U Republici br. 258 objavljen je clanak gospodina Milentija Pesakovica pod naslovom »Vraca li se Srbija u feudalizam?«. Na pocetku je naglasio da bi zeleo da mu neko od eventualnih citalaca oponira, pa mu ispunjavam zelju.
Povod za ovaj tekst protiv monarhije bilo mu je urucenje uverenja o drzavljanstvu princu Aleksandru Karadjordjevicu i njegovoj porodici marta meseca ove godine u Londonu. Svoje stavove on iznosi u 6 tacaka.
Svima je poznato, sem mozda gospodinu Pesakovicu, da Srbija u svojoj dugoj istoriji nikada nije bila republika, vec carevina, knezevina i kraljevina. Takodje i prva Jugoslavija je bila kraljevina. U njoj je postojala Republikanska stranka i njene pristalice, ali je ona bila sasvim marginalna i retko uticala na politicke prilike u zemlji. Republikom nas je »usrecila« boljsevicka Crvena armija i njeni tadasnji eksponenti komunisticki partizani. Mnogi demokratski nastrojeni intelektualci bili su tih tragicnih godina na monstruoznim montiranim procesima ili bez suda osudjeni i pobijeni, a neki su se spasli bekstvom u emigraciju. Novu komunisticku vlast su prihvatili levicarski nastrojeni intelektualci, kojih je bilo i u najboljim porodicama, kao i zaplaseni oportunisti i karijeristi. Na deo naroda su uticali neopisivi i svestrani pritisci totalitarne vlasti, sto tesko moze da razume neko ko nije bio savremenik. Antimonarhisticka komunisticka propaganda koja je trajala punih 55 godina ucinila je svoje.

1. Tvrdnja gospodina Milentija Pesakovica da ce monarhija da nas vrati u feudalizam je netacna. Monarhije sada postoje u Engleskoj (Velikoj Britaniji), Spaniji, Svedskoj, Norveskoj, Danskoj, Holandiji i Belgiji i te drzave ne zive u feudalizmu. O standardu i ugledu tih drzava mi mozemo, nazalost, jos dugi niz godina samo da sanjamo. Takva jedna neobjektivna i neprincipijelna tvrdnja samo pokazuje zagrizenost gospodina Pesakovica. Njemu takodje izgleda nije poznato ili mu to nije vazno, da su sve sadasnje monarhije parlamentarne i demokratske zemlje, a mnoge republike diktatorske i nedemokratske. DOS i danasnji ministri, koje inace gospodin Pesakovic u svom clanku veoma kritikuje, nisu nadlezni da uspostavljaju ni republiku niti monarhiju. O tome ce na slobodnom referendumu, posle odgovarajuce dekomunizacije kao posledice visedecenijskog trovanja naroda, odluciti nas narod a ne neki Pesakovici ili Djuricini. Njegov stav o ponasanju nase srpske pravoslavne Patrijarsije takodje pokazuje njegov »demokratski« stav i misljenje da su sovjetski tenkovi jednom za svagda doneli nama republiku. On bi ipak trebalo da zna da je crkva iznad partija.

2. Gospodin ministar Zivkovic nije napamet pozvao princa Aleksandra da nam pomogne i pre njegovog eventualnog povratka na presto njegovih predaka. On sigurno zna da su sve kraljevske kuce u Evropi povezane rodbinskim i prijateljskim vezama i da 7 naprednih i bogatih drzava mogu vrlo lako i bez naprezanja da pomognu jednoj eventualnoj novoj monarhiji; ako je potrebno i pre njenog uspostavljanja. To bi one sigurno ucinile bez posebnih uslova i otezavanja nase nimalo ruzicaste stvarnosti. Gospodin Pesakovic se pita ko ce da finansira kraljevske dvorce i druge troskove monarhije, a nije se nikada zapitao ko je finansirao do sada ogromnu republicku i saveznu birokratiju i razne predsednike. Verovatno je zaboravio da se monarh bira jednom u zivotu, da kralj kraljuje ali ne vlada, a predsednici republika svakih 4-5 godina, sto ih cini mnogo skupljim za narod od monarha.

3. Postavljanjem nekih nebitnih pitanja, narocito za sadasnjost i buducnost, gospodin Pesakovic moze samo sebi da baca prasinu u oci, jer su to ocigledni pokusaji da se u nedostatku stvarnih argumenata trazi »dlaka u jajetu«.

4. Gospoda ministri Zoran Zivkovic i Vladan Batic su sasvim korektno i pravilno govorili o gresci i nepravdi koja je 1947. godine ucinjena porodici Karadjordjevic, oduzimanjem drzavljanstva Jugoslavije. Djordju Karadjordjevicu i njegovoj supruzi Radmili, koji nisu otisli 1941. u emigraciju i nisu imali posebnog ugleda u zemlji i inostranstvu, tadasnji komunisticki vlastodrsci nisu oduzeli drzavljanstvo, jer su smatrali da oni ne predstavljaju opasnost za njihov diktatorski rezim. Jedino je to bio motiv za njihovu »dobrotu« prema ovo dvoje Karadjordjevica. Gospodin Pesakovic govori o cisto pravnoj stvari u rezimu gde je pravo bilo poslednja rupa na svirali.

5. Krajnje je demagoski i kontradiktorno reci, kao sto to gospodin Pesakovic cini, da ce biti poslednji koji ce se suprotstaviti eventualnom uvodjenju monarhije kod nas, a odmah zatim kaze da ce uvek glasati protiv monarhije. Suprotno njegovom misljenju, smatram da ce nasa zemlja mnogo pre uci u Evropu i svet ako se ne drzi njegovih saveta.

6. Smatram da posle svega sto je gospodin Milentije Pesakovic napisao o monarhiji i porodici Karadjordjevic krajnje neukusno deluje njegova zavrsna recenica: »Moj visoki respekt za licnost svakog pojedinacnog i svih zajedno Karadjordjevica«. Njima sigurno nije potreban niti pozeljan njegov respekt. Naprotiv.