Benjamin Constant

Namera mi je, gospodo, da ponudim vasoj paznji nesto o razlikama izmedju dva tipa slobode – sto je za sada uglavnom novo – koje su sve do danasnjeg dana ostale neprimecene ili barem sasvim malo zapazene – u jednom slucaju rec je o slobodi cije je zivljenje bilo tako drago starim narodima, u drugom pak o slobodi koju posebno uzivaju kao dragoceni dar moderni narodi. Ako se ne varam, ovo ce istrazivanje biti zanimljivo u dvostrukom smislu.

Tako je individua kod starih, skoro uobicajeno suverena u javnim stvarima, rob u pogledu svojih privatnih odnosa; kao gradjanin covek odlucuje o miru i ratu, kao pojedinac on je sumnjiv, pod prismotrom je i ugrozen u pogledu prava kretanja; kao deo kolektivnog tela on vrsi istrage–saslusanja, smenjuje sluzbenike, sudi, oduzima imetak, osudjuje druge da budu izgnani, izrice smrtne kazne svojim sudijama ili svojim nadredjenima, ali kao neko ko je potcinjen kolektivnom telu on moze i sam da bude lisen slobode i da mu stanje bude izmenjeno, mogu mu biti oduzeta dostojanstva, moze biti izgnan, osudjen na smrt diskrecionom voljom celine–kolektiva ciji je deo. Kod modernih naroda nasuprot tome individua, nezavisna u privatnom zivotu, suverena je cak i u najslobodnijim drzavama samo formalno, njen suverenitet je ogranicen, skoro uvek suspendovan; ako pak u odredjenim epohama koje su retke, tokom kojih je licnost jos uvek okruzena merama predostroznosti i zaprekama, ljudska licnost jos uvek uziva taj suverenitet tako nesto postoji samo da bi bilo oduzeto, da bi se ona njega odrekla.
Ja se, gospodo, ovde moram zaustaviti na trenutak kako bih predupredio jedan prigovor koji bi mi mogao biti stavljen. Postoji u antickom svetu jedna republika u kojoj potcinjavanje licnog zivota drustvenom telu kolektiviteta nije tako potpuno kako sam upravo opisao. To je najslavnija medju svim republikama i vi pogadjate da ja zelim da govorim o Atini. Ja cu se na to vratiti kasnije i u saglasnosti sa istinitoscu fakata izlozicu vam i razlog i uzrok – videcemo zbog cega je medju svim drzavama starih Atina ona koja najvise lici na moderne drzave. Svugde drugde socijalna pravda – u smislu jurisdikcije – bila je neogranicena. Stari, kako Kondorse istice, nisu imali nikakav pojam o individualnim pravima.⁴ Ljudi su bili, da tako kazemo, samo masine cije opruge pokrece zakon koji pokrece njihove tockove. Isti vid potcinjavanja odlikovao je sjajne vekove rimske republike – individua se bila na neki nacin izgubila u naciji, gradjanin u gradu.
Sada cemo se vratiti na izvor ove sustinske razlike izmedju starih i nas.
Sve nekadasnje republike bile su zatvorene u uske granice – najmnogoljudnija medju njima, najmocnija i najznacajnija medju njima nije jednaka po svom obimu sa najmanjom od drzava modernog doba. Kao neizbezna posledica tog malog prostora duh tih republika je bio ratoboran; svaki se narod jednako sudarao sa drugim ili su njega drugi u tom smislu ugrozavali. Prinudjeni tom nuznoscu da se bore jedni s drugima borili su se jednako i bili pretnja jedni drugima, oni koji nisu zeleli da budu osvajaci nisu mogli da poloze oruzje u strahu da ne budu pokoreni i svi su placali svoju bezbednost, nezavisnost i svoje postojanje u celini cenom rata. Rat je bio stalni interes, skoro svakodnevna preokupacija slobodnih drzava antickog doba. I najzad, kao nuzan rezultat ovakvog nacina zivota sve su ove drzave imale robove – grubi poslovi, pa cak i zanatska proizvodnja prepusteni su rukama u okovima. Savremeni svet nam nudi sasvim suprotan prizor. Najmanje drzave nasega vremena prostranije su od Sparte ili Rima tokom njegovih citavih pet vekova. Cak i podela Evrope na mnogo drzava je, zahvaljujuci napretku prosvecenosti, pre prividna nego realna. Dok je svaki narod nekada predstavljao jednu izolovanu porodicu, rodjenog neprijatelja drugih porodica, jedna ljudska masa danas zivi pod razlicitim imenima, razlicito u pogledu drustvene organizacije, ali homogeno po svojoj prirodi – ona je dovoljno jaka da se ne plasi varvarskih hordi i dovoljno je prosvecena da bi joj rat bio glavna briga i njihovo je stremljenje okrenuto miru. Ova razlika povlaci za sobom jednu drugu – rat je stariji od trgovine jer rat i trgovina su dva razlicita nacina da se postigne isti cilj, a to je da se poseduje ono sto se zeli. Trgovina je pohvala koja se izrice snazi onog koji hoce da poseduje od strane onoga koji tezi posedovanju. To je pokusaj da se za sebe i po volji sebi zadobije ono za sta nema vise nade da ce se zadobiti nasiljem. Covek koji bi uvek bio najjaci ne bi nikada ni pomisljao na trgovinu. To iskustvo mu pokazuje da ga rat, odnosno upotreba sile protiv drugog izlaze odupiranju i raznim neuspesima pri tom, i ono ga podstice da se vraca trgovini, odnosno jednom blazem i sigurnijem nacinu da angazuje interes drugog i da zadobije njegovu saglasnost koja ce odgovarati interesu onog koji zapocinje posao. Rat je snazan nagon a trgovina je racunica, ali upravo ce stoga i doci vreme kada ce trgovina i zameniti rat. Mi smo zakoracili u to doba. (...)

