Posle svega sto nas je zadesilo u minulim godinama, ima li smisla da se iznova prisecamo svih uzasa ratova i zlocina i svega onoga sto ih prati, ili sve to treba sto pre zaboraviti? Zaista, vise je nego kosmarno ziveti s teretom ratnih prizora, ali ne moze se ni sve zaboraviti, kako zbog zrtava, tako i radi pravde, da zlocini ne budu precutani, cak nagradjeni umesto sankcionisanja. Izvesno je da se ne moze ni olako preci u novi zivot, i to ne samo zato sto su rane nezaceljene nego i zbog toga sto smo okruzeni onima koji su ih nanosili. A nije bas ni izvesno da su sva zla minula, da smo zaista stupili u ono »posle«, jer zarista ratova nisu ugasena, vec samo prituljena, prekid rata je vise od spolja nametnut nego sto su zaracene strane svojom voljom sklopile mir. Razni oblici nasilja i dalje svakodnevno odnose ljudske zivote, mnogi nas izbegavaju kao »crnu rupu« Evrope, a putevi izbavljenja vise su tmurni negoli vedri. Zbivanja, dakako, ne teku samo u jednom znaku, svetlom ili mracnom.
Svedocenja o tragediji, i ona ispisana na stranicama Republike, sadrze jednu dinamiku koja nije primetna na prvi pogled i bas uobicajena u tekstovima iz »vremena zla«. To nisu beskrajna nizanja prizora stradanja ili, nasuprot tome, puko prizivanje nade u spas. Rec je o preplitanju, sudaranju i razresavanju oprecnih vrednosti, ideja i ideologija kroz delovanje razlicitih aktera u raznolikim dogadjajima.
Buduci da pokretaci i vecina saradnika Republike, po svom pozivu – novinarskom i naucnom – drze do vaznosti reci, ideja, vrednosti i argumenata, i smatraju da su tolerancija razlika i mogucnosti sporazumevanja deo svakidasnjeg zivota, a ne samo uzviseni ideali kulture, s takvim stavovima sudelovali su u samim zbivanjima i svedocili o njima. Iako su znali da je Jugoslavija u krizi, sluteci da je ona duboka i bremenita dramaticnim naslagama, nadali su se, bez nostalgije za starim rezimom, da je mogucna njena demokratska rekonstrukcija a da nisu nuzni ratovi i sva zla koja ce se dogoditi. Uzdali su se u moc kulture pred pretecom stihijom varvarizacije.
Pustos koju su protekle godine ostavile oko nas, i u nama, opominje da je moc kulture veoma ogranicena, cak krhka, i da razorni cinioci u ljudima, pogotovo kada postaju nasilnicka masa, mogu i da zavladaju na neodredjeno vreme, i to sa nesagledivim posledicama. Ali, ni tada, kada je stihija razaranja u usponu, pa i na vrhuncu, kada izgleda da je svaka moc kulture sasvim skrhana, ne nestaju reci otpora i suprotstavljanja. Tako je bilo uvek i svuda, i usred najvecih stradanja. Samo propagandisti ove ili one ideologije smatraju da na drugoj strani, van njihove, nema nicega vrednog, zapravo nikoga. Ispostavlja se, medjutim, pogotovo pazljivijem posmatracu, da i u najdramaticnijim zbivanjima razliciti akteri slede vlastite izbore ponasanja, da ono nije fatalno determinisano nikakvom visom ili tajnom silom.
To sto su i sami akteri podlozni promenama, da nisu jednom zauvek u istoj ulozi ili na istoj strani – Dobra ili Zla – vec se i menjaju, i nabolje i nagore, pouzdan je dokaz o slobodi izbora. I stvarni tokovi zbivanja su veoma raznoliki i ne mogu da se svedu na simetriju Dobra i Zla, pogotovo zbog toga sto se ni jedno ni drugo ne javlja u jednom bloku, kao mitski monolit, nego su na delu razliciti interesi, ideje i vrednosti o »dobrom zivotu« – religijske, liberalne, socijalne i humanisticke – kao sto su na delu i razlicite militantne ideologije – patrijarhalne, klerikalne i totalitarne (fasisticke, nacisticke i boljsevicke) – nastupajuci ili pojedinacno ili zdruzeno – ali uvek protiv slobode i demokratije. Nema tragicnog bez slobode izbora samih aktera. O tome svedoce autori i stranice Republike kroz dugih, i predugih, dvanaest godina.
Jos jednu stvar ne mozemo da mimoidjemo prilikom pozivanja na dramaticnost zbivanja i svedocenja o njima. Drevno geslo da »muze cute kada topovi ricu« ponekad sluzi kao alibi za cutanje o zlu, ali i kao postapalica za gordo izdizanje iznad tekuce drame. Ovo potonje nalazi svoj izraz u sektaskim propovedima o vlastitoj cistoti i ispravnosti, dok sve drugo biva oznaceno kao prljavo i gresno. Desavaju se i apsurdi, da se usred vrtloga razaranja kulture simulira umetnost, poput koncerata ili pozorisnih predstava u konclogorima, sto je i vise od cinicnog ruganja kulturi. Stvari stoje ozbiljnije s opomenom o mogucnosti »pevanja nakon Ausvica«, koja je izrecena u vreme uspona kritickog suocavanja sa zlocinima nacizma. Upravo je zamah kritickog misljenja pridoneo i legitimitetu »pevanja« i razvoju kulture. Slicno je sa suocavanjem s Jasenovcem nekada, ili Vukovarom, Sarajevom ili Srebrenicom danas. Pred uzasavajucim prizorima moze da se zaledi krv u zilama i zauzda svaka misao, ali moze da se pokrene i kriticko misljenje, a sa njim i topla struja u kulturi. Kultura se drukcije ne moze ni oslobadjati od raznih vidova ideologizacije koji opravdavaju unistavanja vrednosti samog ljudskog zivota, a samim tim i ljudskih tvorevina u koje spada i kultura.

