Ko se – tokom dugih godina jugoslovenskih nedavnih krvavih sukoba, kada se jugoslovenska ideja i duhovno i stvarnosno drobila u paramparcad – secao reci Svetozara Markovica ili Dimitrija Tucovica? Paradoksalno, u Srbiji, potezali su ih, peruci pravo lice, mahom samozvani levicari – organizujuci se u stranke sa prakticnom svrhom uterivanja nacije u vrzino kolo slepila, moralnog pada i samounistenja. Koliko smo samo puta, setimo se, citali »dnevnicke zapise« i slicna stiva, u sustini uvredljiva za Markovicevu ili Tucovicevu misao na koju se pozivaju! Tako su autenticna levica i autenticno nacionalno pitanje, njihovo teoretsko i prakticno prozimanje, poceli da lice na Pandorinu kutiju, na iskustveni mit u koji je bolje ne dirati, ne nacinjati temu...
Sada je doslo vreme da »dobrom istoricaru (budu) strane strasti; on ima strast razumevanja... rec (koja) je bremenita teskocama, ali i nadama. Rec koja je pre svega ispunjena naklonoscu«. To je deo Blohovog citata kojim je Latinka Perovic objasnila svoje stanoviste (10. marta) predavanja »Levica i nacionalno pitanje«, u ciklusu srpske Moderne, Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.
»Istorija levice u Srbiji«, kaze Latinka Perovic, »predstavlja stranicu politicke i drustvene istorije Srbije. U isto vreme, ona je stranica evropskih ideja, u meri i smislu u kojem je predstavljala specifican odgovor na pitanja koja su evropska drustva, kao najrazvijenija, postavljala u drugoj polovini 20. veka«.
U Srbiji, u tom smisli, jedno od opstih mesta je odnos prema srpskom pitanju: »Tretirana kao anacionalna, pa i antinacionalna politicka snaga, srpska levica je tokom citave svoje istorije bila duboko usidrena u sredisni problem srpskog naroda«. 
Posto je internacionalni problem, sa kojim je bila povezana, u prvi plan stavljao drustveno pitanje, zaokupljenost srpske levice nacionalnim pitanjem »rezultira dvema nespornim cinjenicama: ona je komponenta nacionalne istorije, a povezujuci nacionalno oslobadjanje sa socijalnim, ona predstavlja posebnost u istoriji levice uopste. U svim fazama svoje istorije, srpska levica resenje nacionalnog pitanja vidi u savezu sa drugim balkanskim, odnosno juznoslovenskim narodima. Iako ideja federacije ne pripada samo socijalistickoj levici Srbije, ona jedino u okviru nje dostize nivo alternative drugim nacionalnim programima«.
Kao prvi formulisani nacionalni program u Srbiji, Latinka Perovic navodi Nacertanije 1844. godine. Ono za osnovu uzima srednjovekovnu srpsku drzavu, zagovara uvecanje i prosirenje Srbije u trenutku raspada Turske, poziva se na istorijska prava i ocekuje da ih ostali Juzni Sloveni moraju razumeti – posto Srbi, kao zacetnici, imaju pravo da dovrse svoju borbu i govore u ime Juznih Slovena.
Na levici prvog nacionalnog pokreta u Srba, krajem sezdesetih godina pretproslog veka, u Ujedinjenoj omladini srpskoj, javlja se Svetozar Markovic. On upozorava (Velika Srbija, 1868. godine, Srbija na istoku, 1873, Socijalizam i drustveno pitanje, 1874) da se »revolucionarna ideja o jedinstvu srpskog naroda pretvorila u ideju stetnu po narodne interese«. Bila je to ideja, iz revolucionarne pretocena u misao pokorene raje – »da stvori srpsku narodnu drzavu koja bi obuhvatala ceo srpski narod«.