Kao sto sam vec rekao, Atina je medju svim grckim republikama bila u najvecoj meri trgovacka, ona je svojim gradjanima pruzala neuporedivo vise individualne slobode nego Rim ili Sparta. Kada bih mogao da ulazim u istorijske detalje mogao bih vam pokazati kako je trgovina ucinila da se kod Atinjana izgube mnoge od onih razlika po kojima se stari narodi razlikuju od modernih naroda. Trgovacki duh Atinjana bio je slican trgovackom duhu nasih dana. Ksenofont nam saopstava kako su za vreme Peloponeskog rata oni izvlacili kapital iz atickoga kontinenta i usmeravali ga ka ostrvlju Arhipelaga jer trgovina je kod njih dovodila do razvoja saobracaja. Kod Izokrata mozemo videti tragove upotrebe menica – on pominje trgovca koji je dovezao zito u Atinu i placeno mu je bilo menicom. Prema tome, vidite koliko njihovi obicaji lice na nase. U njihovim odnosima sa zenama vi cete videti – ja jos uvek navodim iz Ksenofonta – zadovoljne supruznike kada mir i jasna sloga vladaju u porodicnom krugu, kako se vodi racuna o supruzi koja je slabiji pol pod tiranijom prirode, kako se zatvaraju oci pred neodoljivom snagom strasti, kako se prastaju prve slabosti i kako se zaboravljaju potonje; u njihovom odnosu prema strancima videcete kako daju pravo gradjanstva bilo kome, kako kod njih odlaze sa porodicama, kako ovi drugi mogu da pocnu bavljenje nekim zanatom ili proizvodnjom i, najzad, covek je dirnut njihovom preteranom ljubavlju prema individualnoj nezavisnosti; u Lakedemoniji – kako kaze jedan filozof – gradjani hitaju kada ih sudija poziva, ali bi u Atini bilo obeshrabrujuce kada bi neko poverovao da je zavisan od gradjanskog sudije. Pa ipak mnogo je bilo drugih okolnosti koje su odlucivale o karakteru starih naroda i one su postojale takodje i u Atini; s obzirom na robovsku populaciju, i buduci da je teritorija bila veoma skucena, mi tamo srecemo one tragove slobode kakva je bila svojstvena starima. Narod vrsi pravdu, ispituje ponasanje sudija, prisiljava Perikla da polozi racune, osudjuje na smrt sve generale koji su komandovali u bici kod Arginuse, ali istovremeno, tu je ostrakizam, legalizovana samovolja koju su hvalili svi zakonodavci onoga doba, sto nama deluje i sto treba da nam deluje kao nesto sto pobudjuje revolt, pokazuje da je individua bila jos uvek sasvim potcinjena nadmocnoj vlasti kolektivne drustvene moci u Atini, sto nije slucaj u nase vreme ni u jednoj drzavi koja je drustveno slobodna u Evropi. Iz ovoga sto sam upravo izlozio proizlazi da mi ne mozemo da uzivamo tu slobodu starih koja se sastojala u aktivnom i stalnom pripadanju vlasti kolektiva. Sto se nase slobode tice nju treba da cini spokojno uzivanje privatne nezavisnosti; udeo koji je svak imao u antickom periodu u nacionalnom suverenitetu nije vise, kao u nase vreme, apstraktna pretpostavka; volja svakog je imala realan uticaj, a ostvarenje te volje bilo je snazno zadovoljstvo koje se ponavljalo. Kao posledica svega, stari su bili u situaciji da zrtvuju mnogo kako bi ocuvali svoja politicka prava i kako bi ocuvali svoj udeo u vodjenju drzavnih poslova. Svako ko je osecao s ponosom koliko vredi njegov »glas« u toj svesti o svom licnom i strogo licnom znacaju nalazio je siroko zadovoljenje. Takvo obestecenje za nas danas vise ne postoji; izgubljena u mnostvu, individua skoro da i ne opaza nikada uticaj koji vrsi, nikada njena volja ne utiskuje pecat celini i nista u njenim ocima ne potvrdjuje takvu njenu saradnju; ostvarivanje politickih prava nama dakle vise ne nudi ni deo onih uzivanja koja su stari u tome nalazili, ali su istovremeno napredak civilizacije, trgovacke teznje vremena, komunikacija medju narodima, uvecali i ucinili raznovrsnijim do beskonacnosti nacine uzivanja srece pojedinca – pojedinacne srece.
