Knjiga Branislava Krstica Kosovo pred sudom istorije u stvari je nastavak knjige koju je isti autor objavio 1994. pod naslovom Kosovo izmedju istorijskog i etnickog prava. Krstic je vrsni poznavalac ove materije i u ovoj knjizi, sa puno podataka i dokumenata, razmatra istorijski aspekt ovog problema pocev od srednjeg veka, zatim seobe, demografsku ekspanziju i etnicko zaposedanje teritorija, sukobe i mogucnost pomirenja, prava nacije i manjinske zajednice, ponasanje ucesnika u ovom sukobu, ukljucujuci i medjunarodnu zajednicu, najzad rat i sklapanje mira. Ovolika suma podataka koje je sakupio i obradio Krstic predstavlja i najdragoceniju vrednost ove knjige, tako da svako, ko pretenduje da se ozbiljno bavi kosovskim pitanjem, moze u ovom delu da nadje siguran oslonac.
Cinjenica da sklopljeni mir 1999. nije doneo resenje koje bi zadovoljilo i srpsku i albansku stranu, bio je izazov za autora da se suoci ne samo sa uzrocima koji su doveli do kosovske krize, vec i sa mogucim raspletima na trajnijoj osnovi. Krstic polazi od toga da je kosovski problem posledica visedecenijske pogresne politike. On tvrdi da nijedan od ustava prethodne Jugoslavije (1946, 1963. i iz 1974) nije prosao na ispitu istorije. Kada je devedesetih godina proslog veka revidirao autonomnu poziciju Kosova i Metohije, Slobodan Milosevic nije nasao put za odgovarajuce ucesce Albanaca u lokalnoj samoupravi i tako je Albance podstakao na stvaranje paralelne vlasti. Umesto da pregovara, prihvata oruzanu opciju i ulazi u rat koji je morao da izgubi.
Posle NATO bombardovanja, Rezolucija 1244 trebalo je da obezbedi normalan zivot svim stanovnicima Kosova i Metohije, bez diskriminacije, ali to nije ostvareno. Dominacija jednih zamenjena je dominacijom drugih, a antidemokratski karakter poretka nije se promenio. U vreme NATO bombardovanja srpske vlasti proterale su s Kosova oko 800 000 Albanaca, posle sklapanja sporazuma u Kumanovu OVK je prognala oko 200 000 Srba i ostalih stanovnika nealbanske narodnosti. Resenje nacionalnog pitanja ekstremisti i na jednoj i na drugoj strani videli su iskljucivo u osvajanju drzave. Pre rata iza dominacije i represije stajala je srpska vlast i jugoslovenska vojska, a posle rata vlast OVK i NATO.
U cemu Branislav Krstic vidi mogucnost za politicko resenje i ocuvanje visevekovne multietnicnosti ovog prostora? On sugerira ovakav rasplet: Stvaranjem dva entiteta na Kosovu obezbedila bi se legitimna prava Srbije i etnickih Albanaca. Najveca prednost ovog resenja je u tome sto bi se omogucio ravnopravan zivot slovenskog i albanskog stanovnistva. Preuredjeno Kosovo ostalo bi pokrajina i snage NATO-a i Rusije, pod okriljem Ujedinjenih nacija, obezbedjivale bi mir u misiji koja im je poverena. Pokrajina bi bila »u krilu Jugoslavije«, do nove rezolucije Saveta bezbednosti, i time bi teritorijalni integritet drzave ostao nepromenjen. Status Kosova bio bi ocuvan »uz puno uvazavanje ugovora iz Rambujea« do novog »okvirnog politickog ugovora«. Izbeglice bi mogle da se vrate na Kosovo bez diskriminacije i pokrajina bi mogla da opstane kao multietnicka teritorija. Time bi se izbegla podela Kosova na stanovnistvo koje zivi slobodno i ono koje je primorano da zivi u enklavama. Mnogi se izjasnjavaju protiv podele Kosova, a na terenu je podela Kosova izvrsena – u neprihvatljivom vidu etnicke segregacije. Na taj nacin, uveren je Krstic, Kosovo bi ostalo celovita pokrajina, »misija UN bi se nasla u ulozi nadzornika mira i garanta demokratskih institucija, a otvarao bi se put ka trajnom resenju sukoba, umesto da Kosovo ostane podrucje destabilizacije, etnicke diskriminacije, terora i pretnje miru, jedino u Evropi«.