Broj 262 | |
|
|
Dogadjanja
Sindikalne borbe bez odjeka Promene – cudom ili radom Kikindu, ni ovog proleca, nije zapljusnuo talas strajkova, iako se standard zaposlenih i dalje srozava. Strajkovali su kikindski zeleznicari, kad je centrala odlucila da im ukine nekoliko polazaka vozova s kikindske (prilicno opustosene) zeleznicke stanice. To nije mnogo pomoglo, polasci su ukinuti, do nekog buduceg uspostavljanja brzih pruga Banata. Dok ovaj tekst nastaje, strajkuje jedino fabrika »25. maj«, koja proizvodi poljoprivredne masine, kontejnere za strano trziste i slicno i to, kako sindikalci najavljuju, do ispunjenja zahteva, a jedan strajkcic poceo je, ali je odmah i okoncan, i u MSK (Metanolsko sircetnom kompleksu). U oba slucaja, razlog su plate, samo sa razlicitih pozicija zaposlenih. Radnici »25. maja« nisu primili platu vec sest meseci i ta plata je prava mizerija. U MSK, medjutim, posle kratkotrajnog kasnjenja plate (prosek oko 10 000 dinara), odmah je zapreceno strajkom, pa je plata brzom brzinom isplacena, iako MSK vec odavno ne proizvodi nista, a vecina radnika i ne ide na posao, iako im se redovno uplacuje staz, penziono osiguranje itd. I sad, kako to moze? Moze, jer MSK se redovno i godinama finansira iz fondova koji nisu obelodanjeni, a povezuju se sa najmocnijim ljudima iz NIS Naftagas; kad god MSK u svojoj dugoj karijeri nije radio niti proizvodio, odnekud su se prelivale silne pare samo da se zaposleni ne pobune. »Livnica«, fabrika koja je decenijama bukvalno minimizirala nezaposlenost u Kikindi i okolnim opstinama, zaposljavajuci bukvalno sve i svasta, ponosi se sto nije strajkovala svih proteklih godina, iako se dogadjalo da radnici prime platu od 150 dinara i da budu na prinudnom odmoru po pet godina! »Toza Markovic«, firma na cijem je celu Dmitar Segrt, naravno, ne strajkuje; ali, sindikalni rukovodioci koji su potegli pitanja iz bliske proslosti momentalno su premesteni na losija radna mesta. Ljudi su tuzili i, da covek prosto ne poveruje, sud je njihove zahteve resio povoljno po njih. Sad je ostalo samo da se presude »implementiraju«, to jest, da firma i postupi kako je napisano. Srecna okolnost je podatak da u Kikindi ima veoma malo »pravih« radnika koji prezivljavaju iskljucivo od plate: uvek je tu neka njiva ili basta, neki sitan sverc ili drugi izvori prihoda. Oni koji bas nemaju nista osim plate, pa dakle predstavljaju pravi lumpenproletarijat, idu u nadnicu, spremaju po tudjim kucama ili se prikljucuju nekoj od ekipa koje izvode zidarske radove. U oglasima lokalnih novina sve cesce se pojavljuju oglasi Kikindjana koji obavljaju razne zanatske usluge, dolazeci na poziv (»koljemo po kucama!«), a nije daleko trenutak kad ce se pojaviti ljudi s transparentom »radio bih bilo kakav posao samo da mi plate«! Gordana Perunovic Fijat
|
|
|
© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |