Milutin Mitrovic

Nije nimalo ugodno slusati utiske stranih preduzetnika koji su u poslednje vreme bili u Srbiji pokusavajuci da uspostave poslovne kontakte. Malo je ko od njih ocekivao da ce se sresti sa takvom ruinom od privrede. Vecinom su smatrali da ce videti vise rusevina od bombardovanja nego onih koje su posledica decenije raspadanja drustva i ekonomije. Za potencijalne investitore zastarela tehnologija je najmanji problem. Lako je doneti savremenije masine, plasirati tehnologiju koju investitor zeli i uciniti tako partnera trajno zavisnim od odluka investitora. Tim putem se, ako partner nema para da plati, najlakse stice ucesce u vlasnistvu i tako se krug tehnoloskog osavremenjivanja i poslovnih veza, da ne kazemo zavisnosti, zatvara na duzi rok. Problem nastaje kad se treba suociti sa pitanjem ko sa tom tehnologijom treba da radi. Prvi utisak stranaca, koje smo imali prilike da cujemo, glasi da je menadzerski sloj u Srbiji daleko »zardjaliji« nego masine, o radnicima jos nemaju saznanja. Tu potencijalni investitor ima male mogucnosti izbora: da rizikuje – a buduci da rizik ima svoju cenu, to znaci ropski niske cene rada zaposlenih i totalna kontrola, kako bi se sto pre naplatile investicije i poceo izvlaciti profit ili – jednostavno da odustane od posla.
Drugo zapazanje je da svi u Srbiji ocekuju nekakve velike pare i poslove koji samo sto nisu stigli i cime ce svi problemi biti reseni. Tada vise nece biti potrebe za cenkanjem sa nekim sitnim i sitnicavim preduzetnicima, vec ce se stvari resavati na visem i bogatijem nivou. Predstavnik italijanske firme za prodaju tekstilne opreme, nakon obilaska centralne i istocne Srbije, kaze da je njegov utisak da ce morati da saceka raspad te iluzije, a onda ce partneri iz Srbije sasvim sigurno biti spremni da prihvate i nepovoljnije uslove nego sto im se sada nude. U poslovnom svetu sve ima cenu, a osnovna razlika izmedju uspesnih i neuspesnih je u brzini donosenja odluka. Asocijacija privrednih komora Centralne Evrope poslala je nedavno neveliku grupu svojih preduzetnika da neoficijelno izvide situaciju u Srbiji. Njihov utisak bismo sazeli recima jednog clana, poreklom Istranina, koji je rekao da je za njegovu generaciju u Istri Srbija bila nesto kao Rusija za Srbe. Sada je, veli, razocarenje definitivno. Najkontraproduktivniji stav, koji su imali prilike da cuju, je da su oni rusili, pa su duzni i da obnavljaju Srbiju. Mozda se to moze reci politicarima, ali preduzetnicima svakako ne.
Nazalost, politicari, nespremni ili nesposobni da organizuju rad i proizvodnju, podgrevaju iluziju da ce nekakva velika pomoc stici i da je to dug Evrope i sveta prema Srbiji. Istini za volju postoje obecanja, kako u okviru Pakta za stabilnost tako i pojedinacno od strane mnogih zemalja, ali su te pare, iako se mere milijardama evra, em premale u odnosu na ocekivanja, em uslovljene politickim ustupcima, isporucivanjem Milosevica Hagu, na prvom mestu. Vrlo je malo argumenata, koje je poslovni Zapad, a od njega se pare ocekuju, u stanju da razume. Najveci deo onoga sto se od strane nasih zvanicnika nudi jesu lepe reci i obecanja, koja konkretno ponasanje nedovoljno potkrepljuje. Pasivno iscekivanje pomoci stvara izrazito losu reputaciju. Primera radi, Bosna je u ovom regionu zemlja koja je dobila najvecu materijalnu pomoc, a da su rezultati te pomoci katastrofalni i za tu zemlju i za one koji joj pomazu. Najveci uocljiv rezultat je da se na ogromnoj pomoci konstituisala nacionalna mafijsko-politicka oligarhija, kojoj ne ide u korist ni ekonomski ni demokratski razvoj. Sta god u tom pravcu da se postigne njima umanjuje argumente na osnovu kojih pare priticu. Zato se u Bosni sa najvecom mukom zbivaju demokratske promene, odnosno podsticu akcije daljeg sukobljavanja.
