tu mogucnost treba da joj obezbede drzavni organi.
Preporuke vladama su preporuke za brzu demokratizaciju drustva, uspostavljanje pravnog sistema koji bi trebalo da bude dopuna radu Komisije i Haskog tribunala i da omoguci nezavisan rad komisije. Trebalo bi pokrenuti i neku vrstu medjudrzavne komisije za istinu i pomirenje, jer se cesto ispostavi da su zrtve u jednoj, zlocinci u drugoj, a unistena imovina u trecoj drzavi bivse SFRJ, pa je potreban zajednicki rad na tom planu.
Takodje se preporucuje Saveznoj skupstini i Vladi i predsedniku SRJ da razmotre mogucnost donosenja zakona o Komisiji za istinu i pomirenje.