Jesenas, pred izbore, u Srbiji se pevalo: »Spasi Srbiju iz ludnice, Kostunice, Kostunice«. Nategnuta rima, iz skole za seoske harmonikase, dala je nategnut ishod. Kostunica je mozda izveo Srbe iz Miloseviceve ludijane, ali izgleda da zeli da ih zadrzi u stanju postojanog razblazenog ludila.
Na pitanje sta misli o 31. martu (datumu koji je americki kongres odredio kao poslednji za ozbiljan pocetak saradnje Beograda sa Haskim tribunalom) nas Predsednik je dao pitijski odgovor: »Pre trideset prvog marta je dvadeset cetvrti mart!« Dve nedelje je trebalo da cekamo na odgonetku. G. Kostunica je 24. mart proglasio za nekakav sv. Bombindan (koji ce, nema sumnje, popovi oznaciti crvenim slovcima u svojim kalendarcicima).
Vi nas 31. martom, a mi cemo vas 24. martom! 24. mart pada pre 31. marta i zato je jaci od njega!
Paranoja i ksenofobija u uvijenoj i dosta smusenoj formi.
Zvanicnici nove hrvatske vlasti obznanili su da odustaju od »specijalnih veza« bosanske »hrvatske komponente« sa »maticom«, g. Kostunici vracanje sa Banjalukom izgleda kao glavni drzavni posao. Prisajedinjenje jednog lepog dana – san je koji mu je dedinjski ratovodja ostavio u nasledje. A one cije snove nasledjujemo i kojima se potajno nasladjujemo necemo izrucivati ni za zivu glavu, ni za saku, ni za vrecu dolara. 

Plemenski tabu

Dva-tri meseca se osoblje iz savezne i republicke vlade snebivalo i skanjeralo hoce li-nece li poceti da smanjuje broj ratnih zlocinaca u Srbiji a kad se dan primopredaje bar prvog, bar kakvog takvog osumnjicenika sasvim primakao, oni su, u Hag i u Ameriku – poslali dve delegacije. Sa molbom: dajte nam jos malo vremena da se skanjeramo, uspijamo i prenemazemo.
Te dve delegacije delovale su tuzno i otuzno. Sta su hteli da izmole i iscigance? Da nam svet ostavi nase ratne zlocince da ih se jos malo nagledamo i naslusamo. G. Djindjic je trenirao svoju ubedjivacku vestinu objasnjavajuci Amerikancima kako »nije dobro ni za nas ni za njih« ako nam ne daju pare. Ko ima pare treba da ih daje jer je to dobro i lekovito po njega. A isporucivanje zlocinaca tako naprecac je, po njemu, »mala utopija«.
Eto, porucuju nestrpljivom svetu nasi delegacionari, nas zakon o saradnji sa Hagom je u jeku izrade. Tesko je »izraditi« neki zakon koji ce vas naterati da cinite nesto sto ne zelite. Pogotovu sto vam, ako ste spremni da to ucinite nije ni potreban poseban zakon (tako kazu pravni eksperti).
Ono sto doista paralise predstavnike nove vlasti da pocnu sa ekspedovanjem ratnog olosa tamo gde mu je mesto jeste prastari, ali u dusama svih fela nacosa jos zivi, plemenski tabu. Mnogo puta sam po zemlji Srbiji u razgovorima na temu nasih ratnih zlocinitelja slusao jedno te isto opravdanje: »Kakvi smo da smo – nasi smo«.
A iz ovoga sledi: onakvima kakvi smo treba da bude onako kako nam je. I jos: onakvi kakvi smo valja da ostanemo tamo gde jesmo.

Lazno cvece Mire Markovic

Citam u Vremenu ono sto su oni naslovili kao »Ispovest Mire Markovic«. Rec »ispovest« (bas kao i »ispovedanje«) podrazumeva bar neko zrno istine. A u govoranciji gdje Markovic necete naci niceg osim okorelosti laganja. Ima ljudi za koje stara izreka veli »lazu a da ne trepnu«. Gospodja Markovic je od te fele. Da li je to njen nacin odbrane ili njen puteljak za bekstvo – tesko je razluciti. 
Ipak, jedan detalj iz ovog intervjua baca malo vise svetla na junakinju Vremena. Naime, gdja Markovic u svojoj sobi »gaji« ogromne vestacke bendzamine i izjavljuje kako »prednost daje vestackom cvecu« jer »nije sklona nikakvim aktivnostima u prirodi«. Mozete li da razumete osobu koja ima kucu sa osamdeset ari placa – a »gaji« vestacko, plasticno cvece? Lazno cvece je fon za stanje duha gdje Markovic. Laz je njeno prirodno okruzenje. Ideoloske sheme s kojima zivi imaju pratioca u vestackom cvecu koje je samo mrtva shema prirodnog cveca.

Pozdrav Srdji Popovicu

Ne znam sta bi o drvenim advokatima zlocina i zlocinaca rekao najznamenitiji srpski i jugoslovenski advokat Srdja Popovic, moj drugar. Njegova knjiga (Put u varvarstvo, izdanje Helsinskog odbora za ljudska prava) izasla je pre par meseci ali je skrajnuta i zabasurena, kao sve sto ne godi srpskom uhu i duhu. Iscitavam je pred spavanje – da sumorni dan zavrsim nekim svetlom.
Politicki progonjenici srocili su, pre trideset godina, pesmicu: Zidovi, zidovi / ali gde su vrata/ Zovite mi, molim vas, / Srdju advokata.
Srdja Popovic je gubio svoje procese, ali je dobijao podzemno javno mnenje. Kad se ono preobratilo u srpstvujusce mnenje, spakovao se i otisao da brokerise u Americi. Povremeno je pisao i davao intervjue pokusavajuci da spreci ono sto stoji u naslovu njegove knjige. Bili su to, naravno, glasovi u pustinji.
Mislio sam da ce se Srdja Popovic posle 5. oktobra vratiti. Ali, ovi koji danas vode Srbiju misle da se ona moze izvuci iz bule stranackom pamecu. Razni mediokriteti vide sebe kao rodjene reformatore. Srdja Popovic zato jos uvek brokerise u Njujorku.