Mada je u nas puno cuda, jedno mi ovih dana privlaci vecu paznju. Ne cudi me sto neki ljudi izrazavaju simpatije prema nekome, recimo Milosevicu, koji ih ima sve manje; to moze biti cak simpaticno, sto ga se ne odricu bas svi, kada vec mnogi to cine. Simpaticno izgleda i njihova sarolikost, od odece do simbola (recimo, 7. aprila mogao se videti i jedan pristalica okicen portretima Zukova i Staljina). Manje je simpaticno sto se iza prividnog slobodarstva olako iskazuje dublji motiv – klicu za slobodu »svome Slobi«, ali grlato istu hapsenje drugih (to su nekada i stotine hiljada trazile). Cudnovato je, ipak, da se toliko zubato ponasaju ljudi koji, ako ih malo pazljivije osmotrite, nemaju bas sve zube, koji se, dakle, boje zubara a toboze nikoga se ne plase. I ne bi sve to vredelo pomena, kada bi ovo bilo cudo samo za tri dana.