Toliko smo bili opcinjeni slikama dvodnevnog spektakularnog hapsenja Slobodana Milosevica i raspredanjem pikantnih pojedinosti koje su ga pratile, da smo gotovo i zaboravili da sebi postavimo i ono najsustinskije pitanje – sta se to zapravo dogadja sa nacelom legaliteta u nasoj drzavi. Sve sto se tih dana odigralo otkrilo nam je kao na dlanu da nam je legalitet jos krhak i da je ugrozen bar sa dve strane. Najpre od samog Milosevica i njegovih, ili srodnih, jos uvek zilavih autoritarnih struktura. Ako neko moze da se zabarikadira u svojoj rezidenciji i uz pomoc prave paravojske oruzjem da se odupre zakonitim odlukama vlasti, to samo pokazuje koliko smo jos daleko od pravne drzave. Istina, Milosevic je sada iza brave, ali svi imamo mnogo razloga da se sa zebnjom pitamo koliko su jos jaki preostali delovi ove organizovane nelegalne moci.
S druge strane ovaj nam je dogadjaj otkrio i to da u samom DOS-u postoje opasne zablude i konfuzije o tome sta je pravi smisao legaliteta. Predsednik Kostunica nas je svih ovih sest meseci neprekidno uveravao da glavnu opasnost za legalitet predstavljaju revolucionarna pravda i vec zaboravljeni krizni stabovi, a potpuno je prevideo da najsnazniji antilegalisticki pokret, pa cak, mozda, i spremnost na pobunu i restauraciju bivseg rezima dolazi iz grupa oko Slobodana Milosevica. Ovakve neopreznosti i jednostranosti u javnim istupanjima jednog drzavnika mogu skupo da kostaju zemlju. 

Svemu tome mogao bi da se pridoda i odnos prema Haskom tribunalu koji je za Kostunicu antisrpska rabota. Za njega bi izvodjenje Milosevica pred Tribunal bilo ravno kompromitaciji srpskog naroda. To ne moze nista drugo da znaci nego da nadaleko cuvena Kostunicina lojalnost ideji legaliteta ima vise inspiracija u nacionalistickim i politickim opredeljenjima, a manje u pravnim regulama.

U Srbiji je, za ova dva veka moderne drzavnosti, vecina nasih vladara zavrsila ili nasilnim svrgavanjem ili ubistvom. Niko od njih za svoja nedela nije izveden na sud. Zato ce ovaj prvi slucaj sa Slobodanom Milosevicem imati ne samo znacaj presedana, nego i ogroman uticaj na prociscavanje buduceg politickog i drzavnog zivota.
Sigurno je da ce ovaj presedan u dobroj meri prokrciti puteve novim shvatanjima da drzava ne moze da bude iznad gradjanina i drustva, a pojedinac na vlasti, pa cak i onaj na vrhu njene hijerarhije, van domasaja zakona. Ako hocemo da ova zemlja ne bude vise ni partijska ni dinasticka, pravda se mora vrsiti na sudu, a ne otimati u borbi frakcija ili u ulicnim obracunima. Dosad nam je bilo lakse da zrtvujemo zakon nego istaknutog pojedinca, odsad bi, bar, trebalo da bude drugacije. Ukoliko se poigravanje sa zakonima nastavi i u buducim vladama, eto nam opet starih nevolja.