Iz ovoga proizlazi da mi treba da budemo privrzeniji od starih nasoj individualnoj nezavisnosti, jer stari, kada su zrtvovali tu nezavisnost politickim pravima, zrtvovali su manje da bi dobili vise dok mi cineci slicno – slicnu zrtvu – mozemo dati vise da bismo dobili manje – cilj starih je bio podela drustvene moci medju svim gradjanima jedne otadzbine. To je ono sto su oni zvali slobodom. Cilj modernih naroda je sigurnost u privatnom uzivanju i oni nazivaju slobodom garancije koje tim uzivanjima obezbedjuju institucije. Ja sam rekao na pocetku ovog predavanja da su uostalom sasvim dobronamerni ljudi, koji nisu bili uocili ove razlike, doveli do beskrajnih nevolja za vreme nase dugotrajne i burne revolucije. Ne dao Bog da im ja to upucujem odvec stroge prigovore – cak i njihova greska je bila nesto sto se prasta. Covek ne bi mogao da cita lepe stranice starih a da ne zapazi tragove cina tih velikih ljudi i da ne oseti posebno uzbudjenje a to je nesto od onoga sto ne potvrdjuje sve ovo sto je moderno; drevni elementi jedne prirode, starije da tako kazemo od nase, reklo bi se bude se u nama s ovim secanjima; nemoguce je ne zazaliti za vremenima kada su se ljudske sposobnosti razvijale u jednom unapred odredjenom pravcu, ali u kolotecini jednog tako sirokog kamenitog puta, koji je tako jak od njihove sopstvene snage, i jos sa takvom energijom i dostojanstvom i, kada se covek preda takvom zaljenju, nije moguce ne pozeleti imitirati i ono za cim se zali. Ovaj je utisak bio tako dubok posebno onda kada smo ziveli pod pokvarenim vladama koje su – iako nisu bile jake – bile neugodne, u principu apsurdne i bedne po onom sto su cinile, vlade koje su se naslanjale na samovolju, ciji je cilj bio suzavanje i usitnjavanje ljudskog roda, koje se neki ljudi usudjuju cak i danas da hvale, kao da smo mi mogli ikada da zaboravimo da smo bili svedoci i zrtve njihove tvrdoglavosti i upornosti, njihove nemoci i njihovog rusenja. Cilj nasih reformatora bio je plemenit i stedar – ko od nas nije osetio kako mu srce kuca nadom na pocetku puta koji se cinilo da otvaraju? I tesko onome cak i danas koji ne oseca potrebu da kaze kako priznavanje izvesnih gresaka koje su pocinile nase prve vodje ne znaci brisanje secanja na njih, ni poricanje misljenja koje su prijatelji covecanstva izrazavali od stoleca do narednog stoleca!
Rusoova metafizika, u kojoj s vremena na vreme kao munja blesne niz uzvisenih istina, u kojoj ima takvih uzvisenih pasaza jedne elokvencije koja moze da ponese, Mablyjeva strogost, njegova netolerancija, prezir prema svim ljudskim strastima, zedj njegova da ih sve potcini, njegovi prenaglaseni principi o kompetenciji zakona, razlika izmedju onoga sto je preporucivao i onoga sto je postojalo, njegove izjave protiv bogatstva pa cak i protiv svojine – sve je to moralo da odusevi ljude zagrejane jednom nedavno stecenom slobodom, koji su, kao ljudi koji su legalno osvojili moc, bili valjano raspolozeni da tu moc sasvim prosire na sve sto postoji; autoritet te dvojice ljudi je za njih bio dragocen jer su ti ljudi bili nezainteresovani u svemu, oni su bacali anateme protiv despotizma ljudskoga i – oni su redigovali u vidu aksioma tekst zakona. Oni su zeleli da upravljaju javno tom snagom jer su tako naucili od svojih vodja – da je navodno do tada i tako i cinjeno u slobodnim drzavama; oni su verovali da sve i sada treba da uzmakne pred voljom kolektiva i da ce sva ogranicenja u individualnim pravima biti siroko nadoknadjena ucescem u krugu drustvene moci. Vi znate, gospodo, sta je iz toga proizaslo. Slobodne institucije naslonjene na saznanja duha veka morale bi – i morale su – i dalje opstati; obnovljeno zdanje starih srusilo se uprkos mnogim naporima i mnostvu herojskog cina koji zaluzuju pravo na divljenje; drustvena moc je ranila u svakom smislu ljudsku individualnu nezavisnost ali nije razorila potrebu za njom; nacija je otkrivala samo jedan idealni deo u jednom apstraktnom suverenitetu koji nije vredeo zrtava koje su od njega zahtevane; ponavljalo se narodu uzaludno zajedno sa Rusoom – zakoni slobode su hiljadu puta strozi nego sto je bio jaram tirana. Nacija nije htela te stroge zakone i, umorna od svega, verovala je da je jaram tirana pokatkad nesto bolje, no usledilo je iskustvo koje ju je izvelo iz zablude; ona je shvatila da je ljudska samovolja gora jos vise od najgorih zakona – ali i zakoni takodje moraju imati svoje granice.

