Pitanje zlocina nije iskljucivo pravno, niti se moze ograniciti samo na podrucje psihijatrije, vec je primarno antropolosko iz cega izviru ostali njegovi aspekti. Suocavanje sa zlocinom za pojedinca, pa i citave narode, jeste dugorocan proces¹ otvaranja duse, odnosno kolektivnog ociscenja, da upotrebim taj ovestali izraz.
Dok smo se tokom protekle decenije susretali sa pojavom samoniklih katarzicnih aktivnosti pojedinaca, najveci broj gradjana ne samo da je izbegavao suocavanje sa zlocinima koji su cinjeni drugim narodima (Hrvatima, Bosnjacima, Albancima), nego je problem katarze neretko bivao podvrgnut ruglu i rezolutno odbacivan kao nepotreban.² Stavise, sama rec katarza mirisala je na »izdaju«, na »jeres antipravoslavlja« jer atakuje na »nepogresivost svetosavlja«. Promena rezima u Srbiji i procesi »demokratskog preobrazaja« trebalo je da donesu i promenu u nacinu promisljanja i rasudjivanja kada je rec o nasoj najnovijoj proslosti, a narocito kada je rec o zlocinu.
Ali, novoj vlasti problem zlocina ne samo da nije u fokusu aktivnosti, vec je gurnut na marginu prioriteta kao posve nevazan.³ U tom smislu idu i izjave funkcionera vlasti da ce »Milosevicu suditi sudstvo nase zemlje bez obzira na javno mnenje, politicke pritiske stranaka i Haskog tribunala«.⁴ 
Pravosudje Srbije za sada ne pokazuje ozbiljnije korake u tom pravcu. Zalogaj je i suvise krupan, inercija proslosti dovoljno jaka da bi strah nosilaca sudske vlasti od eventualnih posledica autonomnog odlucivanja sasvim iscileo, a javno mnenje medijski neupuceno u potrebu identifikovanja zlocina i zlocinaca koji zive medju nama. Kolika je konfuzija u glavama ljudi kada je o ucinjenim zlocinima rec, neka posluze odgovori na pitanje o ukupnoj odgovornosti Slobodana Milosevica. Tako, 59,3 odsto ispitanika smatra da je Milosevic kriv i da mu treba suditi za kradju glasova na izborima 24. septembra; 28,1 odsto smatra da je na neki nacin odgovoran ali da mu ne treba suditi, a 12,5 odsto odrice njegovu krivicu i bilo kakvu odgovornost. Za sudjenje Milosevicu zbog zloupotrebe vlasti u licne svrhe (zloupotreba polozaja, licno bogacenje, gradnja bez dozvole u Uzickoj) izjasnilo se 56,3 odsto anketiranih, dok 12 odsto veruje da on ni na koji nacin nije zloupotrebio vlast. Oko 45 odsto gradjana Srbije smatra da Milosevicu treba suditi za ekonomsku bedu i propast Srbije, za politicka ubistva i za zloupotrebu drzavnih institucija.
Kada je o ratnim zlocinima rec, odnosno na pitanje da li njemu i drugim politicarima iz njegovog rezima treba suditi za ta dela trecina ispitanika (31,2%) se rezolutno izjasnila da je to neophodno jer su bili podstrekaci ratnih sukoba, 43,2 odsto je bilo rezervisano (»da, ako su znali da su se dogodili ratni zlocini«), 17,7 odsto je bilo za sudjenje ako su imali vrhovnu komandu nad vojskom, a 7,9 odsto smatra da im ne treba suditi jer nisu mogli imati uvida u sve i nisu bili neposredni izvrsioci.⁵
Gotovo istovremeno organizacija Otpor pokusala je da, sa svoje strane, izvrsi »anketiranje gradjana« o Milosevicevoj odgovornosti. Gradjanima je ponudjeno da u odgovarajuce »krivicne prijave« upisu za sta smatraju da je bivsi predsednik SRJ kriv. Zanemarljivo mali procenat gradjana apostrofira ratne zlocine ucinjene drugima. Pominju se sledece grupe optuzbi: pronevera bankarske stednje; drzavni kriminal i zloupotreba drzavnih institucija; pretvaranje Srbije u grobnicu, a 90 odsto gradjana u puke siromahe; »natovario nam je bombardovanje NATO-a, pa je kriv za hiljade porusenih domova i za pogibije ljudi«; za namerno duhovno degenerisanje naroda putem medija. Kod pristalica sudjenja Milosevicu dominantne su dve grupe misljenja: (1) treba da mu sudi domace sudstvo i (2) treba mu suditi i kod kuce i u Hagu. 