(Po)kretanje lista

Bez uverenja u smisao i moc kulture, cak i onda kada je izlozena najvecim razaranjima, ne bi bilo ni Republike i njenog zalaganja za opste dobro (res publica). Ona je i nastala iz uverenja veceg broja jugoslovenskih intelektualaca da ideje, reci, vrednosti, nacela – kultura uopste – ima izvesnu moc u konkretnim zbivanjima. Iz takvog uverenja proisteklo je i osnivanje Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (u Zagrebu, februara 1989. godine) koje je i pokrenulo Republiku, marta iste godine. Medjutim, tadasnja vlast, i u Zagrebu i u Beogradu, odbija da ih formalno prizna; Udruzenje (UJDI) je registrovano tek godinu dana kasnije, u Titogradu.
Uprkos izvesnoj legalizaciji politickog pluralizma i deklaracijama o demokratskim promenama, rastuce nasilje je ogranicavalo i sputavalo moc kulture, a demokratska rekonstrukcija Jugoslavije izgledala je sve manje realno mogucna. Jedinstvena partijska drzava rastakala se na manje partijske drzave koje su svim silama nastojale da postanu suverene nacionalne drzave, po svaku cenu. U nastajucim drzavama politicki rezimi vise su tendirali ka totalitarizmu nego ka demokratiji. Sve to se zbiva pod uticajem i dalje snaznih ideoloskih i agresivnih naslaga »hladnog rata« i usred dinamicnih procesa promena u svim zemljama »realnog socijalizma«, kao i u celoj Evropi i svetu. U takvim okolnostima bilo je mnogo razloga za rezignaciju i pasivno cekanje na ishod dramaticnih zbivanja, pa i za gasenje Republike. Njen osnivac i izdavac je, pak, odlucio (krajem 1990. godine) da nastavi delovanje po raznim projektima (politickim, kulturnim, humanitarnim), a osnivacka prava preneo na Savet i Urednistvo koji su nastavili da izdaju list u Beogradu. Urednici prvih brojeva bili su Milorad Pupovac i Srdjan Dvornik, a potom Nebojsa Popov i Ljubisa Rajic (dao ostavku jula 1994. godine).
Uprkos sve tezim uslovima, list izlazi sve redovnije – i legalno, nakon upisa u odgovarajuci registar (pocetkom 1992. godine). Svesni sve tezih uslova za rad, urednici i saradnici, Urednistvo i Savet, planirali su, racunajuci na sve rizike, istrajavanje na krace staze, od broja do broja, na tri, a najvise sest meseci, da bi tako sastavili citavih dvanaest i usli u trinaestu godinu izlazenja. Istrajnost pociva, verovatno, na postojanosti uverenja urednika, saradnika i citalaca da kultura nije lisena bas svake moci i da stihija smrti, bujica totalitarizma i nasilja nisu nesto fatalno i vecno, i da ima ljudskog smisla suprotstaviti im se, u nadi da je mogucno izboriti se za pozitivne promene, da iza dramaticnih promena nagore – od autoritarnosti ka totalitarizmu i od selektivnog nasilja ka totalnom nasilju – slede promene nabolje, ka normalnom zivotu, slobodi i demokratiji.
Tokom vremena menjala se i Republika, i kao novine i kao casopis. Dramaticna zbivanja bila su snazan izazov – intelektualni, politicki i moralni. Pored iskusnih novinara (Dragos Ivanovic, Aleksandar Nenadovic, Olivija Rusovac, Dara Vucinic, Ivan Torov, Milutin Mitrovic, Jelka Jovanovic i dr.), okupljali su se i oni koji su tek ucili novinarski zanat (Nastasja Radovic, Teofil Pancic, Bojan al Pinto-Brkic i dr.). Mnogi naucnici ogledali su se i u publicistickom izrazu, bez oholog prezira prema publicistici. Pomenimo samo Rudija Supeka, Zagorku Golubovic, Zarka Puhovskog, Andriju Kresica, Latinku Perovic, Milana Sahovica, Tibora Varadija, Vojina Dimitrijevica, Ljubomira Madzara, Vladana Vasilijevica, Konstantina Obradovica i Oliveru Milosavljevic. Trajan beleg listu daju i humanisticka sirina Mirka Djordjevica, drzavnicka mudrost Mirka Tepavca i pesnicka masta Miodraga Stanisavljevica.
Opremom lista najpre su se bavili slikari Ljiljana Martinovic i Nikola Dzafo, a potom su svojim savetima pomagali profesori Akademije primenjenih umetnosti Dragan Kazic, Stjepan Fileki i Ilija Knezevic. Objavljeno je preko hiljadu crteza, karikatura, grafika i reprodukcija slika, od decjih i studentskih crteza, preko renomiranih domacih autora (Koraksic, Karanovic, Cirici – Rastko, Milos i Vukan, Bosa Kicevac, Leonid Sejka i dr.) do svetskih majstora (Pikaso, Direr, Daumje, Sagal i dr.). U prelomu lista najpre su pomagali Bozidar Andrejic, zatim kompjuteristi lista Vreme (Ivan Hrasovec i dr.), da bi vec skoro deset godina pripremu i prelom lista vredno i savesno radila Nina Popov.
Kada je rec o finansijama, Republika je opstala najvise zahvaljujuci besplatnom radu urednika i saradnika, potom donacijama uglednih fondacija (»Ulof Palme«, »Hajnrih Bel« i Fond za otvoreno drustvo, na primer) koje su podrzavale konkretne istrazivacke projekte i nisu postavljale nikakve ideoloske i politicke uslove, zatim pretplatom i prodajom (povremeno i oglasima), kao i prilozima saradnika i citalaca (Rudi Supek, Lazar Udovicki, Tibor Varadi, Miodrag Milic, Miroslav Simic, Radmila Mileusnic, Dana Popovic, Branko Milanovic i dr.). Znatne ustede ostvarene su i time sto list nije imao svoje stalno sediste (kancelarije), sve do pocetka 2001. godine (kada je uzeta u zakup jedna polovna baraka na Banjici); sastanci su odrzavani »u gostima« kod ljubaznih domacina kojima dugujemo zahvalnost, najpre u pozoristu »Dusko Radovic«, potom u foajeu Doma omladine, pa u prostorijama Medija centra i Fondacije za mir i resavanje kriza, a u medjuvremenu u kafanama (najcesce u »Sansi«).

GRADjANSKO SAMOOSLOBADjANJE

Ideja o slobodi pojedinca, prisutna u raznim skolama misljenja i delanja, primetna je na stranicama Republike u znacenju samooslobadjanja i samoodredjenja, uz kriticki odnos prema svim ideologijama rigidnog determinizma ili oktroisanja slobode. Privrzenost tako shvacenoj slobodi izgleda ponekad apsurdno, poput cekanja Godoa, usred sve jace stihije straha, mrznje i nasilja. Ali, kako opstati spram te stihije, i sta joj suprotstaviti? Stvar je izbora. Neko se povinuje stihiji, ili je cak podstice i predvodi, a neko joj se ipak suprotstavlja, cak i u najtezim mogucim uslovima, ne samo intimnim razmisljanjima i molitvama nego i javnim izrazavanjem kritickog misljenja, protestima i organizovanim delovanjem.

Pravo na zivot i ostala ljudska prava

Kao i u drugim stvarima, Republika ima osoben pristup ljudskim pravima. Ljudska prava, doduse, nemaju snaznije uporiste u nasoj tradiciji, ali su izvestan trag svakako ostavile razne peticije, najpre filozofa i sociologa, potom i knjizevnika, iz sedamdesetih i osamdesetih godina, kojima je zapocinjala borba za ljudska prava, pre svega za slobodu misljenja. Pored isticanja epohalne vaznosti ljudskih prava, prihvatanja svetskih standarda i odgovarajuce edukacije, znatna paznja je posvecena reagovanjima na krsenje ljudskih prava, pocev od samog prava na zivot pa dalje. Najvise paznje posveceno je, pak, iskustvima borbe za konkretna ljudska prava. U prvom planu su individualna prava, ali je velika paznja posvecena i kolektivnim pravima razlicitih manjina, ne samo etnickih vec i religijskih, nacionalnih, polnih, politickih, generacijskih itd. Podrzavani su svi oblici borbe za ljudska prava, osim onih koji su usmereni na nasilno prekrajanje teritorija i drzavnih granica, i koji kompromituju ideje o ljudskim pravima.
Objavljeno je mnogo autorskih i kolektivnih tekstova (dokumenata). Najvise paznje posveceno je zrtvama rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. I sama Republika je ucestvovala u konkretnim akcijama zastite ljudskih prava, na primer »nestalih« u vozu Beograd–Bar (u stanici Strpci), ciju sudbinu godinama prati. Ucestvovala je u formiranju odbora za zastitu osoba izlozenih torturi (Danica i Vuk Draskovic, Veljko Dzakula, Ivan Stambolic) i njihovom radu davala odgovarajuci publicitet. Cak i u vreme NATO bombardovanja, kada je uvedena ratna cenzura, list je izlazio redovno, mimo cenzure, i javno se borio protiv hapsenja svog saradnika, Miroslava Hadzica, izlozenog najtezim optuzbama, i pozivao na uzbunu zbog ubistva Slavka Curuvije i onih koji su na to javno podstrekivali. Neposredna i odlucna javna akcija verovatno je uticala da barem neke od zrtava nasilja ne stradaju i vise i duze, i da ne »nestanu« zauvek. Neposrednim sudelovanjem u konkretnim oblicima borbe za ljudska prava ovima je, uz nacelnu vaznost, pribavljan i uverljiv praktican smisao.

