Pavle Rak

Bilo da je rat na prostorima nekadasnje Jugoslavije vec zavrsen ili je tek na putu da se zavrsi, vreme je da se ozbiljno postavi pitanje krivice. Bez toga se rat istinski nece zavrsiti.
Pitanje krivice u mnogo cemu prevazilazi svaki pokusaj da se pronadju i kazne ratni zlocinci, da se osude (krivicno i moralno) oni koji su rat prouzrokovali i na njega huskali. To je takodje i duboko unutrasnje pitanje za svakog medju nama ko je na bilo koji nacin u ovom ratu ucestvovao. U tom smislu, kao sto je povodom krivice Nemaca za Drugi svetski rat pokazao Jaspers, to je pitanje koje svako najpre mora da resi sam sa sobom. To je pitanje onih veza koje svakog od nas cine clanom odredjene zajednice koja je u ratu ucestvovala, veza koje nas uzajamno moralno vezuju. Od toga kako cemo se povodom rata definisati naspram zajednice kojoj pripadamo zavisi da li ce se rat zaista zavrsiti ili ce pozar samo biti zapreten, cekajuci priliku da ponovo bukne. Da li, i u kojoj meri, prema svojoj zajednici osecamo »prirodnu« solidarnost, a priori, u svim okolnostima; da li ta nasa solidarnost bitno utice na vidjenje krivice? Da li nas ona ne samo sprecava da sagledamo ulogu celokupne zajednice (naroda) u tome sta se dogodilo, nego nas cini slepima i za ulogu pojedinaca, samo zato sto su i oni udovi organizma kojem pripadamo? Da li istom merom merimo zlocine drugih i zlocine »svojih«? Da li smo sposobni da kao pojedinci i kao zajednica preuzmemo svoj deo odgovornosti i da na taj nacin drugima pokazemo kako nemamo nameru da ponovimo ucinjeno?
Druga grupa pitanja odnosi se na prirodu krivice i podrucje na koje se krivica prostire. Jedno je opsta krivica za izazivanje rata, drugo je konkretan zlocin koji su mogli da pocine i oni koji su bili napadnuti – prvobitne zrtve koje za zapocinjanje rata nisu krive. Nevinost u onom prvom ih ne cini unapred nevinima u drugom slucaju. Od odgovora na sva ta pitanja zavisi buducnost dvaju ili vise zavadjenih naroda, bas kao sto od savesti svakoga zavisi njegov dalji zivot.

Pokusaji opravdanja rata

Mnogi, posebno oni koji zele da opravdaju ponasanje sopstvenog naroda, govore da je rat u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu, bio verski rat. Jedni tvrde da su se islam i katolicizam zaverili protiv pravoslavlja, a drugi da se radi upravo o zaveri svih protiv islama. Prema tome su vojnici, medju kojima ne nedostaje ubica i pljackasa – branioci svoje vere. Zanimljivo je da pristalice teze o verskom ratu najcesce govore o odbrani vere kao motivu za ratovanje, a da istovremeno pazljivo (ponekad i ljutito) poricu relevantnost verskih normi kada se treba suociti sa posledicama, posebno sa pitanjem krivice i kazne. Medjutim, nemoguce je biti vernik u borbi, a na veru zaboraviti cim borba prestane. Stoga bi bilo korisno podsetiti na to kako bi se sa verskog stanovista mogla definisati odgovornost u ratu, a ne samo njegovo »opravdavanje«. To ne bi bilo suvisno cak i ako taj rat ne bi bio verski (licno smatram da nije bio i voleo bih da mi neko pokaze kakvi su ga to vernici prouzrokovali i vodili).
Neko ko se ukaljao zlocinom moze da se opere samo ako postane svestan svoje krivice, ako se pokaje. Nista drugo mu nece pomoci: ni patnje i bol, cak i veci od onih koje je prouzrokovao drugima, ako toj patnji ne bude sledila svest o nedopustivosti pocinjenog zlocina; ni nadoknadjivanje pricinjene stete, ako je to nadoknadjivanje samo spoljasnje i povrsno, ako je to nadoknadjivanje samo pokusaj uspostavljanja aritmeticke ravnoteze tamo gde je bio ugrozen duhovni odnos prema drugom, prema samom sebi. A ako se pokajanje desilo, covek je ociscen, pa makar ne pretrpeo telesne patnje kakve je uzrokovao drugome, cak ako nije bio prisiljen da vrati nikakvu ratnu stetu. Kajanje je ponovno rodjenje, ono je preobrazenje uma. Kajanje stvara potpuno novog coveka, koji ne samo sto nece ponoviti svoj predjasnji zlocin, nego ce uciniti sve sto je u njegovoj moci da se nikakav takav zlocin nigde drugde vise ne desi. Kajanje od coveka stvara smrtnog neprijatelja zlocina. To bi trebalo da bude dovoljno i pred Bogom i pred ljudima.
Tamo gde nema kajanja, pa makar zlocinac bio pravicno kaznjen, nista se bitno nije promenilo i zlocin se u svakom trenutku moze ponoviti. Stavise: zlocinac koji je kaznjen, a nije se pokajao i ne oseca se krivim, cekace priliku da se za kaznu osveti, i na osvetu ce se pripremati sa jos vecom energijom. 

