Srecko Mihailovic

Na proslogodisnjim septembarskim izborima u Srbiji pobedili su Vojislav Kostunica i Demokratska opozicija Srbije. Izborna pobeda je odbranjena u dogadjajima nakon izbora i fakticki je ponovo dobijena 5. oktobra. Decembarski izbori za republicku skupstinu pobedu DOS-a ucinili su trijumfalnom. – Bili su to veoma vazni ali tek prvi koraci ka drustvenim promenama. Rec je o pocetnim pobedama koje ce, potom, jedni smatrati konacnim te govoriti o zavrsenom poslu, dok ce drugi s njima zapocinjati dugotrajnu borbu za jedno moderno drustvo. No, i za jedne i za druge, rec je o pobedama.
Pitanje glavnih aktera pobede i/ili doprinosa pobedi posle svake bitke ne aktuelizuju samo oficijelni interpreti, vec pre svega oni koji se smatraju zakinutim u podeli plena ili, barem, u podeli zasluga i drugih simbolickih nagrada.² Po pravilu, samoprocenjivane uloge i zasluge znatno su vece od stvarnog udela u pobedi. Nastojanja takvog smera imaju svoj raison d´être. Stvar je u tome sto se podela plena i zasluga ne odvija prema stvarnom udelu u pobedi, vec prema nametnutim i naknadno uspostavljenim predstavama o tome. Interpretacija postaje vaznija od samog dogadjaja.
Objektivno gledano, daleko je vaznije pitanje kako je doslo do »dobitne kombinacije«, odnosno do pobednicke konstelacije drustvenih i politickih aktera. Kako je ta konstelacija smisljena, a potom, kako je uspostavljana. U svemu tome vidim kljucnu ulogu gradjana Srbije i promenu tipa (ili modela) biranja, odnosno novu izbornu formulu koju su oni uspostavili krajem 2000. godine.

