Iako nastala na podlozi novinskog feljtona koji je autor objavljivao u dnevnom listu Vojvodina tokom protekle godine, ova knjiga, strukturisana u trideset tri poglavlja, predstavlja dragocen pregled politicke istorije Vojvodine tokom tri protekla veka (1690–2000). Iako u osnovi publicisticko delo, po stilu pisanja, ozbiljnosti pristupa i obimnosti koriscene literature cita se kao najbolje istoriografsko stivo.
Tematski, knjiga je fokusirana na istorijski razvoj razlicitih autonomnih teznji precanskih Srba, koje su se kretale od potrebe obezbedjenja statusa u austrijskoj carevini (od Nagodbe 1867. u ugarskoj kraljevini) i ocuvanja i razvoja nacionalnog i kulturnog identiteta, do zahteva za ekonomskim osamostaljivanjem u periodu od 1918. do danas.
Ta borba je bila mukotrpna i teska i u pogledu rezultata znatno je oscilirala u raznim istorijskim epohama, prevashodno zaviseci od unutrasnjih politickih prilika u samoj Austriji ali i spoljnih politickih faktora. Ona je pocela, prakticno, vec prve godine dolaska izbeglih Srba pod Arsenijem III i to prvo minimalistickim zahtevima za priznanjem »verske zajednice grckog obreda« (Privilegija cara Leopolda od 21. avgusta 1690), nastavlja se preko zahteva za uspostavu sopstvenog »pravitelstva« u srpskom »kronlandu« koji bi bio podredjen austrijskom caru (samoproklamovanje Srpske Vojvodine 1848–49, odnosno docnije carsko verifikovanje samo »prazne«, oktroisane autonomije pod imenom »Vojvodina Srbija i Tamiski Banat« 1849–1860), formiranja srpskih politickih partija (isprva jedne i jedine Mileticeve Srpske narodne slobodoumne stranke, a onda, njegovom smrcu, podelom stranke na Radikalnu Jase Tomica i Liberalnu Mihajla Polit-Desancica), docnijeg ujedinjenja (1918), perioda posle Drugog svetskog rata (1945) sve do Milosevicevog nasilnog rusenja ustavom zajamcene vojvodjanske autonomije i novih politickih okolnosti nastalih posle svrgavanja Milosevica.
Kao neprekinuta crvena nit provlaci se kroz knjigu ideja o realnoj i opravdanoj potrebi izdvojenog posmatranja ne samo politickih zbivanja na prostoru danasnje Vojvodine s obzirom na specificne istorijske, drustvene, ekonomske i kulturne okolnosti u kojima su se nasli vojvodjanski Srbi u odnosu na ostali deo srpskog nacionalnog korpusa, nego, shodno tome, i ukupnog privrednog i drustvenog razvoja tog podrucja. A on je moguc samo u nekom obliku samostalnog odlucivanja o glavnim smernicama tog razvitka.
Prikazujuci politicku »istoriju« Vojvodine Boarov citaocu jasno predocava razlicite tipove autonomije koji su bili zahtevani ili ostvarivani u raznim periodima vremena; od klasicnog poimanja autonomije u cilju ocuvanja »nacionalnog identiteta Srba« dominantnog u XIX i na pocetku XX veka, do autonomije nastale kao plod multikulturnog sastava stanovnistva u periodu 1945–1988, i zahteva, pre svega srpskog stanovnistva, za »ekonomskom autonomijom« u skladu sa trendovima razvoja regionalizma i laganog i neminovnog derogiranja principa apsolutne suverenosti drzave kao kocnice evropskih ekonomskih ideala olicenih u slobodnom kretanju robe, kapitala, ljudi i vesti. Rusenje autonomije Vojvodine 1988. godine od strane srpskih nacionalista i centrista ne samo da je bio neustavan i nepravni korak diktatorskog rezima Slobodana Milosevica, vec i duboko anticivilizacijski postupak usmeren na to da se tocak istorije vrati unazad ka autokratskim oblicima vladanja i centralistickog nacina odlucivanja u drzavi. Knjiga Dimitrija Boarova na najbolji nacin nepristrasnom citaocu to otkriva. 
Naposletku, neophodno je napomenuti iz razloga teorijske preciznosti i istorijske istine – ali bez namere da se umanji vrednost knjige – dve stvari, a obe se ticu reci iz naslova.
Prvo, jasno je da se istorija ne moze napisati u kondenzovanom obliku, pa je umesto »istorija« trebalo koristiti termin »pregled istorije«. (Autor je, izgleda, svestan ove cinjenice, pa u Predgovoru kaze »skracena istorija« sto je ne samo neprecizna vec i trivijalna sintagma.) Slicno i kod pojma »Vojvodina«. Poznato je da se taj naziv koristi tek od 1848. godine kada je na Majskoj skupstini srpskog naroda doslo do formiranja tzv. Srpske Vojvodine u koju je trebalo, po zamisli arhiepiskopa Rajacica, koji je za tu priliku proglasen patrijarhom, da udju Srem, Baranja, Backa, Banat, Kikindski Distrikt, Becejski Distrikt, Sajkaski bataljon i cela Granica. To becki dvor nikada nije prihvatio iako su Srbi borbom protiv madjarske revolucije – a za interese austrijskog dvora – fakticki vojno ovladali tom teritorijom. Ipak, nakon zavrsetka revolucije, carskim patentom od 18. novembra 1849. godine granice »Vojvodine« su znatno suzene: napravljena je tzv. Vojvodina Srbija i Tamiski Banat koja je obuhvatala samo provincijalizovane delove Backe, Banata (ukljuciv i njegov danasnji rumunski deo) i Srema, ali bez Baranje i, dakako, bez Granice koja je ostala pod vlascu austrijskog cara. Ova autonomija koja je u to vreme i od samog Rajacica hvaljena kao milosrdni dar austrijskog cesara (za te hvalospeve Rajacicu je carskim ukazom overena titula patrijarha!) trajala je do 1860. godine kada je, u sklopu novog teritorijalnog preuredjenja, autonomija ukinuta. Posle toga pojam »Vojvodina« se vise nigde ne pominje osim u secanju ljudi sve do 1945. Godine 1918. precanska Srpska radikalna stranka i njen lider Jasa Tomic su Banat, Backu i Baranju (Srem je pripadao Drzavi Slovenaca, Hrvata i Srba koja je mesec dana nakon formiranja odlukom hrvatskog Sabora usla, ravnopravno sa Kraljevinom Srbijom, u zajednicku drzavu Srba, Hrvata i Slovenaca) naprosto prisajedinili Kraljevini Srbiji. Tek posle zavrsetka Drugog svetskog rata, Titova vlast ce Vojvodini (Banat, Backa i novododeljeni Srem) dati autonomiju u okviru Srbije, a ta autonomija ce se postepeno prosirivati, da bi vrhunac dostigla donosenjem Ustava iz 1974. godine, i trajati sve do 1988. godine. Zbog ovih istorijskih fakticiteta autor je trebalo da u predgovoru naglasi da se radi o politickoj istoriji – odnosno pregledu istorije – Srba i ostalih naroda na teritoriji danasnje Vojvodine.