Ako sam uspeo, gospodo, da vas privucem da delite misljenje koje, kako verujem, ove cinjenice i podrazumevaju, vi cete zajedno sa mnom priznati istinitost sledecih principa – individualna nezavisnost je prva medju savremenim potrebama; kao posledica toga, ne treba nikada zahtevati njeno zrtvovanje u cilju uspostavljanja politicke slobode; odatle proistice da nijedna od brojnih i hvaljenih institucija u nekadasnjim republikama starih, koja je ugrozavala individualnu slobodu, nije prihvatljiva u modernim vremenima. Tu istinu, gospodo, kako se cini, najpre suvisno je utvrdjivati jer vecina danasnjih vlada, kako se cini, nije premnogo sklona da imitira republike antickog doba; ipak, po onom osecanju ukusa koje osecaju za republikanske institucije, ima i nekih republikanskih navika prema kojima postoji ne znam vec kakva privlacnost – nezgodno je ako bi to bas bile one navike i ona praksa koje omogucuju progonstvo, dozivotno proterivanje iz zemlje i oduzimanje svega. Secam se kako je 1802. nekako kriomice bio ponudjen predlog u jednom zakonu o specijalnim sudovima, neki clan u zakonu koji je u Francuskoj zavodio ostrakizam grckog tipa, i bogzna kakvi se sve vesti govornici nisu zalagali da se prihvati i taj clan, no zakonski clan nije bio prihvacen – zakon je bio povucen – i oni su govorili tada o slobodi u Atini i o svim zrtvama koje individua treba da podnese da bi se sacuvala takva sloboda! Isto tako, ne tako davno, kada su uplasene vlasti pokusale da stidljivo diriguju izbornom kampanjom u svoju korist, jedan je list, koji nije premnogo sklon republikanskim principima, predlagao da se ozivi rimska cenzura kako bi bili potisnuti opasni kandidati. Mislim da necu otici previse u stranu i na nepotreban nacin ako – da bih potkrepio svoje obrazlozenje – kazem nekoliko reci o tim dvema toliko hvaljenim institucijama. Ostrakizam u Atini pocivao je na hipotezi da drustvo ima punu vlast nad svojim clanovima; u duhu takve hipoteze ostrakizam se mogao pravdati, a u jednoj maloj drzavi, gde je uticaj individue, snazne svojim stecenim poverenjem, svojom klijentelom i slavom balansirao u odnosu na moc mase, ostrakizam je mogao imati spoljasnji vid neceg korisnog, ali medju nama individue imaju prava koje drustvo mora da postuje i individualni uticaj je, kako sam vec zapazio i rekao, do te mere izgubljen u mnostvu drugih uticaja, jednakih ili nadmocnijih, da je svaki pritisak, motivisan potrebom da se taj uticaj smanji, nepravedan, neopravdan i na kraju i sasvim nepravican. Niko nema pravo da protera jednog gradjanina, ako on nije osudjen od redovnog suda, na temelju nekog formalnog zakona koji predvidja kaznu progonstva za delo koje je pocinio i za koje je kriv; niko nema pravo da oduzme gradjanina svojoj zemlji, trgovca svojoj trgovini, supruga svojoj supruzi, oca deci, pisca bavljenju svojim umecem i starca navikama koje ima – svako politicko progonstvo je politicki atentat. Svaka osuda na progonstvo od strane neke skupstine zbog pretpostavljenih motiva javnoga spasa je zlocin te skupstine protiv javnog reda i spasa, koji se uvek sastoje u postovanju zakona, u postovanju procedure i forme, u postovanju garancija.
