Bojan al Pinto-Brkic

Nikad nisam verovao da ce biti ovako. Ono sto su od nastanka obelezila krvoprolica i nista osim krvoprolica i zlocina, zavrsava se demokratskim procesima – Jugoslavija. Valjda je u tome bila i njena agonija: vecito zaostala multietnicka zajednica bez stvarnih institucija, sa losom karmom apsolutistickih vladara, predstavljala je popriste stetnih pothvata.
I, dok »federalni« kadrovi iz Crne Gore pakuju stvari u ocekivanju rezultata izbora 22. aprila, za kojima ce slediti referendum, trustovi mozgova objavljuju analize konacnog kraja jedne ideje, a Srbija se priprema pozvati neke besmrtnike na odgovornost, moramo gledati u buducnost (proslost je gotovo sasvim jasna). Sta donosi nezavisnost Crne Gore?
Sam raspad neplodne drzavne zajednice ne sugerise a priori zakljucak da ce biti bolje. Neka drustva dobiju elan, druga padnu u apatiju: to zavisi od kulturoloskog soka, ne postoje striktna pravila. Na osnovu primera u novijoj istoriji moze se zakljuciti da postoji velika verovatnoca da etnicki homogene male evropske drzave sa dobrim geografskim polozajem lakse dolaze do ekonomskog napretka i nista vise. Opet, u takvim je drzavama teze uspostaviti stabilnu demokratiju zbog jednostavne cinjenice da se svi znaju.
Za pocetak, nedostatak demokratske tradicije ozbiljan je problem koji ne mogu nadomestiti cojstvo i junastvo. Docirati u kom pravcu bi razvoj Crne Gore trebalo da se odvija u ovom trenutku, iz Beograda, nije prikladno, ali to ne znaci da ce odluka u potpunosti biti prepustena njenim gradjanima. Kao i svaka drzava na evropskom tlu, CG ce morati da usvoji neke standarde, a tu su i brojni relikti nesrecnog zajednistva koji moraju biti prevazidjeni.
Stabilnost regiona nakon formalnog prestanka postojanja Jugoslavije valja ponovo promisliti, kriticki preispitujuci starovremenske argumente da promena granica na Balkanu predstavlja uvod u nove ratove. Nedavna proslost pokazala je, cini se, da je tvrdokorno insistiranje na nepromenljivosti granica i indukovanje nacionalizma – teren je bio fantastican za igru – donelo vise krvi nego diskusije o razlazu, ma kakve one bile, a svedoci smo da su vecma ostrascene. Srbija, kao prirodni strateski lider regiona, placa za svoje greske. Ostala je bez izlaza na more posle osamdesetak godina i s velikim bremenom krivice. Cinjenica da je zauzvrat zadrzala/dobila narikace nije nesto cime se moze ponositi. Sa druge strane, javljaju se novi zainteresovani lideri, Grcka i Bugarska, drzave koje su iskoristile apokalipticni jugoslovenski raspad. No, vise je verovatno da ce eventualni napredak u Jugoistocnoj Evropi biti proizvod saradnje izjednacenih drzava, pod uslovom da najpre postignu unutrasnju stabilnost, oslonjenu na stvarne demokratske institucije. U suprotnom, moguce su pojave svakakvih kriza, koje ce po ko zna koji put morati da resava neko izvana.