Nebojsa Popov

Hapsenje Slobodana Milosevica 1. aprila, koje bi sve donedavno izgledalo kao prvoaprilska sala, nesumnjivo je vazan dogadjaj, ali nije sasvim izvesno kakvo mesto taj dogadjaj ima u sadasnjim i buducim zbivanjima. Pokusajmo da barem ponesto razjasnimo.

Vasar

Kao i mnogi dramaticni dogadjaji novijeg doba, i u svetu a ne samo u nas, i hapsenje Milosevica je prenoseno »uzivo«, neprekidno citavih 36 casova, od petka oko 17 do nedelje oko 5 casova. Izgledalo da se sve vidi, cuje i moze procitati. Glavno je pitanje bilo da li je uhapsen ili nije. Kao da je otvorena kladionica. I profesionalnost novinara i medija bila je na probi. Najpretenciozniji su najvise omanuli, TV BK je vec u petak uvece objavila da je uhapsen, cak je reporter »s lica mesta« tvrdio da ga je video – kroz zatamnjeno staklo dzipa – kada je priveden u Palatu pravde, a Politika je sutradan objavila istu vest na naslovnoj strani. Nizali su se uzbudljivi prizori: akcije specijalaca, reagovanje »narodnih straza« (skandiranje »Izdaja«, »Slobo, ne damo te«), izjave s raznih sastanaka i konferencija za stampu, procene raznih eksperata, a paznju su golicala i nevidljiva zbivanja u samoj rezidenciji, oko koje su se povremeno culi pucnji. 
»Narodne straze«, obicno stotinak ljudi (neki tvrde i poneka hiljada), pred rezidencijom u Uzickoj 11 danima su dizali tenziju, najavljujuci da ce po svaku cenu braniti svoga vodju. Napetosti je narocito pridonela grupa poslanika SPS-a koji su, u petak predvece, napustili sednicu Narodne skupstine (pred TV kamerama) i otisli da ga stite »i svojim telima«. Redjale su se izjave kako ni po cenu zivota nece dopustiti da on bude uhapsen. Slicne izjave davao je i on sam, preteci cas »odlucnom bitkom«, cas samozrtvovanjem, a u medjuvremenu je cinicno glumio lezernost (»pijem kafu s prijateljima«). Kao da su ocekivali da ce dramaticnim izjavama dozvati »narodne mase«, da je moguc i »narodni ustanak«, pa i puc, novi preokret u zemlji. Nista ne mari sto su nekadasnje milionske mase pristalica (na mitinzima i izborima) svedene na nekoliko stotina (makar i hiljada) ljudi. Ocigledno, moc dugo negovane ideologije po kojoj se moze izazvati raskol i sukob ne samo domacih protivnika vec i svetskih sila, i tako sacuvati ili povratiti dominacija, svakako otezava objektivnu percepciju realnosti.

Ponuda i potraznja informacija, narocito pikantnih i senzacionalnih, nastavlja se i nakon hapsenja, opet preko bezmalo svih medija. Nije potrebna narocita mudrost, pa da predvidimo da ce jos dugo mnogo toga oko Milosevica biti tema za razne eksperte i radoznalce, narocito za feljtone, kao sto je to bilo, primerice, s Josipom Brozom ili Drazom Mihajlovicem (»hvatanje Draze« je bila i ostala omiljena tema koja je mnoge proslavila i povremeno dizala tiraze raznih novina). Vec sada se pokazalo da oni koji su ga najvise uzdizali, sada ga najbucnije srozavaju. Daleko je vaznije nesto drugo. Naime, ukoliko vlast ima monopol na informacije, utoliko su novinari i mediji naprosto upuceni na nagadjanja i senzacionalizam. Postujuci mnostvo razlicitih i cesto protivrecnih i zbrkanih informacija – i to je deo slobode ali sloboda nije isto sto i vasar – ipak je neophodno, ako hocemo da razumemo sta se zaista zbiva, da razgrnemo saroliko mnostvo reci i slika te razaberemo sta je tacno a sta nije, sta je bitno a sta sporedno, i ko su stvarni akteri zbivanja, i da se odgovorno odnosimo prema javnosti umesto da sluzimo kao deo ove ili one propagandne masinerije.