Rimska cenzura je pretpostavljala, kao i ostrakizam, jednu vlast koja ima diskreciono pravo. U jednoj republici ciji svi gradjani, koje siromastvo okuplja i nagoni da se u jednostavnosti pridrzavaju obicaja, stanuju u istom gradu, i koji nisu cinili nista sto bi njihovu paznju okretalo od poslova drzave, koji su na taj nacin bili oni koji nadgledaju stalno i koji sude vlastima na javnoj sceni, cenzura je mogla – s jedne strane – da ima vise uticaja, ali je s druge strane samovolja cenzora bila sadrzana na svoj nacin u jednom preteranom moralnom nadgledanju – pa i uhodjenju – koje je bilo upereno protiv njih i ubrzo su cinioci kakvi su prostranstvo republike, komplikacija drustvenih odnosa, te rafiniraniji vidovi civilizacije, oduzeli toj instituciji ono sto joj je istovremeno sluzilo i kao osnova i kao granica i cenzura se degenerisala cak i u samom Rimu. Nije dakle cenzura bila ta koja je stvarala dobre obicaje vec je jednostavnost tih obicaja tvorila snagu i efikasnost cenzure. U Francuskoj bi jedna takva samovoljna institucija kakva je cenzura bila istovremeno neefikasna i nepodnosljiva. Pri danasnjem stanju drustva obicaji se sastoje od prefinjenih nijansi, oni su nesto razliveno kao talasi, neuhvatljivi i oni bi se iskvarili na hiljadu nacina, ako bi se pokusalo da se blize preciziraju; njih samo misljenje moze da dosegne, samo ih moze suditi – jer je ono iste prirode sa njima, oni bi se pobunili protiv svakog pozitivnog autoriteta koji bi hteo da im obezbedi vise preciznosti. Ako bi vlada nekog naroda htela, kao cenzori u Rimu, da kazni nekog gradjanina presudom diskrecionog tipa, citava bi nacija ustala protiv takvog cina zlostavljanja i ne bi ratifikovala odluke vlasti. Ono sto sam upravo rekao o prenosenju cenzure u moderna vremena moze se primeniti na mnoge druge delove drustvene organizacije, za sta nam navode anticke primere jos cesce i sa jos vise zanosa. Takav je slucaj na primer sa vaspitanjem – sta nam sve nisu rekli o potrebi da se vladi prepusti generacija koja se radja kako bi je ona oblikovala po svojoj volji, kakvim sve ucenim citatima se ne potkrepljuje takva teorija? Persijanci, Egipcani, Gali, Grcka i Italija smenjuju se pred nasim ocima! Ah, gospodo, mi nismo ni Persijanci potcinjeni jednom despotu, ni Egipcani pod vlascu svestenika, ni Gali koje su njihovi druidi mogli da zrtvuju, najzad ni Grci ni Rimljani koji su se svojim udelom u vrsenju vlasti tesili zbog porobljavanja privatnog zivota; mi smo moderni ljudi koji zelimo da uzivamo, svaki pojedinacno, svoja prava, da razvijamo – svak pojedinacno – nase sposobnosti po svojoj volji, a da pri tom ne skodimo drugima, da bdimo nad sposobnostima svojim koje se nastavljaju u nasoj deci koju priroda prepusta nasim osecanjima, koja su utoliko prosvecenija koliko su ziva, mi imamo potrebe za autoritetom vlasti samo ukoliko nam ona obezbedjuje plemenite oblike vaspitanja koje ona moze da organizuje – kao putnici koji od nje primaju velike izgradjene puteve ali koje vlast ne moze da nametne kao put koji gradjani treba da slede. I religija je izlozena takvim prisecanjima i primerima drugih vekova – hrabri branioci jedinstva doktrine citiraju nam zakone starih protiv tudjih bogova, i potkrepljuju prava katolicke crkve primerom Atinjana koji su Sokrata osudili na smrt zbog toga sto je pokolebao politeizam, i navode nam primer Avgusta koji je zeleo da ljudi ostanu verni kultu svojih otaca, sto je ucinilo, malo vremena iza toga, da zverima bace prve hriscane. Cuvajmo se, gospodo, toga divljenja pred nekim antickim prisecanjima. Ako zivimo u modernim vremenima, ja zelim slobodu koja odgovara modernim vremenima, ako zivimo pod monarhijama ja ponizno preklinjem monarhe da ne pozajmljuju od drevnih republika nacine kako da nas ugnjetavaju. Individualna sloboda – ja to ponavljam – je istinska moderna sloboda, politicka sloboda je njena garancija i politicka sloboda je na kraju obavezna; zahtevati od naroda nasega vremena da zrtvuju, kao nekadasnji narodi, puninu svoje individualne slobode svojoj politickoj slobodi, siguran je nacin da ih odvojimo od jedne, a kada se tu stigne, nece proci mnogo vremena da im se otme i ona druga.
Vi vidite, gospodo, da moja razmatranja nikako ne idu za tim da umanje cenu politicke slobode; ja ne racunam na »poen« na osnovu cinjenica koje sam podastro pred vasim ocima sa posledicama koje neki ljudi iz slicnog izvlace – iz toga sto su stari bili slobodni, i iz toga kako mi vise ne mozemo biti slobodni kao stari, oni zakljucuju da smo mi osudjeni da budemo robovi; oni bi zeleli da ostvare novo drustveno stanje sa jednim malim brojem elemenata za koje kazu da su jedini elementi koji su vazni u situaciji savremenog sveta; ti su elementi predrasude kojim se ljudi zastrasuju, to je egoizam koji kvari ljude, to je frivolnost koja treba da ih ucini gluvim, to su gruba zadovoljstva da se ljudi ponize i despotizam koji treba da vodi ljude i tako, bas su potrebna neka pozitivna znanja i neke egzaktne nauke kako bi se tom despotizmu odanije moglo sluziti; bilo bi bizarno ako bi to bio rezultat onih cetrdeset vekova tokom kojih je ljudski duh osvojio vise moralnih i fizickih nacina i sredstava – ja tako ne mogu da mislim.
