U poslednje vreme mnogo sam razmisljao o tome sta bi se figurativno moglo nazvati rekom istorije. Postoje sigurno trenuci u istoriji kada ova reka tece lenjo i dostojanstveno, a bar se tako ljudskim ocima predstavlja. Postoje takodje i drugi kad je, tako kao danas, njen tok ubrzan. Mene licno fascinira u njoj, ne samo ono sto svojim razmerama privlaci paznju – ne samo rusenje i radjanje sila, armija, drzava, diktatura. Vise od toga, sto se vrsi u ogromnim razmerama, interesuju me mali odrazi, nabori malih, jedva rodjenih talasa, prvi lahori, obrisi jos neostvarenih formi. Jer, stvari, koje su sazrele dotle da postanu istorijska cinjenica, manje ili vise su proslost – makar nas se ticale toliko da se i mi zajedno s njima pretvaramo u proslost.

Nema sumnje da je tzv. intelektualizam istovremeno veoma odredjen eticki stav. Ko kaze: intelektualac – on zamislja sobu pretrpanu knjigama i coveka belih, neznih ruku, koji sedi na fotelji, nagnut nad rukopisom. Fotelja je camac, na kome ovaj covek otplovljava od »bedne vreve svakidasnjice« u predeo ciste misli. Svojevremeno su vodjeni sporovi oko prava i obaveza intelektualca izolovanog od zivota. Eto, u tom smislu su izolovanost i intelektualizam dva naziva za predstavljanje istog predmeta. Ovde je rec o izvesnom nesebicnom mentalitetu, o pogledu sa distance na ljudske strasti i borbe, kojima se suprotstavlja ideal dalek od prakse svakodnevnog zivota. Izolovani intelektualizam je doziveo tokom poslednje dve-tri decenije ozbiljan udarac. Pretvaranje citavih klasa i naroda u armije koje se medjusobno bore, ostavljalo je malo prilike za drzanje po strani. Cak i najaristokratskiji umovi nasli su se u »oku ciklona« i morali da se izjasne za jednu ili drugu stranu. Prezir drustva poceo je da progoni one koji su se i dalje pretvarali da se nista nije promenilo i da im je dopusteno da ostanu u svojim skrovistima mudraca.
Pa ipak, cini mi se da presuda, koju su »intelektualcima« doneli politicki dogadjaji, konacno jos ne odlucuje na njihovu stetu. Naprotiv, obaveze, koje su na sebe preuzeli, ocistile su intelektualizam od mnogih mana, pre svega, od greha bekstva od stvarnosti. Jer, u njemu je bilo suvise slabosti prema komoditetu, suvise sklanjanja u »sigurne« sfere. Ako su za vreme Prvog svetskog rata mnogi izolovani intelektualci gledali na medjusobno ubijanje evropskih naroda kao na, sa stanovista razuma, tuznu, nepotrebnu i besmislenu predstavu – onda su za vreme Drugog svetskog rata morali da priznaju da je to poslednja stavka, da se to tice njihovog sopstvenog »biti il’ ne biti«, dakle, da to uopste nije tema za pacifisticki roman. To je primer. Na slican nacin odrzana je predstava u odnosu na druge »arhiljudske« predstave. »Intelektualac« je poceo da nosi uniformu i obelezja: jos nedavno je plovio po sirokim vodama raznih simpatija i probao razna jela, po izboru. Danas je (jer mora da bude) antifasista i, s malobrojnim izuzecima antistaljinista, poznaje posledice liberalne demokratije, dostojne zaljenja, i trazi nove nacine planiranja, oslobodjene gluposti i zlocinastva totalitarizma. Tako je, dakle, usao u sferu prakse i prestao da bude Guliver medju Liliputancima, naprotiv, priznao je znacaj liliputanskih briga. Da li je time izneverio svoj poziv? Ne smatram – ako je sacuvao nesto od svojih glavnih vrlina, kao: odvratnost prema nepromisljenim resenjima, umece priznavanja svog neznanja i postovanje prema viziji najboljih mogucih odnosa ljudi s ljudima.
Da li je, ipak, u periodima, takvim kao sadasnji, kada se zahteva najveca brzina odlucivanja, sposobnost presecanja gordijskih cvorova jednim rezom, upornost, odbijanje sumnji (one ponekad imaju ukus defetizma) – da li u ovakvim uslovima ima mesta za ljude slicne vrste – moze li se konstatovati (i to ne samo teoretski vec i eksperimentalno), da se pojavljuje, naklonjena im, kolektivna atmosfera?

Ako ritam zanosa i malaksalosti, preplitanje akcije i reakcije nisu varka – na pitanje se moze potvrdno odgovoriti. Praznjenje iracionalnih nagona i parola – citava ta fantasticnost realija, nad kojom su cak vodje milionskih drzava izgubile vlast – sve to izaziva zamor i odbojnost prema ekstremnim resenjima, a u stopu za tim ide zelja za umerenoscu, jasnocom i cak hladnocom. Gubitak vere u spontanost, tako vidljiv u umetnosti poslednjih godina (a umetnost je najosetljiviji manometar), potvrdjivao bi svoje pretpostavke. Naravno, ove promene mogu da obuhvataju veoma malobrojne krugove ljudi narocito osetljivih i, ili postanu pocetak novog zivotnog stila, ili ostanu samo podzemna struja, koja ce veoma brzo izbiti na povrsinu, posto prodju i ugase se sve kataklizme. Osim toga, intelektualizam kao stil citavih masa ne izgleda moguc – on ce uvek ziveti »spontanim« strastima – i to je jedna od veoma opasnih a verovatno neizlecivih bolesti sistema, zasnovanih na vladavini dostava (i tiranija je, naravno, jedan od takvih sistema). Intelektualizam moze ipak da ublazava apsurdnost kolektivnih nagona, dajuci im plemenitiji pravac, moze se latiti vaspitavanja. Kakvim posledicama vodi vaspitanje zasnovano na »razbaskarivanju« strasti – licno smo se uverili. To nije moja oblast, ipak, svako mora da prizna da potpuni nedostatak vaspitanja (u najsirem smislu), kakvo se moze zapaziti u Evropi u drugoj polovini veka, treba pripisati kultu »spontanosti« (tacku na i stavio je Frojd).

*) Iz: Ceslav Milos, Jezi Andzejevski, Pisma – eseji, prevela s poljskog Ljubica Rosic, »Kov«, Vrsac 2001, str. 109–111, 111–113, 114–115, 115–123. Oprema redakcijska.