Sloboda misljenja i javnog opstenja

Kao i drugi nezavisni mediji, i Republika je reagovala na »medijski rat«, pre svega otporom i suprotstavljanjem »govoru mrznje«, ali je pre svega nastojala da se cuje i »druga strana«, boreci se za nezavisne medije, za njihovu saradnju i efikasnije delovanje. Kao nov list, ona nije opterecena pripadnistvom propagandnoj masineriji stare partijske drzave, koja se raspadala u ratnim uslovima, niti je bila sklona dugo negovanom »novogovoru« ili »citanju izmedju redova«, pa i uzdizanju »medijskih zvezda« na inace turobnom nebu. Republika se najmanje bavila novinarskim i medijskim »medjusobicama« otvarajuci svoje stranice novinarima koji su drugde ostali bez radnog mesta i svima koji su imali potrebu da se javno izraze. Pored mnogih autorskih tekstova i dokumenata iz konkretnih otpora ideoloskom i propagandnom nasilju, redovno su pracene sve inicijative za organizovano delovanje novinara i medija, od osnivanja prvih sindikata, preko formiranja novih medija, do stvaranja novog udruzenja novinara (NUNS) i Medija centra. U svemu tome Republika je i neposredno sudelovala. Istovremeno, negovano je i pamcenje o ranijim borbama za slobodu misljenja i javnog opstenja, narocito studentske stampe, na primer preko knjige Ilije Moljkovica o »slucaju« Student i ogleda Svetlane Slapsak o listu Frontisterion. Nije zaboravljeno ni iskustvo Fonda novinarske solidarnosti (oko »slucaja« Dusan Bogavac). Takodje je temeljito analizirana tehnologija potcinjavanja »velikih« medija, primerice Politike, u knjizi Miodraga Marovica Politika i »Politika«.
Republika je, tako, postajala prostor za potpuno slobodno izrazavanje misljenja i stavova autora, a ne sredstvo za proizvodnju javnog mnenja, u cemu se nadmecu cuvari starih monopola i nadolazeci »medijski baroni«. Uz preovladjujuce autorske tekstove, objavljivani su i dokumenti kolektivnih aktera kojima drugi mediji obicno nisu poklanjali paznju, pogotovo ako iza njih nije stajala veca moc. Kroz sve vreme se proteze sistematsko insistiranje na afirmaciji javnosti, kao vazne demokratske institucije, uz kriticka razmatranja tehnologije proizvodnje javnog mnenja kojom se obezbedjuje podrska vlastima, ponajvise antidemokratskim rezimima. O teznjama za uspostavljanje javnosti i o preprekama na koje se nailazi recito govori knjiga Dragosa Ivanovica Zavera protiv javnosti (prevedena na engleski).

Sloboda politickog organizovanja

I politicko oslobadjanje gradjana nailazi na mnoge prepreke, medju koje spada i verovanje, podsticano od svih totalitarnih ideologija, da je politika krajnje opasna »stvar«. Totalitarizam je, pored likvidacija ljudi, ubijao i sam pojam politike. Od svih monopola vladajuce partije, u partijskoj drzavi, najpotpuniji je monopol na politicko organizovanje. Stari rezim je donekle tolerisao pluralizam misljenja i svojinskih oblika (i privatnu svojinu u nametnutim okvirima), ali je svaki pokusaj politickog organizovanja najsurovije kaznjavan. Stoga je na pocetku razdoblja proklamovanog politickog pluralizma velika paznja posvecena formiranju razlicitih politickih organizacija. I sam pokretac i osnivac Republike – UJDI – prvi je »probio led«, formiranjem politicke organizacije. Mada ona nije imala karakter politicke stranke, borila se za stranacki pluralizam, zalazuci se za stvaranje zakonskih uslova i podrzavajuci osnivanje novih stranaka. O tome je objavljeno najvise tekstova u prvim godinama izlazenja lista, dok je docnije, nakon legalizacije mnostva stranaka ova tema jenjavala i bezmalo sasvim nestala. Paznja je pomerana k uspostavljanju istinskog umesto prividnog parlamentarizma, unutar kojeg i vladajuce i opozicione politicke stranke imaju odgovarajuci status.
Pored sistematskog pracenja delovanja UJDI-ja u citavoj Jugoslaviji, posebna paznja posvecena je nastajanju i delovanju stranaka gradjanskog usmerenja (Reformisti, Republikanski klub, Gradjanski savez Srbije, socijaldemokratske stranke), sindikata i nevladinih organizacija, narocito raznih pokreta (djaka, studenata, gradjana i radnika).

Sloboda izbora

U skladu s osnovnim polazistem – izborom slobode – i sloboda izbora je stalna tema.
Svesni sporova i sukoba u drustvu, pre svega u zajednickoj drzavi – Jugoslaviji – slobodni izbori shvatani su kao put i nacin njihovog politickog, a ne nasilnog resavanja, u slobodno izabranim parlamentima, a ne na ratistima. U tom pogledu, posebna vaznost pridavana je saveznim izborima, koji u SFRJ nisu ni odrzani. Republicki izbori sledili su jedni za drugima, ali bez elementarnih pretpostavki za slobodno formiranje i izrazavanje politicke volje gradjana za stvarno biranje izmedju razlicitih solucija, umesto pukog glasanja, te su u tako skucenim uslovima pobedjivale nacionalne i nacionalisticke stranke koje su glavni protagonisti sile i nasilja. Pored nacelnih i strucnih tekstova (Marijane Pajvancic) – kakvih u nas ranije nije ni bilo, kao ni samih izbora – najvise priloga odnosi se na razne ideoloske i politicke monopole, pokusaje njihovog prevazilazenja »okruglim stolovima«, saveznim i republickim, kritikom manipulacija i kradja (analize Vesne Rakic-Vodinelic, Zorana Lucica, Vladimira Goatija i knjiga Zlatoja Martinova U podnozju demokratskih propileja). Objavljeni su i mnogi clanci koji su rezultat sistematskog pracenja sve snaznijih i masovnijih protesta i pokreta za slobodne izbore, pogotovo posle izbora novembra 1996. godine.

PROTIV STIHIJE STRAHA, MRZNJE I NASILJA

Udaljavanjem od ocekivanih demokratskih promena u srediste paznje dospeva nadolazeca stihija straha, mrznje i nasilja. Mada slicne pojave postoje u svakom drustvu i drzavi, bitna je razlika u tome da li su one pod kontrolom razlicitih institucija i procedura ili postaju vladajuca sila, sto se desilo u nas. Dugogodisnji zamah nacionalizma koji je objedinjavao razne totalitarne ideologije sejao je strah od pripadnika drugih nacija, podsticao mrznju prema njima i opravdavao primenu nasilja. Kako je ova stihija uzimala maha, tako su i stranice Republike bivale sve vise tome posvecene.