Oprecan primer je Slovenija. Ona je dobila najmanju materijalnu pomoc od svih tranzicijskih zemalja, ali je zato na prvom mestu po koriscenju programa i fondova (Phare, Erazmus, Sokrates...) koji omogucuju reorganizaciju privrede i drustva uz intenzivno strucno skolovanje kadrova. Slovenija danas ima upecatljiv sloj mladih strucnjaka apsolutno kompatibilnih sa standardima u Evropi, a 80 odsto slovenackih firmi ima sopstvenu prezentaciju na Internetu.
Gledano spolja stice se utisak da kod nas trenutno zestoko rade pre svega oni koji bi da se dokopaju kakve unosne i lezilebovicke pozicije od lokalnih uprava, partijskih tela do diplomatske sluzbe. Taj talas ponovo aktuelizuje ono sto je Majkl Petrovic u svojoj A History of Modern Serbia napisao za pocetak druge vladavine kneza Milosa 1858. kada je zbog pritisaka i navale na cinovnicka mesta Milos besno uzviknuo: »Da imam tri Srbije ne bih bio u stanju da zadovoljim sve zahteve i intervencije«. Postoje metode da se pretendentima »ogade« takvi poslovi od cinovnicke sitne vlasti do radnickog sitnog sverca, unosnijeg od rintanja na radnom mestu. No primera, a ni mera u tom smislu, jos nema. Jos uvek se nafta i duvan valjaju kanalima paralelne neoporezovane ekonomije, na primer.
Mnogo je zaklinjanja u evropsku orijentaciju, a nema poteza koji bi pokazali da je jasno sta to i znaci. Evropa i ceo taj zapadni svet, izrastao na kapitalistickim osnovama, ima razumevanja pa i simpatija samo za preduzetnost i radinost. Odavno je procitano da bismo mi voleli evropski standard, ali uz ocuvanje naseg mentaliteta, koji se ljubomorno brani tezom o suverenosti. Evropa je izrasla i siri se na osnovu odustajanja od nekih formi suvereniteta clanica koje je cine. Cvrsta pravila ponasanja u toj zajednici podsecaju pomalo na fudbal. Ko hoce da igra mora znati da se to moze samo nogama i glavom. Ne postoji nikakav »suverenitet« u ime kojega bi nekome bilo dopusteno da igra i rukama.
Ogromni potencijalni prihodi, kvalitetniji, korisniji i veci od iskukane pomoci leze na »zlatnim putevima« – koridora 7 (Dunav) i koridora 10 (autoput i pruga koji povezuju Evropu i Aziju preko Srbije). Jos septembra 1999. italijanska La Stampa donela je intervju sa tadasnjim bandoglavim direktorom Direkcije za plovne puteve koji je, izmedju ostalog, rekao da prolazak svakog transporta Dunavom kroz nasu zemlju donosi 10 do 15 hiljada dolara. »Al’ svejedno nece prolaziti!« Racunajmo da dnevno samo deset takvih transporta prodje, to je po nizoj ceni 36,5 miliona dolara godisnje. Mi u medjuvremenu skrstenih ruku cekamo da Evropa odvoji pare za ciscenje tog plovnog puta od ostataka bombardovanjem srusenih mostova i tvrdimo pazar postojanjem odlicne domace operative koja te poslove moze obaviti. Evropa je obecala da ce snositi 80 odsto troskova rasciscavanja. Zasto mi na svojih 20 odsto nismo pokazali da zaista umemo to da radimo. Onaj ko bude platio sasvim legitimno ce zeleti da zaposli svoju operativu, kako bi deo para vratio natrag. Staru slavu preduzeca »Ivan Milutinovic«, koje je slicne poslove radilo od Iraka do Libije, odavno su svi zaboravili sem nas samih.