Akteri

Jedno od bitnih pitanja jeste kakva je uloga policije i vojske u ovom dogadjaju, i sta se uopste desava u vrhu drzave.
Za funkcionere SPS-a (Branislava Ivkovica, Zivorada Igica, Ivicu Dacica i ostale) koji preko mnogih medija a i svoga dnevnog lista – 24 casa – dileme nema. Oni i dalje smatraju da su ih s vlasti oborili »NATO placenici« i da je samo pitanje trenutka kada ce se na vlast vratiti. U skladu s tim, uporno ponavljaju svoju verziju dogadjaja, po kojoj su hapsenje pripremili i izveli NATO i njegovi izvrsioci, kidnaperi, lovci na ucene, maskirani da ih niko ne prepozna, i da je na delu hajka na patriotu, zasluznog politicara, heroja itd. (u rezidenciji je pronadjen i pozamasni neuruceni zlatni orden narodnog heroja). Oni nastavljaju propagandu o stranim neprijateljima, gde trpaju citav Zapad a narocito Ameriku, i o njihovim ovdasnjim »placenicima«, odnosno »domacim izdajnicima«. Za njih je ocigledno na delu linc, priprema montiranog sudjenja, »u ovoj zemlji zandarskoj«, kako je govorio Ivkovic u trocasovnoj emisiji na TV Palma 2. aprila (repriziranoj 5. aprila). Ivkovic, koga je predsednik stranke promovisao u potpredsednika, ovu ocenu poostrava: »Zivimo u zemlji inkvizitorsko-zbirovsko-zandarskoj drzavi«, istice da je »pozicija SPS odlicna« i poentira: »vraticemo se brzo na vlast« (NIN, 5. april). 
Ako bismo podlegli utisku da smo bas sve videli, culi i procitali, da je sve jasno, prevideli bismo neka sporna mesta u koja svakako spada delovanje vrhova drzave, pre svega policije i vojske, koje je i dalje obavijeno velom tajne. Izvesno je, naime, da i u samim vrhovima vlasti postoje razlicita gledista. Mada su mnogi politicari nastojali da preko medija deluju opusteno tvrdeci da nemaju nikakve veze s hapsenjem, ipak je izvesno da su bezmalo stalno trajali razni sastanci, mada njihov sadrzaj nije poznat javnosti. Uostalom, kakva bi to uopste bila ozbiljna vlast, ako ne bi stalno bila u toku dramaticnih dogadjaja i ako ih ne bi usmeravala i kontrolisala.

Ministar unutrasnjih poslova, Dusan Mihajlovic, koji je formacijski najodgovorniji za delovanje policije, vise puta je izjavio da vojska ne samo sto nije saradjivala, nego je otezavala posao policije. Slicna gledista izrazavali su i Cedomir Jovanovic, sef poslanicke grupe DOS-a, i predsednik Vlade Zoran Djindjic. Ubrzo nakon hapsenja Milosevica, Djindjic je cak izjavio da je ovlastio policiju da upotrebi »svu neophodnu silu«, ako treba i da razori rezidenciju i ubije Milosevica, rizikujuci i gradjanski rat, jer je u pitanju autoritet drzave i kredibilitet Vlade (Danas, 4. april).
Prvi covek vojske, nacelnik Generalstaba Nebojsa Pavkovic, pak, tvrdi da vojska nije ometala policiju, vec je samo cuvala objekat koji je u njenoj nadleznosti, a ne i one u objektu, i da se vojska ponasala u okvirima zakona. Nema razloga da sumnjamo da on veruje da je to bas tako kako kaze. Ozbiljnu senku na stvarno znacenje njegovih izjava baca jedna njegova tvrdnja, koju je vise puta ponovio, da je on Kostunicu 5. oktobra samo obavestio o onome sto pise u Sluzbenom listu – da je on pobedio na izborima – i da su potom zajedno posli kod bivseg predsednika, da i njemu saopste ono sto pise u Sluzbenom listu. Nema sta, uzor od legalizma. I sam predsednik Kostunica, koji vazi za vrhunskog legalistu, pred citavom javnoscu tvrdi da »sve sto je radila VJ je apsolutno u saglasnosti sa vazecim propisima« (RTS, 3. april).
Razlike su ocigledne. Izvesno je da su policija i vojska bili u »raskoraku«, ali nije izvesno u cemu su sve razlike medju njima. Problem ostaje otvoren, mada je spor potisnut u stranu, pre svega izjavom samog Kostunice, nakon savetovanja na koje je sazvao u subotu popodne (24 casa nakon pocetka akcije policije), da su svi ucesnici sastanka jedinstveni u stavu da niko ne sme biti iznad zakona i da se nalog za hapsenje mora sprovesti.