»Sila se Bozja u nemoci ispoljava.« Najveca svoja dela – pobedu nad smrcu i spasenje ljudskog roda – Bog je ostvario tako sto je dobrovoljno preuzeo ljudsku prirodu, kada je prestao da bude svemocni Bog i postao slabi covek »koji ni slomljenu trsku nece zgaziti«, ali koji je istovremeno tako jak da, kada ga udare po jednom obrazu, podmetne i drugi, i koji moze da voli svoje neprijatelje. Ne samo Bozja, i ljudska se snaga u nemoci pokazuje. »Jaki« ratuju, ponekad pobedjuju, ali njihov svet robuje mrznji i osveti, podvrgnut je smrti. Narodi ratuju stolecima, naizmenicno u ulozi napadaca i zrtve. U haoticnom kretanju istorije ponekad se ukaze i poneka pravilnost, tako da se moze predvideti ko ce u sledecoj rundi biti agresor; ali se kraj ove mracne igre ne moze predvideti sve dok ce se ona odigravati po zakonima psihologije »jakih«. »Jaki« nisu sposobni da ljudskom rodu donesu spas i slobodu. Svaka njihova ratna pobeda je samo privremena, jer je izgovor za neki novi rat, kada privremeno porazeni (ili neko drugi) oseti priliku za nasilno nametanje svojih interesa. Mrznju i osvetu moze ukloniti i savladati – i na taj nacin spreciti buduce ratove – onaj ko je kao trenutna zrtva sposoban da uveri pobednika da mu u buducnosti ne preti osveta; onaj ko ima snagu koju ne poseduje pobednik: da iz dubine ranjenog srca oprosti i zavoli neprijatelja. Tu paradoksalnu snagu mu daje – svest o sopstvenoj krivici. Pokajanje zahteva snagu koju »jaki« nemaju. Stoga se oni koji se ne kaju pokazuju kao slabici.
Kajanje, svest o krivici, oscilira izmedju vecnosti i kairosa, izmedju bezvremenosti i »srecnog trenutka«. U svojoj najdubljoj sustini, duhovnoj i metafizickoj, kajanje pripada vecnosti.
Ipak se istovremeno pokajanje upisuje i u istoriju, ali na drugom planu, tamo gde se radi o zemaljskoj sudbini zavadjenih naroda. I tu ono moze pogoditi ili promasiti kairos, trenutak, kada je moguce izmeniti tok dogadjaja i odrediti buduce odnose medju ljudima. Tako je, kada se radi o duhovnom statusu licnosti, svako pokajanje »pravovremeno«, jer je van vremena, naime u vecnosti. Naprotiv, pokajanje zavadjenih grupa, svest o krivici jednog naroda, premda je uvek dobro doslo, nije uvek i pravovremeno. Moze se desiti i u trenutku kada je sledeci krug mrznje i osvete vec zapoceo.
Zato je bitno da o krivici zajednice ciji smo clanovi govorimo u bilo kojim, ma koliko nepovoljnim uslovima. Za savest koju su oslepeli »nacionalni interesi«, ti su uslovi uvek nepovoljni. Nije jednostavno govoriti o sopstvenoj krivici kada pobedjujemo i silom namecemo svoj poredak porazenome. Pobeda nije prilika za pokajanje, nego za naplacivanje starih racuna, za zahtevanje ratne odstete, opravdavanje sopstvenih postupaka. Sad ili nikad, misle pobednici, protivnika treba poniziti, oslabiti, trajno ga sebi potciniti i onesposobiti za otpor. Obicno se smatra da upravo to nalaze nacionalni interes. Retki su oni koji vide da dugorocni nacionalni interes zahteva nesto sasvim drugo: da se porazenome pomogne; da mu se ne cini krivica; da se u ratu pricinjene krivice priznaju i poprave.
Jos je teze o krivici svoje grupe govoriti onda kada je ta grupa postala zrtva. Tada se ljudima cini da po svaku cenu treba govoriti sto vise o krivici drugih, kako bi se na njih na taj nacin izvrsio sto veci pritisak. Cini im se da bi u tom trenutku svako pominjanje sopstvene krivice predstavljalo pritisak na stranu koja ionako vec pati. Tako i jeste u svetu u kojem je covek coveku vuk. Ako zelimo da izadjemo iz takvog sveta, moramo uciniti radikalan korak i druge ubediti da vise ne zelimo da budemo vukovi. Na najbolji nacin to postizemo priznavanjem svog dela pocinjene krivice. U pitanju je izuzetno osetljiv trenutak, u kojem je odredjeni narod zrtva nasilja, ali bas kao zrtva uzima sudbinu u svoje ruke time sto bira sta ce postati: buduci osvetnik ili stvaralac trajnog mira.
Kako je povodom krivice nemackog naroda u Drugom svetskom ratu zapisao Jaspers, moguce je govoriti o tudjoj krivici, o kaznenoj i politickoj odgovornosti pojedinaca i grupa, ali se ne moze traziti, a jos manje iznuditi silom, njihova duhovna i moralna autorefleksija u vezi sa ratnom krivicom. O sopstvenoj krivici i krivici svojih se, naprotiv, moze govoriti i treba govoriti u svakoj prilici; korist od toga je neizmerna i bitna, a steta neznatna i spoljasnja. Pokajanje je najdublja i neotudjiva stvar svakog pojedinca i nemoguce ga je nametnuti, ali o krivici i kajanju ne treba cutati, kako zlocinac ne bi pomislio da se nema za sta kajati.

