Milosevic je u bajbokani. Gde mu neveseli dani teku. Onaj kome su na pocetku klicali »Slobo–Slobodo!« nije ni sanjao kuda taj poklic vodi.
Milosevic je optuzen za prisvajanje jedne lepe svotice dinara i dojc-maraka, za stvaranje nekog tajnog »crnog fonda« i slicne rabote. Pravnim jezikom su to krstili kao »zloupotrebu sluzbenog polozaja«. Sto mu zvuci smesno. Ta kvalifikacija primerena je tamo nekim dosadnim drzavama. Slobodan Milosevic nije imao »sluzbeni polozaj« vec polozaj Istorijskog Misionara, ostvarivaca Velikog Cilja. Zato bi umesto izraza »zloupotreba sluzbenog polozaja« valjalo da se koriste sintagme »sluzbena upotreba zla« ili »upotreba zla u sluzbi nacionalnih ciljeva«.
Milosevic je napokon u bajbokani. Gde mu neveseli i spori teku dani. Da ih prekrati – smislja kako da se brani. U licno napisanoj zalbi pojasnio je da pare iz »crnih fondova« nije koristio za licno potkusurivanje i udovoljstvije vec za finansiranje ratova u »srpskim krajinama« i u Bosni (sto naravno nije moglo biti javno proknjizeno vec je bilo velika drzavna tajna). Ovu izjavu u bivsim bratskim republikama i u Hagu docekali su kao lep dar, kao »beocug koji im nedostaje« za zaokruzivanje starih i novih optuznica. Jedna moderna basna veli: »Moze mis biti i genijalan, ali kad dospe u misolovku sa njim je svrseno«. Svaka Miloseviceva odbrana izvor je za jos teze optuzbe. Bolje mu je da se ne brani jer svakom odbranom nove optuzbe hrani. Neki ga unutrasnji vrag besprizivno vodi u Hag.
Miloseviceva odbrambena taktika je igra na jednu kartu: on pokusava da se opravda u ocima Srpstva, a za optuzbu Evropstva i Amerikanstva i ne brigesa. Ako se opravda u ocima Srpstva njegovi Srbi ga nece Karli del Ponte izrucivati. Tako se bar nada, a da l’ za to ima osnova tek ce se videt’.
Verujem da je njegova odbrana napravila kosmar u redovima »dosovaca«. Njihova taktika da ga u zemlji difamiraju kao sitnog pacera i obicnog lopurdu, za koga je dobra i Zabela, pala je u vodu. Jurili su lopova a isterali ratnog zlocinitelja. Sta sad, pope, budi pametan. Verujem da i mnogi »dosovci« intimno prihvataju Milosevicevo patrioticno opravdanje trosenja velikih para bez priznanica i slicnih papira. Ubrzo ce se pokazati da su, u Milosevicevom slucaju, sitne nepodopstine uvek samo delic Mehanike Velikog Zlocina. Ako, kao sto se najavljuje, istraga pokusa da ustanovi da Milosevic stoji, sto je verovatno i to veoma vrlo, iza Dafininih piramidalnih stedionica, Sloba–Srbin ce izaci sa slicnim opravdanjem: da, to je tacno, ali moralo se, trebale su nam devize za kupovinu oruzja... Sto bi rekli Rusi: Svaki sag vodi u Hag. Pokusavajuci da Milosevica »raskrinka« kao malog krimosa, muckarosa i lopuzu nova vlast od njega, u ocima patriota, pravi viteza »srpstva ugrozenoga«. U ovom slucaju naokolo nikako nije blize, precica je mnogo bolja, a precica se zove – Hag. 

Bakenbard politika g. Kostunice

Posle hapsenja Slobodana Milosevica Vojislav Kostunica je, odgovarajuci na pitanja novinara o mogucnosti njegovog izrucenja Haskom tribunalu obznanio: »Hag nije u nasim, pogotovu ne u mojim, mislima. Hag, naprosto, nije nasa tema«.
Pocetkom leta treba da se odrzi donatorska konferencija za ovu zemlju »teska« oko milijardu dolara. Amerikanci su pozurili da objasne da od te konferencije i donacija nema nista ako izvesna persona ne bude ekspedovana u Hag. Do tog roka ostala su dva-tri meseca, svejedno, g. Kostunica veli da »Hag nije tema«. Mozda je to tako za njega, ali, postaje sve jasnije, g. Kostunica je – nasa tema.
I sve ce vise biti nasa tema. Njome se pisac ovih redova bavio od prve vesti o izbornoj kandidaturi tog gospodina, a morace se njome baviti i dalje, rizikujuci da bude monoton. 
Mnogima u Srbiji postaje sve jasnije da je g. Kostunica pogresan covek u vremenu koje bi moglo da bude pravo. Ono sto ga cini takvim su njegov vapijuci nedostatak humora u vremenu koje bi valjalo da bude »veseli rastanak sa prosloscu« i njegova arogancija pomesana povremeno sa nekom vrstom gadljivosti prema onima koji se ne slazu sa njegovim izjavama i postupcima. 
G. Kostunica je svojevremeno voleo da sebe naziva »nacionalnim radenikom«. Sto je izraz iz starih istorijskih kupusara uz koji jos samo nedostaju usiljeni i na krajevima ufrckani brkovi i bakenbardi. A za »nacionalne radenike« prica se da se najbolje razumeju u »nacionalne interese«. Arogancija g. Kostunice je arogancija coveka koji umislja da zna sta je pravi srpski nacionalni interes.
»Interes« je nekad znacio isto sto i »kamata« sto je vrlo cudno s obzirom da je umovanje o »nacionalnim interesima« najjalovija racunska operacija u Srbiji. Da su se svi »srpski nacionalni interesi« o kojima nam je pripovedano mogli pripisati uz glavnicu mi bismo bili najbogatija zemlja na svetu.
Kako bi rekao Erik Sati, jos cu se vratiti na ovu stvar.