1. Izborne formule

Moze argumentovano da se tvrdi da u Srbiji, sve do pred kraj 2000. godine, nije bilo retrospektivnog glasanja. Tacnije, u Srbiji se retko glasalo na osnovu efikasnosti i uopste delotvornosti Vlade, sto je, inace, jedan od vidova tzv. racionalnog izbora! Drugim recima (i banalno receno), vlada u Srbiji mogla je da radi sta god hoce, proizvoljno i voluntarno, ali je iz nekih razloga partija koja drzi tu vladu uvek imala dovoljnu³ podrsku gradjana da i dalje to cini. Zasto je to tako? Zasto su na vlasti opstajali oni cijim poslom gradjani nisu bili zadovoljni?
Nesporno je da se deo objasnjenja duguje izbornim kradjama. Medjutim, one ne mogu uocenu pojavu da objasne do kraja, a smatram da one nisu glavni cinilac objasnjenja. Uostalom, uvek se mozemo zapitati: A zasto opozicija nije osvajala dovoljno glasova kojim bi anulirala izborne kradje partija na vlasti, ako vec nije bila sposobna da spreci kradje?
Medju nekoliko mogucih objasnjenja ovog apsurdnog fenomena (glasati za one cijim smo radom nezadovoljni), ovde cemo se koncentrisati na jedno koje u znatnoj meri objasnjava taj apsurd. Rec je o kvalifikovanosti biraca, odnosno o pitanju: Kako gradjani glasaju i zasto glasaju tako kako glasaju, posto odgovor o tome za koga glasaju vec znamo!
Izbor podrazumeva najmanje dve pretpostavke: prvo, znanje o osobinama sadrzaja ili kandidata izmedju kojih se bira; i drugo, slobodu da se izabere ono cemu se daje prednost.
Znanje (obavestenost) o sadrzajima izmedju kojih se bira nuzan je preduslov izbora. Doduse, dovoljno je i samo da mislimo da znamo. Dakle, nije u pitanju istinitost znanja kao takvog, vec prisustvo procedure koja moze da produkuje i istinito saznanje o pojavama, odnosno akterima izmedju kojih biramo. Ovo »znanje« moze da se zasniva i na manipulisanim podacima. Poenta je u postojanju procedure u kojoj birac pre izbora nastoji da dodje do nekih podataka (stvarnih ili izmanipulisanih, u ovom momentu je svejedno) i da se potom opredeljuje na osnovu tih podataka.
Dakle, prethodna su pitanja da li su gradjani Srbije u stanju da slede proceduru sticanja znanja neophodnih za racionalni izbor,⁴ da li su dovoljno zainteresovani za politiku⁵ da svoj izbor potvrde davanjem glasa odredjenoj partiji ili kandidatu, da li su u stanju da se odupru jakom socijalnom pritisku za glasanje⁶ za ove ili one (koji je i te kako jak u izrazito konfrontirajucim politickim situacijama kao sto je to ova nasa)... Neobavestenost i nezainteresovanost za politiku su, istovremeno, i glavni cinioci izborne apstinencije. No, sva ta pitanja ostavljamo po strani i orijentisemo se ka gradjanima koji znaju za koga ce da glasaju, koji izlaze na izbore i daju glasove preferiranim strankama i kandidatima i koji to cine po svojoj volji, a ne pod pritiskom ove ili one politicke i socijalne moci!
Nesporno je da se izborno opredeljenje efektuira na samim izborima preko glasanja za odredjenu stranku i/ili odredjenih kandidata. Od kljucne je vaznosti saznanje o tome na osnovu cega se glas daje upravo toj stranci i tom kandidatu a ne nekom drugom. Tu je i pitanje: kada pojedinac stvarno bira? Da li je to u vreme izborne kampanje a na osnovu stranacke ponude, dakle neposredno uoci izlaska na izborno mesto, ili je izbor vec davno ranije ucinjen pristajanjem uz odredjenu stranku ili nekim drugim davno ili samo relativno ranije ucinjenim izborom.
U osnovi se onda moze govoriti o dubljem znacenju izbornog ponasanja.⁷ U jednom slucaju imamo stvarni izbor – kada covek zaista bira kome ce da dâ svoj glas na osnovu odredjenih kriterijuma, a u vreme izborne kampanje ili gotovo u momentu izlaska na biraliste. U drugom slucaju cin izlaska na biraliste i davanje glasa odredjenoj partiji, odnosno kandidatu nije nista drugo do potvrda ranije izvrsenog izbora, bez obzira na kriterije koji su upotrebljeni pri formiranju tih preferencija.
U razmatranju izbornih preferenci pomenute drustvene grupe (oni koji znaju i koji glasaju i koji to cine svojom slobodnom voljom) vazno je uneti izvesne inovacije, pa i preuredjenje standardnih teorija o modelima glasanja, a upravo na iskustvu izbora u Srbiji. U tom smislu, pocinjemo sa razlikovanjem posrednog i neposrednog izbora.
1. Posredan izbor je u pitanju onda kada su jednim, prethodnim izborom, odredjeni i svi kasniji izbori. Svi kasniji izbori su potvrda ranije ucinjenog opredeljenja. Moze se reci da je tu rec samo o jednom izboru, dok je svaki sledeci izbor u stvari iskaz lojalnosti prvom izboru! U pitanju je duboka lojalnost, dugotrajno osecanje vezanosti, identifikacija sa jakim psiholoskim nabojem, sa odredjenim politickim akterom ili odredjenom drustvenom grupom ili odredjenim konceptom politike. Tu imamo manjak pravog izbora, a visak odanosti ovom ili onom; manjak racionalnosti, a visak vere. Nosioci ovog tipa izbora su vise »vernici« nego sto su slobodni gradjani!
1.1. Glasanje na osnovu partijske identifikacije. – Izbor je i onda izbor kada na osnovu jednom ucinjenog izbora politicke stranke (ne mora, u ovom momentu, da bude bitno kako je doslo do tog prvog izbora), svaki put kada se nadjemo u istoj ili slicnoj situaciji mi ponavljamo taj jednom vec ucinjeni izbor. Na primer, uvek glasamo za republikance! – U literaturi je ovaj tip izbora poznat kao glasanje na osnovu partijske identifikacije.
1.2. Vrednosno glasanje. – O izboru je rec i onda kada postoji jedan apsolutizovani kriterijum za sve izborne preference – tu se prihvata opsti princip, a onda se deduktivno zakljucuje o partiji ili kandidatu kome treba dati glas. Ako sam prihvatio odredjeno apsolutno vrednosno opredeljenje, onda ce moj glas dobiti ona stranka za koju ja mislim da ce najoptimalnije ostvariti taj apsolut. Naravno, to moze biti nacija ili bilo sta drugo »tako veliko«! – U literaturi je ovom tipu izbora retko kad posvecivana paznja, a ako je o tome i bilo reci onda je obicno shvatano kao deo problemskog glasanja. Primerenija odredba za ovaj tip glasanja bila bi vrednosno glasanje.
1.3. Ideolosko glasanje. – Izbor politicke stranke ili kandidata kao konsekvenca samo-pozicioniranja biraca u politickom kontinuumu levo-desno. – Ovaj tip glasanja je u literaturi poznat kao ideolosko glasanje.
2. Neposredni izbor je u pitanju onda kada se izborne preference formiraju tokom same izborne kampanje (ili pre nego sto je i pocela), a na osnovu kriterijuma koji proizlaze iz sameravanja sopstvenih interesa i programskih opredeljenja i konkretne politike stranaka i kandidata. Moze se reci da je ovde u pitanju ono sto se u literaturi imenuje kao racionalno glasanje. Kako kazu Harrop i Miller »... glasaci biraju partiju koja je bliza njihovim sopstvenim interesima, vrednostima i prioritetima. Tragajuci za partijom koja je najbolje sredstvo za postizanje njihovih interesa, glasaci cine racionalni izbor« (1987: 130). »Sustinski, racionalni izbor sastoji se od podrske partiji koja ce najverovatnije da dostigne politicke ciljeve glasaca« (Harrop and Miller, 1987: 145). Naravno, prethodna je pretpostavka da birac prepoznaje svoje sopstvene interese i da je u stanju da uspostavi odgovarajucu vezu izmedju sopstvenih interesa i partija, odnosno kandidata koji mogu uspesno da rade na njihovom ostvarivanju. Model racionalnog izbora potice iz ekonomije, otuda se o njemu cesto govori kao o ekonomskom modelu.
2.1. Problemsko glasanje. – Glasanje na osnovu procene o tome da ce odredjena partija ili kandidat najefikasnije ostvariti percipirane drustvene i licne probleme kao kriterijum za davanje glasa partiji ili kandidatu. Kriterij izbora je, dakle, procena uspesnosti resavanja aktuelnih problema. U literaturi je ovaj tip glasanja poznat kao problemsko glasanje.
2.2. Glasanje na osnovu ucinka vlade. – »Izbori mogu biti prilika da se registruje vladina delotvornost ili neodobravanje njenih gresaka. Kada su glasaci zadovoljni od njih se moze ocekivati podrska vladajucoj partiji ili partije, a kada nisu oni glasaju za opoziciju« (Oppenhuis, 1995: 102). – U literaturi je ovaj tip izbora poznat kao glasanje na osnovu vladine delotvornosti.
Osnovna teza u ovom tekstu glasi: u Srbiji je, pocev od 1990. godine, dominantan posredan izbor; pocev od 1999. moze se racunati sa prevagom neposrednog izbora; taj tip izbora je potvrdjen na izborima u drugoj polovini 2000. godine. Sa stanovista prethodnog izbora, lojalnosti, vernosti, odanosti (partiji, socijalizmu, naciji...) postepeno se prelazi na stvarni izbor, na racionalne kriterijume, na sopstveni interes. Ukupno uzev, sve manje je vernika (u socijalizam, naciju, partiju), a sve vise izbornika koji o svom glasu odlucuju na osnovu stvarnih cinjenica.