Ideja federacije

»Spoljasnja ili unutrasnja katastrofa« tog poduhvata, Velike Srbije, lezi u cinjenici da srpski narod zivi izmesan sa drugim narodima, nema geografske i etnografske granice, tako da bi morao »uzeti ulogu osvajaca«, samim tim bi njegova nova drzava, nastala osvajanjem, po nuzdi postala vojnopolicijska drzava i snagu bi potrosila u odbrani od spoljnih neprijatelja, zanemarujuci sopstveni umni, kulturni razvitak.
U idejama Svetozara Markovica o duhovnom, kulturnom jedinstvu srpskog naroda koji zivi na razlicitim teritorijama, Latinka Perovic istice njegovo opstecovecansko nacelo »o politicki slobodnom i ekonomski pravicnom drustvu«, koje ne podrazumeva i drzavno jedinstvo: »U osnovi, on resenje srpskog pitanja nije video u nacionalnoj drzavi. Takva drzava, cak i kao teorijska pretpostavka, nikada za Markovica nije mogla biti centralisticka drzava«. Njegova, nedosledno izvedena »federacija« je »negde izmedju federacije na nacionalnom principu i federacije kao antipoda drzavi...«, ali on »u srpskoj politickoj misli utemeljuje ideju federacije, saveza srpskog sa balkanskim i juznoslovenskim narodima«.
»Srpska bastina bi«, kaze Latinka Perovic, »bila siromasnija i necovecnija« bez alternativnog nacionalnog programa u kojem je Svetozar Markovic »izgradio citav jedan svet misli«. Pre svega, sa stanovista drustva, nedeljivosti unutrasnje i spoljne slobode: »Imao je u vidu politiku koja iskljucuje glavni vid nasilja nad drugim narodom«. Bio je to humanizam ravnopravnosti svih naroda koji bi usli u »slobodni Savez Slovenski na jugoistoku Evrope«.
Citirajuci Slobodana Jovanovica, koji je rasprave o Markovicevom programu i sam program opisao kao »nesto nalik na krizu srpskog nacionalizma«, Latinka Perovic podseca da je kasnije, »u drugoj fazi istorije srpske levice (1903–1914)« nastao diskontinuitet sa socijalnim programom Svetozara Markovica. U osnovi je, ipak, sacuvan »kontinuitet njegovog nacionalnog programa« koji je, »kao autohtona i duhovno nacionalna snaga« potvrdila i marksisticka Srpska socijaldemokratska partija. Bila je to alternativa vladajucoj nacionalnoj ideologiji i politici »dve Srbije«, kako je govorio Dimitrije Tucovic, 1910.

U »deceniji punoj izazova« u odnosu na nacela ove stranke (carinski rat, aneksija BiH, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat, ratovi sa Turskom i Austrougarskom, militarizacija drustva, Crna ruka, sovinisticki Pijemont), srpski socijaldemokrati, kao »nacelni protivnici rata, zestoki kriticari militarizma i nacionalizma«, zagovornici Balkanske federacije, ipak su »duboko nacionalna snaga«. Oni ostaju »na tragu politicki moderne Evrope«, najblizi evropskim partijama, a na unutrasnjem planu zagovarali su modernu drzavu sa srpskim pitanjem resenim »u kuci«. Bio je to program koji je zahtevao mir, a ipak, clanovi SSDP ucestvovali su i ginuli ratu! »...Ali ostaju protivnici rata upravo sa stanovista njegovih posledica za Srbiju. Teznja za sto sirim okvirom moze da ugrozi sadrzaj. Otuda oni kritikuju rat sa tri stanovista: politickog, privrednog i, prvi, sa demografskog«, kaze Latinka Perovic.
Drustvene vrednosti i prioriteti bili su ograniceni »ludilom velicine«. Tako »hipnotisani« narod, pred koji se vojni cinilac postavio kao drustveni prioritet, nije bio u stanju da prihvati i razvija demokratske ustanove. Inace nerazvijena, iscrpljena ratom, siromasna Srbija placala je veliku cenu iluzija o Velikoj Srbiji. Latinka Perovic navodi citat iz Radnickih novina (1912), o ceni te iluzije: »kostala kao svetog Petra kajgana«.
Pri tom, pritisla je »strasnim sumama drzavnog duga«, opteretila »basnoslovnim davanjima«...
Kako to i danas zvuci prozivljeno, neposredno i poznato!?