Ja izvlacim razlike koje nas odvajaju od antickog doba i suprotstavljene konsekvence; nisu nikako garancije koje bi trebalo smanjiti vec bi trebalo rasprostraniti uzivanja, ja nikako ne zelim da se odreknem politicke slobode – ja zahtevam gradjanske slobode sa svim drugim vidovima politicke slobode; vlade nemaju vise nego nekada pravo da se oslobode nelegitimne vlasti, ali vlade koje polaze od jednog legitimnog izvora imaju manje nego nekadasnje pravo da individuama namecu supremaciju koja je svojevoljna; mi i danas imamo prava kakva smo imali u svim vremenima, to su vecna prava da se saglasavamo sa zakonima, da se slobodno sporimo o nasim interesima, da budemo sastavni deo drustvenog tela ciji smo clanovi; ali vlade imaju i nove obaveze – napredak civilizacije, promene koje su se izvrsile tokom vekova namecu vlastima obavezu da vise postuju navike, osecanja i nezavisnost individua – vlast prema svemu tome mora da pokaze svoju ruku koja je opreznija i laganija. Takva rezerva vlasti, koja spada u njene zadatke uzete striktno, naravno podjednako je u njenom interesu; jer ako je sloboda koja odgovara modernima razlicita od one koja je odgovarala starima, despotizam koji je bio moguc kod starih nije vise moguc kod modernih naroda; iz onoga u cemu smo mi cesto drugaciji u pitanju politicke slobode na nacin na koji oni to nisu mogli biti, i u nasem uobicajenom stanju manje pasionirani za tu slobodu, moglo bi se zakljuciti da smo pokatkad odvec zanemarivali, i uvek pogresno, one garancije koje nam ona obezbedjuje; ali istovremeno, buduci da mi mnogo vise drzimo do individualne slobode nego stari, mi cemo je braniti, ako ona bude ugrozena, sa mnogo vise odlucnosti i sa mnogo upornosti i mi za tu odbranu imamo sredstva koja stari nisu imali. Trgovina cini da je delovanje samovolje na nas zivot mucnije nego nekada, jer su nasa poslovanja i obrti raznovrsniji i samovolja bi se morala umnoziti da bi to dosegla; ali trgovina cini i to da se delovanje samovolje lakse otkrije i izdvoji jer ona menja prirodu vlasnistva i ona postaje, upravo zahvaljujuci promenama, skoro neuhvatljiva. Trgovina daje svojini novi kvalitet – razmenu; bez razmene i opstenja svojina nije nista drugo nego uzivanje tudjega dobra jer ona moze da ukine uzivanje i tu razmena i opstenje stavljaju jednu nevidljivu i neprekoracivu prepreku takvom delovanju vlasti u drustvu; efekti trgovine sezu jos i dalje – ona ne samo sto oslobadja individue vec, stvarajuci kredit i poverenje, cini i vlast–autoritet nezavisnim. Novac je – kaze jedan francuski pisac – najopasnije oruzje despotizma, ali je on, istovremeno, njegova najmocnija kocnica – kredit i poverenje su potcinjeni javnom misljenju, snaga je beskorisna, novac se skriva ili odliva, svi su postupci drzave odlozeni. Kredit nije imao kod starih ljudi uticaj, njihove vlade bile su jace od pojedinaca i pojedinacnog, pojedinci i pojedinacno su jaci nego politicke vlasti u nase vreme, bogatstvo je jedna moc dostupnija u svakoj prilici, ono se bolje koristi shodno svim interesima i kao posledica toga ono je realnije i bolje sluzi – vlast preti, bogatstvo nadoknadjuje, covek se izmice vlasti tako sto je vara, da bi se zadobile pogodnosti bogatstva treba mu sluziti i to je i samo to sto ce odneti prevagu. Kao posledica takvih uzroka, individualni zivot je manje uklopljen u politickom zivotu. Individue prenose daleko svoje blago – one sa sobom nose sva svoja uzivanja u privatnome zivotu, trgovina je zblizila narode, dala im je obicaje i navike koji su priblizno isti. Vlast se dakle mora prikloniti tome, nama je potrebna sloboda i mi cemo je imati; ali buduci da je sloboda koja je nama potrebna razlicita od slobode starih naroda, toj slobodi je potrebna jedna druga organizacija od one koja je mogla odgovarati slobodi antickog sveta – u tom svetu je covek koji je vise posvecivao svoje vreme i snagu svojim politickim pravima verovao vise da je slobodan, u slobodi pak za koju smo mi osetljivi, ukoliko vise nam ostvarivanje politickih prava u tom smislu ostavlja slobodno vreme za nase interese, utoliko nam je sloboda dragocenija.