Problem objektivnosti

I sta vidimo kod danasnjih srpskih boraca za veru i otadzbinu? Jedan vladika srpske crkve je u haskom zatvoru posetio Srbe optuzene za ratne zlocine. Posle posete je u svakoj prilici govorio i pisao o tome kako su ti ljudi (ne zaboravimo, okrivljeni kao ubice i pljackasi), »zaboravljeni od svog naroda, cak i od strane drzavnih organa Republike Srpske, za koju su ratovali«. Malo je nedostajalo da kaze, kako se radi o mucenicima za veru i otadzbinu. Nije ni pomenuo da su ti ljudi radi te Republike, i radi svoje licne koristi, cinili zlocine. Naprotiv, upravo u duhu koji propagira vladika, mnogi ugledni Srbi pisu i potpisuju peticije protiv Haskog suda, u kojima se govori da je svaka haska optuznica »pokusaj da se na optuzenicku klupu izvede celokupan srpski narod«. A buduci da, naravno, svi Srbi nisu zlocinci, po toj logici (»svi ili niko«) nekih nasih intelektualaca, takva optuzba nije pravedna i time dokazuje kako su svi Srbi nevini. Priznati krivicu ma kog Srbina bi za njih bilo isto sto i potpisati smrtnu presudu celokupnom narodu. Isti stav su, ocigledno, zauzele i jugoslovenske vlasti (i stare i nove). Niti je iko izrucen medjunarodnom sudu, niti se ikome ozbiljno sudilo pred domacim sudovima. (Medjutim, kidnaperi jednog ratnog zlocinca su osudjeni brzo i strogo.) Za vlasti (i stare i nove) jednostavno nema nikakve ratne krivice, ali je tuzno da ih u tome godinama podupire ne samo pomenuta inteligencija, nego i dobar deo javnog mnenja. Ako je u toj sramoti i moralnom padu za Srbe postojala neka mracna uteha, ona se sastoji u tome da je potpuno isti stav prema Haskom tribunalu i mogucim sudjenjima kod kuce imala Tudjmanova vlast u Zagrebu. Ni za njih, kako su govorili, »borci domovinskog rata ne mogu biti zlocinci«. Na taj nacin je Tudjman pokazivao neocekivanu solidarnost sa Srbima; nije dozvoljavao da ostanu sami u duhovnoj i moralnoj katastrofi, na svaki nacin je zajedno sa Srbima srljao u metafizicku provaliju. Ponasanje ostalih ucesnika u ratu je pokazivalo da je upravo takva solidarnost jedina na koju balkanski narodi medju sobom uvek mogu racunati. Dok se u jednom trenutku nesto nije izmenilo. Mesic je iskoristio prvu priliku da u Sarajevu zamoli oprostaj za hrvatsku politiku prema Bosni, a u Hag je otpremio tuce generala. Kostunica je, pak, hladno precutao pitanje krivice i prilikom boravka u Sarajevu, i prilikom posete Zagrebu, a za Tribunal tvrdi da je »instrument americke politike« i nista vise. Za sada ima preca posla od gonjenja masovnih ubica.
Za usijanu nacionalnu svest, stari krajevi su na osnovu istorijskog prava ostali, a novi su na osnovu novonastalog demografskog stanja – postali nasi. Ali, ne dao Bog da takvo nesto ucini neko drugi. Quod licet Iovi, non licet bovi. Par vekova naseg prisustva na nekoj teritoriji je vise nego dovoljno da ona postane nasa »istorijska domovina«, pet stoleca tudjeg bivanja je »kao dan jucerasnji, prosao je i nema mu traga« (Psalam).