---

Razlike u ranijim izjavama nadilaze i Kostunica i Djindjic, obnavljajuci retoriku revolucije. Prema izjavi Djindjica, hapsenje Milosevica je bio »6. oktobar« (TV Novi Sad, 1. april), a po Kostunici rec je o »poslednjem cinu, epilogu, mirne srpske revolucije« (RTS, 3. april). Obojica podsecaju na »slavne dane jedinstva« i, nezavisno od toga sta bi oni (a i drugi) rekli o razlozima da izmedju 5. oktobra i 1. aprila protekne bezmalo 6 meseci, namece se pitanje o odnosima u taboru pobednika »srpske revolucije«. 
Mada mnogi vec dugo govore o rascepu u DOS-u, da u svakom trenutku moze buknuti raskol, cini se da ce DOS opstati barem dok zaista ne nestane i glavni razlog koji ga je ujedinio – zajednicki protivnik kojeg nisu mogli da pobede bez najsireg ujedinjenja opozicije. Logicno bi bilo da se stare i nove razlike izraze tek nakon konacnog uklanjanja zajednickog protivnika, sto se jos nije desilo. Logicno bi bilo da se na sledecim izborima stranke nadmecu oko nacina uklanjanja ne samo posledica nego i uzroka zlocina, a ne da se na ishitrenim izborima gloze oko toga da li je zlocina uopste bilo i da li ih treba sankcionisati. U jednoj konstelaciji – kada je glavni posao bio rusenje starog rezima – podrsku biraca dobile su jedne stranke i politicari, a u izmenjenoj konstelaciji – kada se otvara put ka uspostavljanju normalne drzave preko ustavotvorne skupstine – neki drugi politicari i stranke mogu dobiti podrsku biraca. Oni koji bi hteli da iskoriste svoj licni prestiz i porast snage vlastite stranke samo za vlastitu dobit pokazuju nehaj prema mnogim drzavljanima Srbije koji su usli u dramaticnu borbu za promenu nepodnosljivih uslova zivota, a ne da slave nove vodje i vladajuce stranke.

U nas, pak, mnogo toga nije logicno, cak je i suprotno logici. Stavise, postoji jedna opaka inercija da se Srbiji kroz protekla dva veka nametao »sudbonosni« izbor oko neprikosnovenog vodje, izmedju Karadjordja i Milosa, Tita i Draze, Petra Stambolica i Draze Markovica, pa, eto, sada i izmedju Djindjica i Kostunice. To za Srbiju moze biti pogibeljno. Ali, realno je mogucna i povoljnija varijanta, da se DOS razlozi na vise blokova i stranaka (dvesta je previse a samo dve ili jedna premalo), i to ne samo oko mocnih licnosti nego i oko nacela i realnih interesa drustva i drzave. Samo tako moze da zapocne upostavljanje stvarnog parlamentarizma, u kojem ce se pouzdano znati ko sta i koga predstavlja, sta je stvarno vlast a sta opozicija, sta je levica, desnica i centar, i da organizacije ogrezle u zlocinu ne mogu biti legalna opozicija ili vlast. 