Iz ovoga, gospodo, sledi nuznost reprezentativnog sistema; taj sistem nije nista drugo nego jedan sistem organizacije pomocu kojeg se jedna nacija oslobadja – preko odredjenih individua – onoga sto ona ne moze ili ne zeli da cini sama; individue koje su siromasne same obavljaju svoje poslove, a bogati ljudi uzimaju pomocnike–intendante i to je istorija starih i modernih naroda. Reprezentativni sistem je punomocstvo dato odredjenom broju ljudi od strane mase naroda koji zeli da njegovi interesi budu branjeni, koji, medjutim, nema uvek vremena da ih brani sam. Ali, osim ako nisu nerazumni, bogati ljudi koji imaju svoje pomocnike, ispituju, i to brizljivo i strogo, da li pomocnici vrse svoje duznosti, nisu li skloni da svoje obaveze zanemare, podlozni korupciji ili nesposobni; da bi sudili o tome kako upravljaju ovi opunomocenici, oni koji poslove vode i koji su oprezni dobro se obavestavaju o poslovima koje je administracija njima poverila. I tako, narodi kojima je cilj uzivanje slobode kakva njima odgovara biraju reprezentativni sistem, ali oni moraju jednako nadgledati i to aktivno i postojano svoje predstavnike i da za sebe rezervisu, u odredjenim epohama koje nisu razdvojene nekim dugim intervalima, pravo da ih odbace ako nisu ispunili njihove zelje i da ih povuku s vlasti ako bi je zloupotrebili. Jer, po onome po cemu se moderna sloboda razlikuje od anticke, izlazi da je ona ugrozena takodje i da i njoj preti jedna opasnost drugacije vrste. Opasnost koja je pretila antickoj slobodi bila je samo u brizi kako da se osigura podela drustvene moci jer ljudi nisu mnogo ni cenili – ne preterano – individualna prava i uzivanja, a opasnost koja preti modernoj slobodi je drugacija – predani onom uzivanju nase privatne nezavisnosti i zaokupljeni nasim pojedinacnim interesom, mi se lako ne odricemo nasega prava podele u sferi javne vlasti.⁵ Cuvari i poverenici vlasti ne propustaju priliku da nas u tome pouce i opomenu, oni su tako raspolozeni da nas postede svake muke izuzev one koja se sastoji u pokoravanju i placanju! Oni ce nam reci – »Sta je u osnovi svih vasih napora, motiv vasih poslova, cilj vasih nadanja? Zar to nije sreca? Ako je tako, u redu, dozvolite nam da cinimo to i da radimo i mi cemo vam je dati«. Ne, gospodo, ne prepustajmo to drugima i koliko god jedan takav interes delovao tako dirljivo i tako nezno, umolimo vlast da ostane u svojim okvirima, neka se ona trudi da bude pravicna a mi cemo se pozabaviti time kako da budemo srecni. Da li bismo mi to mogli biti zahvaljujuci uzivanjima ako su ta uzivanja bila odvojena od garancija? Gde bismo mi nasli te garancije ako se odreknemo politicke slobode? Odreci se toga, gospodo, bila bi ludost slicna onoj koju cini covek koji, pod izgovorom da on stanuje samo na prvom spratu, namerava da na pesku podigne zdanje bez temelja. Uostalom, gospodo, je li istina da je sreca bilo kakva bila jedini cilj ljudskoga roda? U tom slucaju nas kameniti put bi bio dobrano uzak, a nas cilj malo uzvisen jer nema nijednog medju nama koji, ako bi zeleo da sidje, da suzi svoje moralne kvalitete, da smanji svoje zelje, da porekne ono sto cini – slavu svoju te plemenite i najdublje emocije – ne bi se tu izgubio u svemu i to da bi bio srecan. Ne, gospodo, ja svedocim za tu najbolju stranu nase prirode i za onaj plemeniti nemir koji nas prati i koji nas muci, za onu vatrenu odlucnost da rasirimo nasa prosvecena znanja i da razvijemo nase sposobnosti – sudbina nas poziva ne samo na srecu vec i na nase usavrsavanje i politicka sloboda je najmocnije sredstvo usavrsavanja koje nam je Nebo podarilo. Politicka sloboda koja svim gradjanima bez razlike nudi ispit i nauku njihovih interesa – onih najsvetijih interesa – medju njima uspostavlja jednu vrstu intelektualne jednakosti koja cini slavu i moc jednog naroda, jer ona snazi njegov duh i oplemenjuje njegove misli.