Verbalni rat

Za mnoge saradnike Republike bilo je ocigledno, jos kada su oruzani sukobi potpirivani, da su »reci-ubice« prethodnica bukvalnog ubijanja. Oni koji su time bili fascinirani zadovoljavali su se naprosto registrovanjem drasticnih primera koji su se nizali bezmalo do beskonacnosti. Ubojita ideologija i propaganda je na stranicama Republike sistematski pracena na manjem prostoru, u rubrici »Svastalice« (objavljeno i kao knjiga) gde su prenosene borbene parole mocnijih aktera, a povremeno su prenoseni i odlomci iz ratobornih tekstova uticajnih ideologa i propagandista. Najbrojniji su tekstovi u kojima se analizira »govor mrznje« i ispituju njegovi efekti. Vremenom se teziste pomera k analizi korena »govora mrznje« i, sve vise, realnim alternativama zagadjenom prostoru javnosti.

Rat/mir

Kada su vec izbili ratovi, logicno je da se oni nadju u sredistu paznje. Tako su praceni svi ratovi, od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Kosova i Srbije/Jugoslavije. Buduci da su svi mediji dnevno izvestavali o dogadjajima na ratistima, Republika je pratila slozenije sklopove dogadjanja, posmatrajucih ih u okviru sirih zbivanja, domacih i medjunarodnih. Naporedo sa zbivanjima na ratistima, narocita paznja pridavana je naporima da se zaustave oruzani sukobi i uspostavi mir. Objavljeni su mnogi tekstovi o zaristima sukoba i ratova, pre svega u Bosni i Hercegovini, kao i o rezimu Slobodana Milosevica kao glavnom protagonisti ratova; kritika tog rezima nastoji da pronadje puteve i podrzi aktere promena, o cemu ce dalje biti vise reci.

Jugoslavija (kriza, promene i razaranje)

Krizom Jugoslavije pre izbijanja ratova bavili su se mnogi autori, mahom sociolozi na svojim naucnim skupovima i u svojim casopisima, ali ta razmatranja su sputavana i zabranjivana, tako da svest o razmerama i dubini krize nije bila narocito razvijena u vreme kada se ona razbuktavala i prerastala u katastrofu. Usled toga, informacije o simptomima krize odjekivale su kao zapaljive senzacije. Ipak, na stranicama Republike mogu da se nadju analiticki tekstovi, pre svega u seriji »Ogledi« (kasnije objavljeni kao zbornik Srpska strana rata), u kojima se razmatraju kako uzroci i posledice krize, tako i mogucnosti njenog raspleta – demokratskim preobrazajem zajednicke drzave ili njezinim nasilnim razaranjem. Kako je preovladalo ovo drugo, tako se i nizu tekstovi koji prate taj proces, od stvaranja novih drzava do improvizovanja novih oblika Jugoslavije, koji su, takodje, podlozni i demokratskom preobrazaju, ali i rasulu i raspadu.

Bosna i Hercegovina

Od svih ratista, najvise tekstova se odnosi na Bosnu i Hercegovinu. Razlog je jednostavan, tu je rat bio najzesci, zlocini najbrutalniji, a posledice najdramaticnije. Sarajevo je bilo i ostalo simbol stradanja, ali i otpora. Jos dok se rat zahuktavao – u Sloveniji i Hrvatskoj – u Sarajevu je zasedao Pretparlament Jugoslavije i Okrugli sto vlasti i opozicije u Jugoslaviji, koji su razmatrali mogucnosti okoncanja oruzanih sukoba i sprecavanja totalnog rata, o cemu je objavljeno vise clanaka i dokumenata, kao i posebna knjiga Kako spreciti totalni rat (prevedena na engleski). Bilo je i sasvim konkretnih projekata, kao sto je sledeci:

Republika je ucestvovala i u formiranju Grupe »Ziveti u Sarajevu«, sacinjene od predstavnika razlicitih stranaka i udruzenja gradjana, koja je sistematski obavestavala javnost o zbivanjima u tom, kako se u samom Sarajevu tada govorilo, »najvecem koncentracionom logoru na svetu«, ucestvovala u humanitarnoj pomoci i izrazavala solidarnost sa Sarajlijama koji se odupiru ratu i bore za mir. Jos dok je rat trajao, predstavnici pomenute grupe posetili su Sarajevo (1994), a potom organizovali dolazak Sarajlija u Beograd. I po okoncanju rata, nastavljena je saradnja sa medijima u Sarajevu, u prvom redu sa NRTV 99, iz koje je nastao Sarajevski kolokvij kao stalni forum koji se bavi uzrocima ratova i realnim alternativama.

Srbija

Prekidom komunikacija na sirem jugoslovenskom prostoru suzavao se krug saradnika izvan Srbije, ali je saradnja ipak opstala, makar i u skucenim okvirima. Inace, list je neprekidno distribuiran (postom i na razne druge nacine, odnedavno i e-mailom) u svim delovima bivse Jugoslavije. Broj tekstova o Srbiji rastao je i iz drugih, vaznijih razloga. Naime, rezim Slobodana Milosevica je i u samoj Srbiji smatran najodgovornijim za rasplamsavanje sukoba i ratova, za stradanje drugih naroda, a vremenom se pokazalo, kako svedoce mnogi tekstovi, da su i drzavljani Srbije, kao i citav srpski narod, takodje zrtve istog rezima. Istovremeno, praceni su i procesi promena u drustvu i drzavi, prvenstveno razni oblici borbe za demokratske promene, bez kojih se ne moze razumeti ni zavrsni preokret, u jesen 2000. godine.

Kosovo

Tekstovi o Kosovu cine zasebnu celinu jer ono ima vazno mesto kao jedan od kljucnih generatora krize i sukoba. Zbog toga su UJDI i Republika organizovali tri okrugla stola (u Mostaru, Pristini i Beogradu), na kojem su ucestvovale brojne stranke i udruzenja gradjana. Na te razgovore nisu pozivane ekstremne nacionalisticke grupacije, a umereniji nacionalisti su izbegavali razgovore pravdajuci se da tako nesto ne vole njihove pristalice i biraci (»ne bi voleli da nas vide kako razgovaramo s Albancima«). Rezultati tih razgovora objavljeni su u knjizi Kosovski cvor – dresiti ili seci? Postignut je visok stupanj saglasnosti da se na Kosovu kroz veoma dugo vremensko razdoblje reprodukuje model dominacije koji otezava i sprecava normalnu komunikaciju i demokratske promene. Objavljeno je, proteklih godina, i vise analitickih tekstova i informativnih priloga, tako da je Kosovo bilo i ostalo jedna od glavnih tema na stranicama Republike.