Uticaji

Spoljni pritisci nisu nikakva tajna, mada ni tu nije sve ocigledno, a ono sto vec jeste dovoljno je za pouzdaniju analizu zbivanja. Oko hapsenja Milosevica vrvi od spekulacija o samom trenutku desavanja koji se poklopio s istekom roka (31. mart) koji su SAD dale da se ispune izvesni uslovi, medju kojima je i sankcionisanje zlocina, za pruzanje finansijske pomoci. Tim povodom se nadmecu razni »patrioti« oko nacionalne casti koja se ne moze »prodavati za saku dolara« (variraju se ovestali klisei, da mozemo preziveti i od »lisca« ili »korenja« i da se ni pred kime »necemo saginjati«). Dabome, ima i brutalnih pritisaka, cak i licitiranja visine kazne – dozivotna ili smrtna – iako sudjenje nije ni pocelo. Ima, verovatno, i »trgovine« oko sankcija za zlocine. Bitno je, medjutim, kako se ti pritisci prelamaju kroz delovanje domacih aktera. Najvaznije je, ipak, da su Milosevica oborili sami gradjani, na izborima, i odlucnom borbom za postovanje njihovih rezultata. Sta je sve uticalo na njihovo ponasanje mogu valjano razjasniti samo ozbiljna istrazivanja. Bez poricanja raznih uticaja, pa i stranih, logicno je da su sami gradjani Srbije imali i te kako snazne, vlastite egzistencijalne razloge da odbace rezim koji im je naneo mnoga zla. Ako se ne moze poreci spoljni pritisak na ovdasnju vlast, zasto bi se iskljucio pritisak »odozdo«, na istu tu vlast koja, ipak, sve vise, zavisi od izborne volje ovdasnjih drzavljana.

Burni su i sporovi oko izrucenja optuzenih za zlocine Haskom tribunalu. Daleko od toga da je to savrsena institucija (takvi nisu bili ni nekadasnji sudovi u Nirnbergu i Tokiju). Ali, pored svih njegovih mana, tesko se moze braniti teznja za clanstvo u Ujedinjenim nacijama, a da se istovremeno odbacuje jedna od njenih institucija. Nije manje vazno, ako nije i vaznije, da medjunarodna zajednica (opet uz svest o mnogim njenim manama) ima ozbiljne razloge da se stiti od zlocina ma gde se desili. A nije sporno da su se u toku minulih ratova ovde desili mnogi zlocini na strani svih ucesnika u njima, i da oni moraju biti sankcionisani i razjasnjeni, sto je u vitalnom interesu, opet, svih ratnih strana, a i medjunarodne zajednice. A u osporavanju Haskog tribunala, narocito u njegovom strasnom negiranju, toboze da se »sudi samo Srbima« (ili »samo Hrvatima«, kako se cuje na drugim stranama), zabasuruje se samo postojanje zlocina. Neobicno je, ali istinito, da najgorljiviji nacionalisti, od kojih bi se ocekivala najveca ljubav prema vlastitoj naciji, nastoje da sprece skidanje ljage sa svoje nacije, opiranjem da se zlocini konkretizuju, personalizuju, sankcionisu i razjasne, i da se spreci njihovo ponavljanje. Mogu se razumeti i najradikalnija osporavanja Haskog tribunala, recimo zahtev ruskog predstavnika u UN Lavrova, da se pomenuti sud naprosto ukine, ali ostaje otvoreno pitanje o tome sta ce biti sa zlocinima i zlocincima.