I tako vi vidite kako jedna nacija uzrasta sa prvom institucijom koja joj omogucuje da regularno ostvaruje politicku slobodu i pogledajte nase gradjane svih klasa, svih profesija, kako izlaze iz sfere svojih privatnih poslova, svojih privatnih zanata, odjednom stizu do nivoa znacajnih funkcija koje im ustav jemci, kako oni biraju bez raspoznavanja, kako se energicno bune, kako razotkrivaju lukavstva, kako se suprotstavljaju pretnjama i kako se plemenito odupiru svakom vidu zavodjenja. Pogledajte onaj cisti patriotizam, dubok i iskren koji trijumfuje u nasim gradovima i zivi sve do zaselaka, on prolazi kroz nase radionice, animira nasa sela prozimajuci sve osecanjem nasega prava a to su prava korisnih trudbenika i vrednih trgovaca koji, svesni iz istorije muka koje su podneli, i nista manje svesni lekova koji su potrebni za te muke, jednim pogledom obuhvataju citavu Francusku i oni – kao ljudi koji uzivaju nacionalno poverenje – nadoknadjuju svojim glasanjem, nakon trideset godina, sve a posebno uzivaju u odanosti principima u licnosti najslavnijoj medju onima koji brane slobodu.⁶
Daleko sam dakle, gospodo, od toga da se odreknem jednog od ta dva tipa slobode o kojima sam vam govorio i treba – kako sam pokazao – nauciti da ih kombinujemo; institucije, kako to kaze slavni pisac istorije republika srednjega veka – La Fayette – treba da realizuju ono u sudbini ljudske vrste i one svoj cilj dostizu utoliko bolje ukoliko sto veci broj gradjana uzdignu na pravu visinu nacionalnoga dostojanstva. Delo zakonodavca nije nikako potpuno ako on jednostavno narod cini mirnim, jer cak i kada je taj narod zadovoljan ostaje jos mnogo toga da se ucini – potrebno je da institucije dovrse moralno vaspitanje gradjana; postujuci njihova individualna prava, brinuci se o nezavisnosti gradjana, ne mesajuci se mnogo u njihove poslove i brige one ipak moraju posvetiti sav svoj uticaj javnim stvarima, one moraju pozivati gradjane da pomognu svojim odlukama, svojim pravom glasa u vrsenju vlasti, one moraju garantovati pravo kontrole i nadzora tako sto ce izrazavati svoja misljenja, delovanjem na svojim uzvisenim funkcijama koje ce im istovremeno pobuditi zelju i sposobnost da se u svemu snadju i ostvare ono sto su duzne ostvariti.

¹ B. Constant ovde misli posebno na svoje teze izlozene u vise navrata, posebno u knjizi iz 1814, kao i u jednom javnom predavanju odrzanom jos godine 1806, koje je kasnije objavljeno u delu Principes de politique; i u ovom predavanju on insistira na sustinskoj razlici izmedju demokratije u modernom smislu i onog sto se naziva demokratijom kod starih naroda.
² Dosledni tumac ideja Francuske revolucije B. Constant insistira na duhu slobode preduzetnistva i konkurencije, a problemima religije poklanja posebnu paznju; za razliku od Holbaha ili Helvecijusa koji Lokov senzualizam dovode do krajnjih ateistickih konsekvenci, Constant u svojim delima – posebno u razmatranjima o rimskom politeizmu u odnosu prema hriscanstvu – govori o covekovom »urodjenom religijskom culu«; laicka i sekularna republika ne samo da ne iskljucuje pravo na veru vec njeno ispovedanje i slobodno vrsenje stavlja na visoko mesto na lestvici ljudskih sloboda u modernom drustvu.
³ Misli se ne pesnika i muzicara sa ostrva Lezbos koji je po nekim kazivanjima bio savremenik Likurga i Homera; legenda kaze da je on jednom bio pozvan u Spartu gde je – pozvan je bio od strane prorocista – uspeo da smiri jednu pobunu koja je najavljivala jos vece nevolje, ali su ga efori–sudije ipak osudili da plati globu jer se bio drznuo da svojoj liri doda jednu ili dve strune.
⁴ Constant ovde navodi poznato mesto iz Kondorseovog dela Mémoire sur l’instruction u kojem poznati prosvetitelj govori o tome da stari narodi nisu imali pojam slobode u modernom znacenju reci jer su »kako se cini u okvirima svojih institucija imali za cilj da takvu slobodu uniste«; ti su narodi, nastavlja Kondorse, »ljudima prepustali samo ideje, samo osecanja koji se uklapaju u sistem zakonodavca« jer se verovalo da je priroda »stvorila samo mehanizme–masine cije opruge i rad treba da regulise zakon«.
⁵ Mesto je tumaceno kao aluzija na slicna Tokvilova razmatranja o posledicama prevelike centralizacije u modernim demokratskim drustvima.
⁶ Ovde se misli na La Fayetta koji je bio izabran za poslanika u Narodnoj skupstini za mesto Sarthe, u kojoj je i Constant u vaznim momentima bio poslanik pa jedno vreme i predsednik Drzavnog saveta.