Ostale republike

O Hrvatskoj je najvise tekstova iz vremena rata (o razaranju Vukovara, napadima na Dubrovnik i zlocinima prema civilnom stanovnistvu svih nacionalnosti), kao i o promenama u privredi i politici; ispituju se slicnosti i razlike. Otvaraju se i nove mogucnosti uporednih analiza, nakon pobeda opozicije na izborima u Hrvatskoj, pocetkom 2000, i u Srbiji, u jesen 2000. godine.
Crna Gora je samo povremeno bila tema kojom su se bavili saradnici Republike. Interesovanja za zbivanja u Crnoj Gori rasla su nakon rascepa u vladajucoj partiji, kada je jedno krilo, predvodjeno Milom Djukanovicem, ohrabreno talasima protesta protiv Milosevicevog rezima u Srbiji, zapocelo demokratske promene, raskidajuci s partijskom drzavom i okretanjem ka uspostavljanju parlamentarizma.
Slovenija je samo povremeno bila tema Republike, jer je rat tamo najpre okoncan, a i zbog nastalih barijera.
O Makedoniji je objavljeno najmanje tekstova, verovatno zbog toga sto je dugo bila postedjena ratnih razaranja i zbog jezickih barijera. Ipak, uvodjenjem rubrike »Susedi«, nastoji se da se poseduju glavne informacije o vaznijim dogadjajima u blizem i sirem okruzenju.

DRUSTVO

Naporedo s dogadjajima na ratistima i u »ratnoj pozadini« prate se i zbivanja u drustvu, pre svega, njegova destrukturacija i nastajanje socijalnog haosa.

Struktura

Pored tekstova renomiranih sociologa – Zagorke Golubovic, Josipa Zupanova i Mladena Lazica – i mnogi drugi autori prate procese destrukturacije i pisu o njima, predocavajuci gubitak znacaja »sveta rada«, porast nezaposlenosti i deprofesionalizacije zbog duzeg odsustva iz radnog procesa, sirenje bede i siromastva, nestajanje srednje klase, nastavak »negativne selekcije kadrova« i formiranje privilegovanih grupacija vlastodrzaca, ratnih profitera i mafijaskih »kumova« (»tajkuna«, kako ih nazivaju u Hrvatskoj). Istovremeno, prati se i nastajanje »civilnog drustva«, pre svega, raznih udruzenja gradjana i sve brojnijih nevladinih organizacija. Posebnu vrednost predstavlja knjiga renomiranog demografa Dusana Breznika Stanovnistvo Jugoslavije, u kojoj su izlozeni rezultati svih prethodnih popisa stanovnistva. I antropoloska studija Zagorke Golubovic Ja i drugi pociva na obilnim izvorima svetske literature. Veliku paznju privukle su promene u lokalnim zajednicama, o cemu ce dalje biti vise govora.
Izbeglice, prateci fenomen meteza i ratova, izdvojene su u posebnu celinu kao podsticaj za dalja istrazivanja koja ni izbliza nisu obavljena.
I zdravlje je izdvojeno kao tematska oblast; problem je vise indiciran, tekstovima lekara (Vere Sinrajh, Dragice Stanojlovic i odnedavno Svetlane Spero) i tribinama lekara, nego sto je valjano istrazen.

Privreda

I pre razgorevanja ratnih sukoba najvidljiviji su bili simptomi krize u privredi, najvise zahvaljujuci strajkovima i protestnim skupovima radnika; nekada ograniceni na fabricke zidove, sada su protesti radnika potekli ulicama i trgovima mnogih gradova, ali s manje uspeha nego raniji strajkovi. Socijalni bunt je, uglavnom, zaskakivan i zauzdavan nacionalistickom mobilizacijom. Pored sistematskih analiza renomiranih strucnjaka (Ljubomira Madzara, na primer) i ne manje renomiranih novinara (Milutin Mitrovic, Jelka Jovanovic, Vlastimir Stevanovic, Zoja Jovanov) o propadanju privrede i neuspelim reformama, rekordnoj megainflaciji i mogucim alternativama, objavljeno je i mnostvo tekstova o konkretnim desavanjima u privredi.
Kao posebna tematska celina izdvojena je kriminalizacija drustva i drzave – kradje, pljacke i korupcija – kao predmet analiza i istrazivanja (Vladana Vasilijevica i dr.), a ne kao izvor senzacija. Pored snaznih tragova patrijarhalne ratnicke tradicije, ukljucujuci i »ratnu privredu« (pljacku), pojavili su se i novi oblici saveza vrhova vlasti i podzemlja (mafije), narocito u trgovini oruzjem, energentima, drogom i »belim robljem«, tako da su ovi oblici »ratne privrede« ne samo prozeli citavo drustvo nego su i kriminalizovali drzavu.

Drustvene promene i drustveni pokreti

Promene koje su pogorsavale uslove zivota, dabome, nisu mogle proci bez reagovanja, prigodnih i sistematskih, a vremenom se paznja pomerala ka mogucim pozitivnim promenama i njihovim akterima.
I u stabilnim drustvima smatra se, u odgovarajucoj socioloskoj literaturi, da drustveni pokreti proizvode drustvo, a da su kontrapokreti usredsredjeni na drzavu. U tom duhu su i mnogi objavljeni tekstovi u Republici, kako o populistickim pokretima – »antibirokratskoj revoluciji« i »dogadjanju naroda« – tako, jos vise, o protestnim pokretima studenata (1991), djaka (1992), studenata (1992. i 1996/97), kao i gradjana (1996/97), te novih pokreta gradjana 1999. i 2000. godine. Pored sistematskog informisanja, objavljivanja tematskih brojeva i mnogih dokumenata, organizovane su debatne tribine i podsticana istrazivanja (radovima Ivane Spasic, Djordja Pavicevica, Dragana Popadica i drugih autora), koja su rasvetljavala izvore, razmere i rezultate razlicitih pokreta.
Uz podrsku povezivanju i objedinjavanju delovanja opozicionih stranaka, kritici su podvrgavani i cinioci neprincipijelnih podela i razdora, ukljucujuci nekontrolisane sujete i teznje pojedinih lidera da komanduju citavom opozicijom i procesima demokratskih promena, sto je sputavalo nastavak zapocetih demokratskih promena.

Urbanitet i lokalne zajednice

Kako su se ratovi rasplamsavali bilo je sve vidljivije razaranje gradova, cak osobena strast razaranja (Vukovar, Dubrovnik, Mostar, Sarajevo itd.), o cemu pisu Bogdan Bogdanovic, Ivo Straus, Sonja i Milan Prodanovic i dr. Pokrenut je i projekat »Grad i gradjanin« u kojem Olga Zirojevic sazeto prikazuje istorijat mnogih gradova, a urbanisti, arhitekte, privrednici, politicari, novinari i publicisti iz veceg broja gradova (Kragujevac, Nis, Kikinda, Zrenjanin, Cacak, Uzice itd.) analiziraju razlicite aspekte razgradnje tradicije palanke i carsije, te nastajanja impulsa modernog urbaniteta, u prvom redu urbane javnosti. A kada je demokratska opozicija pobedila u bezmalo svim vecim gradovima Srbije, Republika je i neposredno sudelovala u formiranju i radu Saveza slobodnih gradova i opstina u Srbiji, te je pokrenula i posebno glasilo – Glasnik Saveza slobodnih gradova i opstina, u kojem su redovno objavljivane sve vaznije informacije o radu ovog Saveza i o dogadjajima u lokalnim zajednicama. Tome je posvecena i knjiga Olivije Rusovac Iskusavanja jedne nade. Slicno se desava i sa pojavom novih okupljanja gradjana, pocev od Parlamenta gradjana u Cacku, koji prerasta u Gradjanski parlament Srbije, s kojim Republika pokrece list-letak Izbor Srbije, stampan u okviru Republike a rasturan u rastucem tirazu (do nekoliko stotina hiljada primeraka) i kao letak po gradovima Srbije. O glavnim smerovima delovanja Gradjanskog parlamenta Srbije izdata je i knjiga Pravac promena.