Uloga pravosudja

Milosevic, i jos neki funkcioneri starog rezima, nalaze se u pritvoru. U toku je istrazni postupak, spremaju se optuznice i odbrana. Otvara se pitanje koliko je pravosudje kadro da valjano obavi nesumnjivo slozen, tezak i rizican javni posao. Ako se ranije iskustvo uzme za jedino merodavno, ima vise nego dovoljno razloga za skepsu, jer su pravosudni organi po pravilu bili poslusnici vlasti ili su ravnodusno posmatrali karikiranje pravosudja. Medjutim, vlast je promenjena, mada se ni tome mnogi nisu nadali, kao sto se nisu nadali ni da ce se u zatvoru naci ne samo najmocniji funkcioneri starog rezima, vec i ranije nedodirljivi sefovi politicke policije (SDB kao nastavak svemocne i legendarne OZNE i UDBE). Uostalom, ni novi predsednici i ministri nisu naprosto takvi rodjeni. Za mnoge je, takodje, bilo neocekivano ne samo to da poneki sudija sudi po zakonu i savesti, nego daleko vise to sto se cak nekoliko stotina sudija iz citave Srbije, i to u vreme kada je stari rezim bio i te kako mocan (i brutalan), distanciralo od vladajuce prakse i, osnivanjem Drustva sudija, izrazise volju da se bore za svoju profesionalnu i gradjansku cast. Za tako nesto nisu dovoljne samo toge, perike i rituali. Sta bi nam dalo za pravo da pretpostavimo da medju sudijama nema bas nikoga ko ce se usuditi da sudi po zakonu i vlastitoj profesionalnoj i ljudskoj savesti? Zar smo donedavno mogli ocekivati da ce policija hapsiti najmocnije vlastodrsce? Ocigledno, ne mora bas sve biti isto kao sto je nekada bilo.
Kada je vec vecina biraca i njihovih predstavnika u novoj vlasti izrazila snaznu volju za promenama, moze se ista volja ocekivati i medju ciniocima pravosudja. Policija i tuzilastva vec daju prve znake volje za promenom, ali ipak presudnu ulogu imaju sudije i sudovi, jer oni nisu stranke u sporu, vec donosioci presude. U ovako slozenim i prelomnim trenucima, i same presude postaju izvor prava i prakticnog uspostavljanja dugo ocekivane vladavine zakona. Dabome, teskoce su ogromne, od jos uvek mocnih protagonista starog rezima, preko snazne tradicije bezakonja, do pritisaka raznih mocnika i aferaskog i senzacionalistickog uplitanja raznih novinara i medija. Posebno je neizvesno hoce li se sudska istina ograniciti na kradje i pljacke, sto nikako nije za potcenjivanje, ili ce se dospeti i do sudjenja za zlocine. Dabome, velike teskoce su povezane i sa mnostvom osiromasenih i obeznadjenih drzavljana cijem trpljenju ima granica, te moze prerasti i u iracionalni bes, cemu se nadaju doskorasnji vlastodrsci i novi avanturisti (koji ponavljaju »olako obecanu brzinu« resavanja svih, a narocito najslozenijih problema ili, vele, ako nismo mogli da napravimo Veliku Srbiju, mozemo Veliki Cacak).

Oni koji i dalje veruju u nastavak procesa promena od prosle jeseni, ocekuju da sudjenja budu suprotna ranijoj praksi, da osumnjiceni i optuzeni zaista imaju priliku da se brane, da se iskljuci svaki trag nekadasnjih, montiranih sudskih procesa. Preokret je veliki, od bezakonja ka vladavini zakona. I nije rec samo o ambicijama i ugledu pravosudja, nego i o postavljanju nedostajuceg a neophodnog stuba drzave. Bez treceg oslonca nema stabilnog »tronosca« koji cine zakonodavna, izvrsna i – sudska vlast. A, da nas zlo ne cuje, bez treceg i prva dva oslonca mogu propasti. Pretnje su ozbiljne. Ciklus populistickih revolucija u okviru bivse Jugoslavije nije dovrsen, zarista kriza i ratova su jos ziva, neugasena od Kosova, Vranjske doline i Crne Gore, do Makedonije, preko koje se raniji jugoslovenski ratovi mogu preliti u balkanske. A ni socijalni i drugi problemi u Srbiji nisu bezazleni, koje je tesko resavati ali lako zloupotrebljavati u rusenju i osvajanju vlasti.
Sudska istina je, svakako, samo deo istine. Kada je rec o zlocinima, pored njihovog sankcionisanja, neophodno je i njihovo razjasnjenje, temeljito istrazivanje njihovih posledica ali i uzroka, sto je uslov za preporod kulture, i nacionalne kulture. Dabome, razjasnjavanje zlocina fasizma, nacizma, staljinizma i drugih zlocinackih ideologija i militantnih formacija nije bilo stvar samo ove ili one nacionalne kulture, nego univerzalne kulture, i to ne samo u jednom trenutku vec je rec o trajnom javnom poslu. Tako su i ovdasnji zlocini briga svih, ali je razumljivo da se najvise ticu nas i da bez nas nema raspleta kao sto nije bilo ni zapleta.