Bez jedinstva

Novi izazov za srpsku levicu, u uslovima prelaska sa balkanskog na jugoslovenski prostor, bilo je stvaranje jugoslovenske drzave.
»Promenilo se teziste strategije«, kaze Latinka Perovic. »U jugoslovenskom pitanju SSDP nije imala onu sirinu koju je imala u odnosu na problem Balkana. Pobeda, stvaranje jugoslovenske drzave, u kojoj je vidjeno dovrsenje oslobodjenja i ujedinjenja srpskog naroda, nije ostavljala nikakve rezerve ni u SSDP. Ideja o jedinstvu bila je zaista vladajuca. Zaostravanje nacionalnog pitanja, narocito u toku rada na prvom ustavu jugoslovenske drzave, narastanje nacionalnih pokreta, u prvom redu u Hrvatskoj, dovelo je do krize u jedinstvenoj radnickoj partiji. Uspesi federalisticke opozicije na izborima 1923. godine i poraz radnicke partije, koja nije dobila nijedan mandat, pokazali su kuda su otisle mase. Nova strategija postala je uslov jedinstva partije radnicke klase, pa i njenog opstanka.«
Komunisticka partija Jugoslavije, osnovana u medjuvremenu, »izlaz iz te krize potrazila (je) u temeljnom preispitivanju svoje politike, u nacionalnom pitanju«. To, po Latinki Perovic, »pokazuje kakvo je mesto medju uzrocima krize zauzimala njena prethodna politika u tom pitanju«.
Istoriju levice u Srbiji nije zaobisla ni boljsevizacija. Pre toga, zabranjena Komunisticka partija Jugoslavije, koja je delovala posredstvom Nezavisne radnicke partije, debatovala je o nacionalnom pitanju, iz cega je proistekla najvaznija tekovina – ideja federalizma. Ideja je delila samo srpski deo pokreta, ali je »nemoguce posmatrati kao gotov rezultat«, napominje Latinka Perovic. »Put do ideje federacije vodio je preko raskida sa unitarizmom i centralizmom«.
Sukobi, osporavanja i kolebanja su se nastavili, ali su se »oduzili i usli u temelje one politike na kojoj je KPJ, uoci II svetskog rata, izrasla u jedinu opstejugoslovensku snagu i sa kojom je dosla na vlast«, dodaje Latinka Perovic.
Tekovina i »uslov obnove jugoslovenske drzave« bila je federacija. Karakter i sistem licne vlasti, medjutim, ogranicavali su je, kao i neprevazidjena razlicita shvatanja Jugoslavije: kao srpske drzave u kojoj zive i drugi narodi i kao saveza razlicitih naroda. »Nadnacionalni karakter vladajuce elite, iako vise prividan nego stvaran, nije mogao da otkloni nijedno od ova dva ogranicenja jugoslovenskog federalizma. Formula ‘bratstvo i jedinstvo’ nije bila floskula, vec predugo zamena za formulu ‘sloboda i bratstvo’.«
Od pocetka svoje istorije do stvaranja Jugoslavije, srpska levica je bila jasno profilisana alternativa velikosrpskoj ideologiji, kaze Latinka Perovic, naglasavajuci da je u prvoj Jugoslaviji ona deo jugoslovenske levice – ne gubeci identitet. U drugoj Jugoslaviji je, kao vladajuca snaga, bez »alternative i kritickog korektiva«, instrumentalizovala nacionalno pitanje »da bi, u zavrsnici, i sama dosla na velikosrpski program«.
Tokom protekle decenije, ratovi su istrosili i velikosrpsku i ideologiju komunisticke levice. »Ne usudjujem se da kazem vise od toga, da se na toj nultoj tacki otvaraju razne mogucnosti. Ali, mozda bas zato, treba reci da je istorijski trijer ideja levice na povrsini ostavio sledece: buducnost nikada nije obnovljena proslost; unutrasnji razvoj Srbije kao moderne drzave moguc je samo u miru; savez naroda, u cijoj je osnovi slobodan pojedinac. Tu se, po Latinki Perovic, »susrecu ideje socijalisticke levice sa idejama gradjanske levice u Srbiji«. Ali, »istorija je spora«, ima dalekovidih pojedinaca, medjutim, »generacije se uce samo na vlastitom iskustvu«. A bez trenutaka kristalizacije i susretanja nema kontinuiteta.
Predavanje, koje je odrzala u prepunoj beogradskoj kafani »Zora«, Latinka Perovic je zakljucila ovako:
»Iz sovinistickog mulja, koji nas je davio u protekloj deceniji, treba izvuci ovu tradiciju. Ne da bismo se njome posluzili kao panacejom za nasu sadasnju katastrofu, vec da bismo shvatili da istorija, kao ni priroda, kako je govorio Hercen, nikad ne stavlja sve na jednu kartu«.
Ovoj »etapi« putovanja kroz srpsku i jugoslovensku Modernu prethodio je uvod arhitekte Bojana Kovacevica, o nastanku kafane »Zora«, kojom pocinje Makedonska ulica u Beogradu. Bilo je to steciste socijalista i sindikalaca starog Beograda – o cemu svedoci skromna spomen-ploca, jedva uocljiva gostima.
Pre glavnog dogadjaja te veceri, predavanja Latinke Perovic, zacula se Internacionala. Nije se ocekivalo da je prisutni pevaju, odslusali su je, neki, ipak, otpevusili. Posle predavanja, kao sto prilici srpskoj krcmi, ili – tradiciji, posluzeno je blagoutrobije. Uostalom, i u dalekom svetu, taj duh Beograda nosio je cesti gost »Zore«, Antun Gustav Matos (Pismo iz Minhena, januar 1898): »Biograd ostade daleko za onijem visnjickijem humcima, a ja se, trapovijesan i umoran, spustim u utrobu ladje da mozda zadnjom ugrijem svoju besmrtnu dusu socnom srpskom culbastijom i kojom casicom vatrena negotinca«.