Kultura

Sasvim logicno, list drzi do kulture i posvecuje joj najvise prostora, u raznim »rubrikama«. Na prvi pogled, najvecu paznju privlaci ideoloska konjunktura, lansiranje borbenih parola, mahom nacionalistickih, koje mobilisu na metez i rat, sto list redovno prati preko rubrike »Svastalice« i odlomcima iz raznih ideoloskih spisa i sa razlicitih skupova. Jos vise paznje posveceno je upotrebi autoriteta umetnosti i nauke, naucnih i obrazovnih ustanova, za ratnu mobilizaciju, gde posebno mesto imaju istrazivanja Olivere Milosavljevic i Drinke Gojkovic o SANU i Udruzenju knjizevnika Srbije, kao i analize uloge medija (u ogledima Aleksandra Nenadovica, Radeta Veljanovskog, Snjezane Milivojevic, Zorana M. Markovica i drugih autora). Nezaobilazna je tema stepen prosvecenosti stanovnistva, odnosno razmere nepismenosti, o cemu je objavljeno vise tekstova (Olge Perazic, Ivana Ivica i dr.). I ovde je primetna dramatika zbivanja, recimo, kada je rec o zbivanjima na univerzitetu, podjednaka paznja se poklanja ideologizaciji nauke i obrazovanja, ali i otporima propadanju i, ponajvise, traganju za izlazima kroz sve cesce i snaznije proteste studenata i profesora. I najdublji slojevi kulture – sistemi vrednosti – tematizovani su na stranicama Republike (narocito u tekstovima Zagorke Golubovic, Dragana Popadica i dr.).
Religija i crkva izdvojene su kao tematska celina, jer je s produbljavanjem krize i rasplamsavanjem sukoba sve primetnija uloga crkvene hijerarhije u nacionalnoj i nacionalistickoj mobilizaciji, sto je i sa stanovista izvorne religije svojevremeno proglaseno za jeres (»etnofilija«). U brojnim tekstovima prate se konkretni dogadjaji a trajnije procese analiziraju, pre svega, Mirko Djordjevic – najsistematicnije u knjizi Sloboda i spas – te Radmila Radic, Pavle Rak i drugi autori. Izbegavajuci senzacionalizam, izostaje i militantni ateizam; naprotiv, rec je o imanentnoj kritici sa stanovista izvornih vrednosti religije i univerzalnih vrednosti kulture.
Posebne rubrike posvecene su tekucoj produkciji knjiga, kao i »starim« tekstovima; u oba slucaja obuhvaceni su i domaci i strani autori.
Dabome, velika paznja poklanja se i jeziku. Usred opste brutalizacije i orgija prostakluka, deluje kao kontrapunkt uljudnost i negovanje pristojnog jezika, bez mrznje i klevetanja. Autori nastoje da negovanim jezikom pisu i o najstravicnijim temama. Vedrinu duha nisu mogli da pomute ni najsuroviji dogadjaji, niti kicerske parade »duhovnosti«, o cemu veoma recito svedoci, pre svega, visegodisnja kolumna Miodraga Stanisavljevica »’umor u glavi« (deo tekstova objavljen je i u knjizi Golicanje oklopnika). Vedar i lucidan duh ogleda se i u karikaturama Predraga Koraksica, sada vec slavnog Koraksa, koje su postale opste dobro mnogih medija i vedrijeg dela javnosti, a Republika je (sama ili s drugima) objavila tri knjige njegovih analiza i komentara »bez reci«.

Svakidasnjica

Imajuci u vidu cesto pominjanu procenu da je u proteklim godinama bilo odvise uzbudjenja, da se zivelo s onu stranu dosade, previse je izazova za novinske tekstove. Bilo je neophodno naci meru u pracenju zaista drasticnih prizora i proucavanja onoga sto je za svakidasnjicu bitno, a to je odnos radnog i slobodnog vremena, sveta rada i sveta dokolice, prinude i slobode, sto je u uslovima dominacije »sveta rata« iz temelja poremeceno i haotizovano, tako da tek predstoje temeljita istrazivanja.

DRZAVA

Raspadom i razaranjem zajednicke drzave nastajale su nove drzave, inace jedne od najslozenijih civilizacijskih institucija, i to od strane takvih aktera koji se nisu dokazali ni u stvaranju jednostavnijih tvorevina; naprotiv, oni su prvenstveno usmereni na razaranje bezmalo svih tekovina civilizacije (gradova, puteva, mostova itd.) i normalnih komunikacija ne samo izmedju razlicitih naroda nego i unutar vlastitog naroda, kao da su opsednuti ostvarivanjem »vekovnog sna« o svojoj drzavi, sto vecoj i etnicki »cistijoj«.

Demokratija ili diktatura

Ideje i nacela demokratije nisu pokolebani ni u vreme najzescih razaranja i orgija nasilja, na frontovima i u pozadini. I tu nije rec samo o prihvatanju svetskih standarda nego i o uverenjima i vrednosnim opredeljenjima ovdasnjih gradjana. Veru u realnu mogucnost demokratskih promena nisu ugasili ni zamasi raznih oblika totalitarizma – patrijarhalne i klerikalne tradicije kao i boljsevizma i nacionalizma. I u ovoj ravni se suceljavaju, preplicu i sukobljavaju prodemokratski i antidemokratski cinioci, sto pokazuju mnogi clanci, a i knjige, recimo, Mirka Tepavca Demokratija ili despotija, i Dragosa Ivanovica Bolest vladanja.

Ustav i zakoni

U prvim godinama najvazniji dogadjaji bili su nastojanja da se donesu novi zakoni kojima bi se legalizovala sloboda medija, stranackog organizovanja i slobodni izbori. Vlasti su po pravilu odbijale dogovore za »okruglim stolovima« ali su prihvatale donosenje novih zakona koji ipak nisu dovodili u pitanje monopol ili dominaciju vladajuce partije. Bilo je i inicijativa za promenu Ustava SFRJ, od kojih je najvaznija ona koja predlaze donosenje samo jednog amandmana koji bi omogucio slobodne izbore za dva veca, Vece gradjana i Vece naroda, u kojima bi se raspravljalo i odlucivalo o sporovima i sukobima, umesto da se to resava silom, na ratistima. Iako je takav zahtev podrzalo oko 20 000 potpisnika peticije, najvise na Kosovu, vlast je odbila da ovu inicijativu uopste stavi u proceduru (tadasnji predsednik Skupstine SFRJ Slobodan Gligorijevic nije prihvatio ni susret s predstavnicima inicijative i peticije).

