Sva je prilika da su u pravu moderni istoricari ideja koji naglasavaju da se njihov smisao – i smisao zbivanja – najbolje iscitava iz »diskursa«; nije na primer bitno to sto recimo Rusi misle da imaju neku posebnu »rusku dusu«, vec to zbog cega oni tako govore i misle, pa se shodno tome i ponasaju. Stoga P. Seriot daje govoru o necem status autenticnog istorijskog izvora i njegova je knjiga o ruskim evrazijcima – nedavno objavljena u Lozani – time skrenula paznju i cita se vec kao prvorazredna intelektualna senzacija. Nevolja je u tome, i to ne mala, sto ima pisaca ciji je govor ne samo visesmislen nego tako ispreturan da nikada nismo sigurni u osnovni smisao. Ta je vestina poodavno dignuta na nivo posebnog umeca. Opsiran uvodnik u Pravoslavlju od 15. 2. 2001. pod naslovom Srbi na optuzenickoj klupi – ko je sledeci? – potpisan zagonetno sa J. – dobar je primer za to. Nije zanimljivo da li su Srbi protiv Evrope ili Evropa protiv Srba – te su floskule vec dosadne – ali je pisac sasvim u pravu kada pravedni svoj gnev usmerava na »medjunarodnu zajednicu« koja je na Kosovu, gde traje nasilje albanskih terorista protiv svih koji nisu Albanci, zaista fatalno zatajila.
Nacin govora i sistem argumentacije u drugom delu izazivaju pravu zabunu.
Sve sto se sada na Kosovu i oko njega zbiva – kaze pisac – posledica je »agresije Vatikana i fasista« i »najvise odgovara Rimu« jer je nasa zemlja napadnuta »od istog neprijatelja« kao recimo i 1941. Da bi to potkrepio pisac iznosi jedan neobican sud – »Mapa Nediceve drzave se ne razlikuje mnogo od danasnje«. To je stoga jer je Kosovo »voljom Hitlera oteto Srbima« pa su »ondasnji miljenici ‘poretka’ i danas na dobitnickoj strani«. Neceg tu ima, ali mnogo toga nema a najvece nevolje pocinju sa imenom i delom zlosrecnog nacelnika generalstaba bivse kraljevske vojske armijskim generalom M. Dj. Nedicem koji se vec decenijama namece kao duh svesti istoricara. Jeste Kosovo oteto te 1941, ali pokojni je general Nedic prihvatio to i nije imao prigovora ni na sastanku u Davosu sa vodjom Rajha. I boljsevicka Rusija i zapadne demokratije bile su na strani antifasisticke koalicije, a nas je general bio zajedno sa Hitlerom, F. Petenom ili Vidkinom Kvislingom koga su Norvezani obesili u Oslu 1945. Generala Nedica su komunisti kukavicki ubili bojeci se sudjenja, ali se istorijska istina ne bi smela ovako »tumbati«. O komunistima pak ima se mnogo loseg reci – i dobro su zasluzili to – ali im se ne moze sporiti antifasizam.
U ovom se potezanju generala Nedica igra jedna druga igra u kojoj i sam general postaje moneta za politicka danasnja dokusurivanja.

Naime, i kada brane i kada napadaju zlosrecnog komandanta trece grupe armija iz 1941. malo je kome stalo do njega i do istorijske istine o njemu; brani se istina nekih sadasnjih generala koji su se »proslavili« sadasnjim resenjem kosovskog pitanja i sadasnjim stanjem drzave u celini. Ovaj je »diskurs« zaista enigmatican; na trenutak to podseca na politicke tirade iz arsenala Miloseviceve propagande, ili na ono sto sve cesce pisu pripadnici SDB koji su iznenada postali pobozni; neobicno je da na takve dimne zavese pristaje crkveno glasilo jer znamo i za stotine svestenika nase Crkve koji su poginuli u redovima antifasista i koji na nedicevsko resenje nisu hteli da pristanu – o tome postoji impozantna Spomenica. Diskurs koji stvara takve zavese, i to oko nuzne istorijske istine, zaista je usavrsen i tu ne pomaze ni teorija pomenutog P. Seriota ili njegove ucenice M. Laruelle koja je dala doktorsku tezu na tu temu – na temu iscitavanja pune istorijske istine iz govora o istoriji.