Pre svog nedavnog puta u Ameriku Zoran Djindjic je ovako umirivao nasu zabrinutu javnost: »Nadam se da cu uspeti da im objasnim da imaju pogresno misljenje, da je nasa politika brza koliko je to moguce u ovim okolnostima i da svako ubrzavanje moze da nanese stetu demokratiji u Srbiji«.
Ne znamo kako nasi prvi ljudi uopste mogu da imaju uspeha u ubedjivanju sveta kada u samoj zemlji, medju ministrima, vlada toliko nesaglasje o daljoj sudbini Milosevica. Skoro ceo mart proveli smo slusajuci kontradiktorne izjave saveznog ministra unutrasnjih poslova, republickog ministra policije, ministra pravde, a da o stranackim celnicima i ne govorimo. Jedni su, olako obecavajuci brzinu, govorili da je istraga protiv Slobodana Milosevica odmakla, drugi da nije ni pocela. Vrhunac ove konfuzije nastao je u trenutku kada je nas ambasador u SAD Protic obavestio strane novinare da ce Milosevic biti uhapsen do kraja meseca, na sta mu je niko drugi nego predsednik SRJ licno replicirao da od tog posla nema nista.

Prva mirovna inicijativa

Kako onda da budemo pregovaraci od poverenja kada se nasi zvanicnici, umesto da trasiraju jasne puteve saradnje, svojski trude da ostave toliko dvosmislenih repova za sobom. Mi iz zemlje, odavno naviknuti na ovakva neozbiljna razmetanja politicara, mozemo na sve to da gledamo s nekom vrstom blage ironije, kao na ustaljeni nacionalni politicki folklor, ali svet nam tako nesto nece progledati kroz prste. Nas drzavni problem, ipak, nije samo u ovom jednom slucaju. Sto vreme vise odmice, u novoj se vlasti otkrivaju i nesporazumi koncepcijskog domasaja. Pogledajmo samo ponasanje najisturenijih ljudi drzave.
Nebojsa Covic kao koordinator dve vlade za resavanje problema na jugu Srbije, izbio je, sasvim zasluzeno, u prvi plan interesovanja javnosti. Ono sto je on dosad uradio na smirivanju oruzanih sukoba spada u prvu pravu sustinsku promenu u Srbiji nakon 5. oktobra. Vatra je i zvanicno obustavljena, a pregovaraci su za stolom. Novina je u tome sto nam je mir u svim dosadasnjim ratovima (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo) nametala medjunarodna zajednica; ovo je prvi put da inicijativa za mirno resenje konflikta potekne iz nase zemlje, u cemu Covic ima ogromnu ulogu. Postoje i druge okolnosti koje skladno dopunjuju ovaj povoljan razvoj prilika. Nekada se borba za mirno resavanje oruzanih sukoba ogranicavala samo na uske gradjanske krugove i grupe, sada uz ovo opredeljenje pristaje vecina stranaka DOS-a, a ako je verovati anketama i sve veci broj gradjana.

Politika poluotvaranja

Predsednik Kostunica se, takodje, priklanja ovom kursu, ali ga neke njegove izjave i postupci ozbiljno dovode u sumnju kao verodostojnog pregovaraca. Jos odranije su poznati njegovi stavovi da Haski tribunal nije pravna, nego politicka institucija, usmerena protiv srpskog naroda. Dok on i dalje ostaje pri tome, dva ministra pravde, savezni i republicki, cinili su ovih dana sve u Hagu da predstavnike Tribunala uvere u nasu lojalnu saradnju. Sem toga, Kostunica tesko skriva i svoju zlovolju prema medjunarodnoj zajednici uopste. Sasvim je u redu kada neko s razlogom kritikuje tu zajednicu zbog njenih ociglednih promasaja, ali je nesto sasvim drugo kada ocene nasih celnika diskvalifikuju medjunarodne organizacije kao valjane pregovarace. Kostunica je, na primer, tvrdio da KFOR i NATO objektivno podstrekavaju terorizam, naoruzavaju teroriste, vode strategiju etnicki cistih teritorija i podsticu velikoalbanski projekat. Covic otvara vrata razgovorima, Kostunica, ukoliko ih jos nije zalupio, drzi neodlucno pritvorenim. Zbog toga ga u svetu dozivljavaju kao coveka proslosti, a kod nas vec mnogi i kao smetnju demokratskim procesima i daljem otvaranju zemlje.

Za razliku od ove dvojice, aktivnost Zorana Djindjica ogleda se u mnogo sirem dijapazonu drzavnih aktivnosti. To je i prirodno jer je na celu Vlade kojoj pripada najvise odgovornosti, ali i moguce slave ako ova nasa zaglibljena kola povuce iz blata opste propasti. O njegovoj se politici za sada, dok jos nije preturio sto zasticenih dana, ne mogu donositi cvrsci sudovi, vec samo prvi utisci. Cini se da politika Vlade Srbije predstavlja u ovom trenutku zamrseni koloplet poprilicno kontroverznih stvari. Dobili smo milionske donacije, ali proizvodnja jos nije krenula. Pare su otisle uglavnom za struju i krpljenje najaktuelnijih rupa, a investicije za privredu jos nisu na vidiku. Vlada najavljuje sedamdesetak reformskih zakona, ali i pojacava drzavnu kontrolu, recimo, na uvoz nafte, a najavljuje i uvodjenje platnih razreda. Sa prosvetarima u strajku pregovaralo se sa taktom i strpljivo, ali je Djindjic i pripretio da ce nezadovoljnike, ako se ne podvrgnu disciplini, zameniti 14 000 nezaposlenih nastavnika. Neki privremeni izlaz je nadjen, ali jos nema dogovora o trajnom resenju za prosvetu. Velike nade u brze promene polako cile, strpljenje gradjana se tanji, a standard opada. Nema boljitka, a kada u ovakvoj situaciji nema napretka, to je isto kao i da se nazaduje.

Neosetljivost na lekcije istorije

Odasvud se sada roje pitanja kakva ce biti buduca politika, da li celnici, koji su dobili izborne mandate, idu u raskorak ili svako od njih ima sopstvenu predstavu o brzini i pravcu promena. Ljudi su vec umorni i zabrinuti, a neki u vlasti i dalje su neosetljivi na lekcije bliske istorije koja je puna skrhanih velicina. I Milosevic je 12 godina bio neprikosnoveni vladar, a sada je pred hapsenjem i takoreci vec u predsoblju Haskog tribunala. Vuk Draskovic je dugo laskao sebi da je vodja opozicije, dok se za kratko vreme nije sveo samo na bledu senku nekadasnje moci. Ima li neko pravo, pa makar to bio i sef drzave, da se zanosi velikom popularnoscu kad mu sve ukazuje da su vodje tako krhke i tragicno prolazne na ovim prostorima.

Poneko sada naslucuje ponavljanje scenarija iz vajmarske Nemacke, kada je demokratska vlast propustila svoju sansu i otvorila vrata ekstremistima. Prevedeno na nase prilike, to bi moglo da znaci sledece – ne samo da je ovaj narod vise od deset godina birao pogresnu vlast, sada mu preti opasnost da padne na najlosiju mogucu opoziciju – SPS i SRS. Zapravo i uz najbolju volju ove dve kompromitovane stranke nikako ne bi mogle da se ubroje u opoziciju, ali gde je ta nasa prava opozicija? Glavno zlo nije sto i dalje postoji i SPS i SRS, vec u tome sto u dosovskom krilu, koje je inace puno raznoglasja, nema kreativnog obogacivanja vizija i pojava novih alternativa.