---

Doduse, ovakvu »objektivnost« praktikuju svi odreda, ali zar nas tudje ponasanje toliko obavezuje da i sami moramo da krsimo sopstvene verske i moralne norme?
Ima trenutaka kada je tesko biti objektivan i trenutaka kada to postane gotovo nemoguce. Izrazito nepovoljan trenutak za govor o sopstvenoj krivici je za Srbe nastupio posle pet godina ratovanja. Pet godina marsiranja iz pobede u pobedu, za koje je vreme Hrvatska bila smanjena za skoro polovinu, a oko tri cetrvtine Bosne i Hercegovine je bilo okupirano – prekinula je hrvatska »olujna grmljavina«. Od tada je sledio poraz za porazom, potekla je reka i srpskih izbeglica, novi pobednici su ubijali i srpske civile, neke (simbolicki i strateski) znacajne teritorije su bile izgubljene. Jednom recju, ako su do tada zrtve masovno bili drugi, a zlocini nad Srbima su, usled nemoci protivnika, bili manje ili vise sporadicni incidenti, sada je bila uspostavljena neka vrsta ravnoteze. Ponegde je cak prevagnulo na suprotnu stranu. Danas su Srbi zrtve onako (ako se te stvari uopste daju meriti) kako su to 1991. bili Hrvati. Da li je time izbrisana prvobitna krivica? Izbrisana je upravo onoliko koliko su zbog nekadasnjih patnji opravdani kasniji zlocini Hrvata i Albanaca. Da li su Srbi (ne govorim o izuzecima koji potvrdjuju pravilo) spremni da konacno progovore o predjasnjim zlocinima i krivici? Spremni su upravo onoliko koliko su Albanci (ponovo ne govorim o izuzecima koji potvrdjuju pravilo) spremni da osude ono sto se dogodilo posle njihove pobede. Jos manje, kada ih uporedimo sa Hrvatima. Jer pravi pobednik, lakse nego zrtva, moze sebi da dozvoli trenutak velikodusnosti. A porazeni i zrtva boji se da ce s priznanjem sopstvene krivice izgubiti jedino sto mu je preostalo: moralno pravo na osvetu.