Ovakvi stavovi gradjana proizlaze, bez sumnje, iz opsteprihvacenog i medijski znacajno potenciranog odbojnog stava nove vlasti prema Haskom tribunalu, pa ih valja posmatrati kao svojevrsno verbalno »ponavljanje tudjih ponavljanja«. Katarza i suocavanje sa sopstvenim nedelima ce, po svemu sudeci, jos morati da sacekaju.

¹ Koliko je taj proces dug i mukotrpan svedoci nemacki istorijski primer. Ni dvadeset godina nakon rata i spoznaje teskih ratnih zlocina koje su nacisti ucinili svetu ali i nemackom narodu, katarza nije prozela sve slojeve nemackog drustva. Naime, Marlen Ditrih, koja je jos 1938. napustila zemlju zbog neslaganja sa Hitlerovom politikom, dozivela je veliku neprijatnost prilikom posete svojoj domovini 1966. godine. Ni policija koja je obezbedjivala njen automobil tokom voznje ulicama nemackih gradova ni iskreni ljubitelji njene glume, nisu uspeli da zatome gromoglasne povike hiljada okupljenih gradjana koji su joj dovikivali: Prodana duso! i Izdajice!
Proces katarze u Nemackoj ocito nije zavrsen, on traje i danas. 
² »Srbima nije potrebna katarza«, glasio je svojevremeno naslov jednog pisma urednistvu (Politika, 03. 08. 1993). Pismo je ocito odraz prilika u drustvu koje su dominantno okupirale svest gradjana u to vreme.
³ U tome je narocito priljezan predsednik Kostunica. U razmaku od samo nekoliko dana on je uspeo da za sve nevolje optuzi zapadne sile. Tako je na redovnoj konferenciji za stampu osudio NATO i KFOR ocenivsi njihov rad kao »katastrofu«, utvrdivsi da smo »mi za Zapad jos uvek losi momci« (Danas, 09. 03. 2001), a onda izrekao poznatu misao ovih prostora da je »protiv stranog diktata« (Blic, 09. 03. 2001). Nekoliko dana potom, u najtiraznijem americkom listu US today, Kostunica je optuzio vladu SAD da »direktno saradjuje sa albanskim ekstremistima« (Danas, 15. 03. 2001), da bi nedavno u pismu Saveznoj vladi preporucio, a ova, kako je u zemlji Srbiji i red, bezuslovno usvojila predsednikovu zelju da se 24. mart, pocetak NATO-intervencije, ubuduce slavi kao »Dan secanja na ucinjeno nam zlo tokom natovske agresije«. Kostunica, doduse, u pismu kaze i ovo: »Kao drzava i narod duzni smo da pamtimo zlo koje su nam drugi naneli i koje smo mi drugima naneli...« ali citav ton pisma ide za tim da ukaze na tudje zlocine, a ne i na one koje su cinili nasi sunarodnici. Inace bi u pismu bili pomenuti Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, potkozaracka bosnjacka sela...
⁴ Vladan Batic, republicki ministar pravde na konferenciji za stampu (Blic, 13. 03. 2001).
⁵ Videti Blic od 03. 03. 2001, str. 2.