Jos veca potencijalna sredstva, uz posao za stotine nezaposlenih, lezi na relaciji Zagreb–Beograd. Sasvim pristojan autoput zvrji prazan, bez saobracaja, bez pumpi, bez restorana. Za to vreme hiljade slepera i putnickih automobila iz Evrope za Grcku, Bugarsku i Bliski istok putuje zaobilaznim putevima ili trajektima iz Italije. Isto je i sa zeleznicom. Kocnica je opet nekakav suverenitet. Primer presecanja takvog Gordijevog cvora dala je ovih dana Bosna jednostrano ukinuvsi vize za gradjane Ceske, Slovacke i Poljske. Onima iz Evropske unije odavno nisu potrebne. Znamo koliki bi otpor jednostranom ukidanju viza, bilo za koga, izbio i u samom SIP-u, ciji je posao da takve stvari predlaze, a kamoli u politickim krugovima. Pa ipak, to je pragmaticno resenje, sto bi donelo mnogo vise prihoda nego nasledjene pljackaske takse na vize, obavezna osiguranja stranaca koja nista ne garantuju i komicne procedure koje podrazumevaju da stranac podnese garantno pismo domacina koji ga poziva u pomoc, a tvrdi da ce snositi njegove troskove boravka.
Nema sumnje da je najvecim delom korisno sve ono sto rade sadasnji predstavnici drzave, od prisustva na ekonomsko-mondenskom skupu u Davosu i molitvenog dorucka u Vasingtonu pa do gombanja sa MMF-om. No, reputacija se stice ponasanjem kod kuce i u odnosima sa susedima. Srbija je jedinstvena zemlja koja ima dve vlade – saveznu i republicku. I kao sto je rekao jedan nas ekonomista, administracija se ne meri brojem cinovnika nego efikasnoscu, pa nije tesko ustanoviti da ovoj administraciji manjka efikasnost, jer pre svega nedovoljno vodi racuna o svakodnevnim potrebama i interesima onih koji su je doveli na vlast.
Evo primera: nasi sunarodnici u severnoj Italiji uz minimalnu taksu otvaraju fiktivne servise za usluge sa pravom zaposljavanja do 9 radnika. Svakom sunarodniku za ponudjenu radnu dozvolu uzimaju 7000 maraka, a da im ne garantuju bas nista. Gurnu ih da rade na crno i jos ih obavezu da placaju svoje doprinose kao da su na poslu u firmi koja ih je »uvezla«. Ne plate li, javi se policiji da se doticni ne pojavljuje na radnom mestu i sledi mu proterivanje. Zasto ljudskije i postenije te poslove ne radi neka zvanicna, od drzave garantovana agencija. Traznja za kvalifikovanim radnicima u Evropi je jos uvek velika. Italija godisnje ima potrebe za 105 hiljada radnika, Britanija za 260 hiljada i tako redom.
U Briselu smo imali prilike da cujemo veoma pohvalne ocene o pojedinim nasim, pre svega ekonomskim strucnjacima, na privremenom radu u vlasti. Treba uzeti program G17 plus, deljen pred izbore u septembru i pogledati sta je predvidjeno da se uradi za prvih 100 dana. Proslo je vise od 150 dana a nije uradjena ni polovina obecanog. Govori se da ima otpora. Racunalo se i sa tim, ali ne i sa blagonaklonim dopustanjem da se stare strukture regenerisu i namecu svoja resenja. Povodom proustaskih protesta u Splitu, sociologinja Silva Meznaric je rekla da su oni posledica neodlucnosti hrvatskih novih vlasti da energicno idu do kraja na samom pocetku i da je to sada cena oklevanja. Isto je to i kod nas. Ne mislimo na one jadnike sto vicu »Ne damo te Slobo«, ali na one koji ih podgurkuju i sokole lazima o 50 000 pusaka, svakako. I pre svega na one koji su, koristeci se bezgranicnom vlascu, pa i zlocinima, nakrmili bogatstvo kojim i sada nesmetano vladaju u privredi zemlje. Hocemo li mi to i njih da vodimo sa nama u Evropu? I bez njih put ce biti dug i naporan, uz uslov da mi tamo zaista i hocemo.