Svrha govora o zlocinima

Zato je za Srbe posle poraza jos teze da govore o krivici, nego sto je to bilo ranije. Pa ipak upravo zato Kairos sada leti nad Srbijom i svako zakasnjenje Srbima samo otezava polozaj, odlaze ciscenje i povratak u normalan zivot. Stvarnost je neumoljiva: bez govora o krivici nema novog zivota.
Pobednici se i bez pokajanja nadaju nekakvom boljitku i nekakvom novom zivotu. Dobili su drzave, oslobodili se tudje dominacije. Za sada im ide dobro (jadno je to dobro, ako na vlast zajasu ratni profiteri i kriminalci), domovina se polako obnavlja, pa se posle pobede moze oprostiti onima koji redovno ne isplacuju plate i penzije i obema rukama »privatizuju« nacionalno bogatstvo. Pobednik ne misli, uzasnut, da pozar tinja pod pepelom. Ali porazeni? Cemu da se nada porazeni, ako ne novom pocetku, novom zivotu?
Za vreme rata su se dogadjale strasne stvari. U ime »odbrane prava na postojanje srpskog naroda« bili su ubijani i proganjani drugi. To sto su i Srbi dosli na red nikako ne umanjuje strahote zlocina koje su sami pocinili. To sto je bilo bestidnog licitiranja kada se govorilo o dimenzijama zlocina srpske strane, sada, kada se otkrivaju prave, mnogo manje dimenzije pocinjenog, nikako ne moze da opere krivicu pocinilaca. Svaka zajednica je duzna da se suoci sa istinom o tome sta se sve u ime njezinog opstanka i slobode radilo. U ime opstanka srpskog naroda je ubijeno na desetine hiljada civila. Vise stotina hiljada drugih je bilo proterano i do danasnjeg dana, tamo gde iole mogu, Srbi im sprecavaju povratak. U ime prava na postojanje srpskog naroda neki su oduzimali celokupnu tudju imovinu za to da bi »milosrdno« dozvoljavali da drugi odu sa teritorija koje su Srbi knjizili kao svoje. Hiljadama su novac uzimali, pa ih svejedno ubijali. Upravo sam slusao vecernji dnevnik radija gde je receno da je, po misljenju komisije koja se time bavi skoro godinu dana, najveci zlocin Srba bilo ubijanje albanske dece. Krivica pocinilaca nije manja zato sto se sa dimenzijama zlocina neko vreme preterivalo, niti zato sto se ista stvar pocela dogadjati i Srbima. Ako postoje takvi Srbi koji misle da se krivice dveju strana uzajamno potiru, neka se sto pre oslobode zablude. Svako ostaje sa sopstvenom krivicom. Ukoliko druga strana nije spremna da se pokaje – toliko gore po nju. Zasto bi iko bio obavezan da joj se u tome pridruzi? Osim toga, bar za sada, oni koji su ubijali u ime prava na opstanak srpskog naroda ostavili su iza sebe mnogo vise leseva nego sto su to uspeli njihovi protivnici. Ne zato sto su Srbi bezobzirniji nego drugi, nego zato sto su duze vladali nad sudbinama neuporedivo veceg broja ljudi kojih su se hteli osloboditi. Sve to vise nije velika tajna, iako je precutkivanje bilo pokusano. Treba biti posten i to pred samim sobom i priznati.
Dogodile su se strasne stvari o kojima se u Srbiji malo govorilo. Jaspers za Nemce kaze da su mnogi preziveli Drugi svetski rat u neznanju i da su bili zaprepasceni i moralno slomljeni kada su saznali sta se sve u njihovo ime radilo. Iz te zaprepascenosti i moralnog poraza radjala se nova Nemacka koja je danas daleko od ideala, ali joj se ne moze poreci da je daleko i od zlocinacke nacisticke samosvesti. Slicno otreznjenje je potrebno i Srbima (i Albancima, naravno, i Hrvatima i Bosnjacima, u meri u kojoj nisu spremni da se suoce sa postojanjem zlocinaca u sopstvenom narodu). Svakome je potrebno otreznjenje po meri zlocina. Kakva je ta mera, drugo je pitanje. Srbi nisu imali ni snage ni ambicija da pocine ono sto su pocinili Nemci pod Hitlerom. Ipak su ucinili toliko i takvih stvari da nije moguce krenuti dalje dok se o svemu ne pocne govoriti. I ne samo zapoceti govoriti, a onda da se brzo zacuti, jer je prljavstina gurnuta pod tepih. O zlocinu, o krivici, treba govoriti dok svima ne postane jasno sta se dogadjalo i dogodilo. Dok niko ne bude imao pravo da kaze: ja za to ne znam.

Tada ce se svako moci odrediti u odnosu prema pocinjenom. Naci ce se, naravno, i takvi koji ce smatrati da, bez obzira na sve, danasnji nepovoljan polozaj Srba trazi da se o krivici cuti, da od drugih, od medjunarodne zajednice, treba zahtevati priznavanje i popravljanje njihovih gresaka, posebno iz vremena bombardovanja, da Srbi treba da se pritaje i cekaju priliku za osvetu, za povratak izgubljenih pozicija. 
Ubedjen sam da, kada se jednom upoznaju sa dimenzijama krivice, vecina Srba nece pristati da zivi sa njom kao da se nista nije desilo. Dok o krivici malo znaju, mogu da misle kako su jedine i nevine zrtve rata, i da na taj nacin ostaju zarobljenici shema koje su ih vodile u propast.
Zato o krivici treba govoriti. Neumorno. Bez govora o krivici nema spasa srpskom narodu.