Aparati vlasti

U ranijem, a i u novom – modifikovanom – obliku partijske drzave, aparati vlasti – vojska i policija (pogotovo tajna policija – OZN, UDB i SDB) – imali su kljucnu ulogu u produzavanju gradjanskog rata (likvidacijama protivnika i saradnjom s podzemljem), odrzavanju rezima i sprecavanju njegovog osporavanja i promene. A s razgorevanjem oruzanih sukoba, vojska je imala sve vazniju ulogu, na svim zaracenim stranama, s tim sto je pretezan deo stare vojske (JNA) stao na srpsku stranu, stvarajuci iluziju o njenoj nepobedivosti. Naporedo s regularnom vojskom, obicno pod njenim pokroviteljstvom, nastaju i razne paravojne formacije koje su, prema raspolozivim izvorima, prednjacile u brutalnosti i okrutnosti zlocina i pljacke i stvarale sve mocniju mrezu kriminalizacije drustva i drzave.
U svemu tome posebno mesto ima politicka policija koja je sve manje »nevidljiva« i koja postaje predmet sve ozbiljnije kritike i osporavanja. Za Republiku i nije bila neka vest kada aparati vlasti primenjuju silu. Daleko veca paznja posvecena je nestajanju straha od ovih aparata i teznji da se oni ukinu ili stave pod javnu kontrolu, sto je u nasim prilikama zaista sustinska vest-novost.

Vlast i opozicija

Dugo zabranjivana, cak i kao tema, opozicija je iznenada dozivela pravi »bum«. Odjednom su se mnogi predstavljali kao opozicija, i to najostrija, postojecoj vlasti, uglavnom kao »poslednjem bastionu komunizma«. Antikomunizam je postao ratni poklic mnogih »pretendenata na presto« i mutno ali jako verovanje da ce se s omrznutim komunizmom sve svrsiti brzo i lako. »Imperija je uzvracala udarac« sputavajuci i kaznjavajuci pojacanom snagom sve one koji je osporavaju, a narocito ozbiljnije ugrozavaju. Istovremeno, strane koje razmenjuju najbrutalnije uzajamne osude stupaju i u koaliciju, koja cas traje, cas se raspada, tako da i informacije i analize saradnika Republike, kao i drugih medija, imaju teskoce da razluce sta je sta, sta je stvarno vlast, a sta opozicija, sta je u tome stvar nacela, a sta »trgovine«, sta je racionalno, a sta iracionalno. Mali uticaj nacelne opozicije (Gradjanskog saveza Srbije, na primer) mnogima je izgledao kao da takve opozicije uopste nema, cak da je ne moze ni biti. Konfuzija oko opozicije, pored brutalnosti vlasti, znatno je usporavala i otezavale inace tegobne promene, jer mnogi gradjani nisu bili voljni da podrze neprincipijelnu opoziciju i njeno mesetarenje i oponasanje onog dela tradicije prema kojem je vlast sredstvo za kradju i pljacku, a nikako javna sluzba.

Pravosudje

I Republika je objavljivala informacije o rezimskoj zloupotrebi pravosudja u odbrani svoje vlasti i u suzbijanju svake ozbiljnije kritike, a pogotovo opozicije. Poslusno izvrsavanje naloga vlasti, pak, nije vest, vest–novost se pojavila tek u jesen 1996. godine kada su neke sudije odbile da ucestvuju u legalizaciji kradje izbora, sto su radile druge sudije, a posli su i korak dalje, kada je nekoliko stotina sudija formiralo svoje profesionalno udruzenje – Drustvo sudija – namerni da se bore za nezavisno, profesionalno i dostojanstveno pravosudje, sto je rezim docekao »na noz«, ali je javnost podrzala nastojanja nezavisnih sudija.
Promene u jesen 2000. godine, uspostavljanje nove zakonodavne i izvrsne vlasti, otvorile su i proces uspostavljanja trece – sudske vlasti, bez koje nema ni uklanjanja bezakonja, pljacki i zlocina, niti uspostavljanja normalne drzave, a bez svega toga, opet, nema ni uspostavljanja normalnog drustva.

SVET

Buduci da su sukobi u Jugoslaviji »internacionalizovani«, naporedo s njihovim rasplamsavanjem, svih proteklih godina, predstavnici raznih institucija i organizacija medjunarodne zajednice imali su sve vecu ulogu u ovdasnjim zbivanjima. Neki su podrzavali raspad zajednicke drzave, a neki su podrzavali njen opstanak. Ali, oni nisu mogli obuzdati ovdasnje aktere, a jos manje umesto njih donositi odluke. Ipak, pretezno angazovanje medjunarodne zajednice bilo je u prekidanju oruzanih sukoba i podrzavanju mirovnog procesa i saniranju posledica rata. Ove dogadjaje i procese Republika je redovno pratila zahvaljujuci saradnji znalaca i autoriteta u ovoj oblasti kao sto su Mirko Tepavac, Aleksandar Nenadovic, Milan Sahovic, Konstantin Obradovic, Ljubivoje Acimovic, Milivoj Despot, Zivorad Kovacevic a odnedavno i Bojan al Pinto-Brkic. Mada je odnosima nase zemlje i sveta posveceno najvise tekstova, to nije bilo jedino interesovanje za zbivanja u svetu.
Umesto uplitanja u ideoloske sporove oko »neopravdanih i nicim izazvanih sankcija«, na cemu je insistirala zvanicna propaganda, u sredistu analiza bili su uzroci i posledice sve vece izolacije i samoizolacije zemlje. Nisu prihvacene ni ideoloske kampanje protiv raznih zavera i »novog svetskog poretka«. Umesto toga, objavljivani su rezultati istrazivanja eminentnih autora koji se i te kako kriticki bave sadasnjim svetskim zbivanjima i vizijama buducnosti, kao sto su Entoni Gidens ili Imanuel Volerstin (videti knjigu Utopistika). Mnogi clanci donosili su informacije i analize zbivanja u blizim i daljim zemljama (Poljska, Ceska, Madjarska itd.) i u citavim regijama (Kavkaz, na primer).

STVAR IZBORA

Nije nimalo neocekivano da oni koji misle i delaju mimo, pa i protiv vladajuce ideologije ne mogu ocekivati razumevanje a jos manje podrsku vlasti i njoj lojalnih podanika. Otuda je malo cudo da je Republika uopste opstala tolike godine, kada su se mnogi drugi listovi gasili, iako su iza njih stajale jace grupacije i znatna materijalna sredstva. Tome je, verovatno, pridonela i, ma koliko to izgledalo cudnovato, izvesna tolerancija vlasti, samouverene u vlastitu moc a tudju nemoc, i veste da se pred svetom cak hvalise nevidjenim slobodama ovdasnjih medija.
Kao i drugi stampani mediji, i Republika je imala velikih teskoca da opstane u uslovima postojanja monopola na proizvodnju papira, na velike stamparije i mrezu distribucije i rastucu postarinu. Mada su nezavisni listovi nastojali da svemu tome solidarno pariraju, i inicijativom za liberalizaciju uvoza papira, nabavku stamparije i paralelnom mrezom distribucije, u tome su postignuti skromni rezultati. Nije se moglo racunati ni sa razumevanjem »male privrede«, koja je bila pod stalnim pritiskom rezima (ko god nije bio lojalan sistematski je kaznjavan), ali ipak su se nasli poslovni ljudi koji su omogucavali stampanje Republike (godinama je to bio Vidosav Andjelkovic, vlasnik »Vikoma«, a potom Slobodan Filipovic, vlasnik »Grafiprofa«).
Uprkos svim nevoljama, pre svega ratova, gusenja slobode misljenja i javne reci, urednici i saradnici Republike nisu podlegli psihologiji zrtve, apatiji i beznadju. I kada je carina otela najskuplju stvar kojom smo raspolagali, polovni kombi koji smo dobili na poklon za potrebe distribucije lista, protestovali smo, bezuspesno, ali nismo oko toga pravili veci skandal. Inace, sa vecim zrtvama represije, u okviru NUNS-a, solidarno smo protestovali i tragali za nacinom odbrane novinara i medija.
Na klevete i uvrede obicno nismo odgovarali, racunajuci da se drugo od mocnika ne moze ni ocekivati i da je uzaludno trositi ionako ogranicenu energiju na razne polemike. Jos manje je imalo smisla reagovati na apsurdne optuzbe, cas za »ustastvo«, cas za »cetnistvo«. Vremenom su anonimne telefonske pretnje zamenile poruke elektronskom postom, pomenimo jednu od njih:

Bilo je i pretnji fizickim obracunom, recimo kada sam, neka mi bude dopusteno da pomenem nesto iz licnog iskustva, pred TV kamerama, oslovljavao sa »ti« Milosevica, kod kojega smo isli kao delegacija Vidovdanskog sabora (1992) da trazimo ostavku ili vanredne izbore. To je neke »krugove« toliko iritiralo, kao da je pocinjena uzasna »uvreda velicanstva«, da su upucivali svakakve pretnje, i javno, a poneko je i na ulici nasrtao (bezuspesno).

a ponekad razglednica

ili dopisnica

Posebno znacajna podrska opstanku bila je u tome sto su mnogi nasi tekstovi prenoseni u drugim listovima (Borba i Nasa Borba, Vreme i Danas itd.) a mnogi i prevodjeni na strane jezike (engleski, nemacki, francuski, italijanski, poljski, grcki).
U nas, gde su pohvale drugog prava retkost, o Republici su ponekad izricane veoma pozitivne ocene. »Za razliku od drugih opozicionih glasila«, pise Svetlana Slapsak u casopisu ProFemina 17–20/1999, »ratna Republika izasla je sa ostrijom kritikom rezima nego ranije, sa jasnim ukazivanjem na odgovornost za rat i bombardovanje, sa dobrim analizama i ljudskim zanimanjem za Albance i njihovu tragediju. Bilo je dakle ljudi koji se nisu bojali... Bilo je mogucno biti protiv bombardovanja i NATO nadutosti, ali ocuvati stav prema rezimu. Bilo je mogucno odupreti se identifikaciji sa rezimskim govorom. Ovo odupiranje identifikaciji cini mi se kljucnim: ucestvovanje u rezimskoj groteski moglo je da izbrise svaki trag ranijeg angazovanja, i svaku mogucnost ponavljanja stare energije«. Ovakve ocene deluju okrepljujuce, ali i obavezujuce. To jos vise vazi za poruke koje dolaze s neocekivane strane mada samog urednika posmatraju kao nekakvog cudaka:

Dabome, oni koji su potisnuti na margine i ne mogu da izgledaju drukcije nego kao osobenjaci. Dugotrajna marginalizacija cak stvara i poseban »mentalitet« sazivljenosti s ambijentom katakombi i oni koji tu duze borave mogu bezmalo da oslepe kada izadju na svetlo »velike scene«. Stvar je, ipak, licnog izbora, i sta ce ko misliti i kako ce i gde delati, pa i da li ce menjati »scene« i »identitet«.
U jednom trenutku, nakon »oktobarske revolucije« pojavio se zaista rizik od zaslepljenosti velikom promenom, cak i od, kako se nekada govorilo, »vrtoglavice od uspeha«. Naime, zaredjale su cestitke za pobedu. Zaista, radovali smo se padu starog rezima i pobedi opozicije, ali nismo ni pomisljali da smo i mi pobedili. Naime, vrednosti, ideje i nacela za koja se zalazemo i ne mogu doci »na vlast«. To, istovremeno, ne znaci apstraktno i mrzovoljno poricanje svake vlasti. Izvesna uzdrzanost u radovanju potice i iz saznanja o tome da tek predstoje velike i tegobne promene i u drzavi i u drustvu, kako bi se uklonila sva zlodela bivseg rezima, pre svega zlocini, pustos koju je za sobom ostavio i zaista zakoracilo u normalan zivot.
Pokretanje i opstanak Republike, objavljivanje u njoj, prijem ili kupovina lista bili su i ostaju stvar izbora. Cesto je za to potrebna i gradjanska hrabrost. Izneverene nade u demokratsku rekonstrukciju zajednicke drzave i u uspostavljanje parlamentarizma nisu nas lisili svake nade u pozitivne promene. I pod naletima raznih vidova totalitarizma nije nestalo uverenje da je i najsilnija vlast vremenski ogranicena. Nije bilo lako ni odoleti iskusenju da se u principijelnom suprotstavljanju srpskom nacionalizmu stane na stranu bilo kojeg nacionalizma. Takvo iskusenje traje sve dok ne prestane vrtlog populistickih revolucija koji se ovde dugo zahuktavao, jos od Kosova 1968, preko zamaha slicnih pokreta u citavoj zemlji, do vrhunaca dramatike s razmahom srpskog populizma. Kritika srpskog populizma i nacionalizma, dabome, ne znaci nekriticki stav a jos manje podrsku bilo kojem nacionalizmu, populizmu i totalitarizmu. Jos manje se moze pristati da se zlocinima jedne strane, domace ili svetske (NATO, na primer), precutkuju ili pravdaju zlocini pocinjeni u ime vlastite nacije. Ako se za svaki konkretan zlocin ne utvrdi konkretna odgovornost i krivica, produzava se trajanje zlodela.
Uverenje i moc kulture i dozivljavanje njene nemoci pred stihijom nasilja, svakako, nije neko otkrice urednika, saradnika i citalaca Republike. Desavalo se i ranije da, i u zemljama s razvijenijom kulturom (Nemacka i Italija), pobede totalitarne ideologije i izazovu katastrofalne posledice. Ipak, nije se desila totalna katastrofa, »smak sveta«. Stihija totalitarizma je ipak obuzdana. Tim povodom se i slavi Dan pobede, 9. maj. Ali, trezvenost i jos vise konkretna iskustva nalazu da se ne podlegne iluziji da je toga dana 1945. godine jednom zauvek uklonjen svaki totalitarizam. Koreni zla su duboki i trajniji nego sto se ponekad sluti i treba ga uvek iznova zauzdavati i drzati pod kontrolom, u cemu i kultura ima vaznu ulogu. No, kultura je i nesto drugo, i vise, i lepse od suprotstavljanja varvarizaciji.
Mi koji smo imali srecu da prezivimo sve uzase minulih godina mozemo da zahvalimo i vrednostima, idejama i nacelima koje smo izabrali. Samim tim se, doduse, ne stvaraju umetnicka ili naucna dela, ali ko bi ih stvarao bilo kada ako bi tama pokrila bas sve? Ono sto je objavljeno u Republici minulih godina, kako je vec receno, moze se smatrati opstim dobrom bas u smislu odrzanja minimuma kondicije covecnosti, a vise od toga je stvar novih i, nadati se, vecih pregnuca. Ako smo jos i tacno govorili i pisali i razumeli o cemu se radi, to je i vise od »poslednje linije« odbrane kulture i njenih kreativnih moci.
Procena svega sto je uradjeno i kriticka autorefleksija podstaknuta ovom Bibliografijom mogla bi da bude polaziste ne samo za osvrte na proslost vec i za poglede u buducnost, i za procene doprinosa same Republike opstem dobru.