2. Formula bivse vlasti

Dva rascepa su oblikovala politicku scenu Srbije krajem osamdesetih i u devedesetim godinama: komunizam/socijalizam vs. kapitalizam/antisocijalizam i nacionalni vs. gradjanskog principa organizovanja drustva.
Rascepi na liniji za ili protiv socijalizma i na liniji nacionalno vs. gradjansko, lagano su se transformisali u vododelnicu – na jednoj strani bilo je ono sto je socijalisticko i nacionalisticko, a na drugoj ono sto je gradjansko i sto nije socijalizam. Duz obala ove razgranicavajuce vododerine, tog opsteg raskola, polarizuju se biraci, oblikuju partije, strukturira javno mnenje, stvaraju stranacke i drzavne strategije... Na jednoj obali je ustanovljen doskora vladajuci obrazac posrednog izbora, a na drugoj odskora obrazac u usponu – neposredni izbor.
Biracko telo Srbije formira se u toku dvanaestogodisnjeg rata (1988–2000) koji je doneo ukidanje privatnog zivota, a gotovo i ukidanje javnosti cime su izbori obesmisljeni jer im je zadata neprirodna i neprimerena kolektivisticka osnova. Time je ustanovljena »nealternativna politika« koja ne trpi nikakav pravi izbor i nikakvu »drugacijost«.
Dualnost partijske scene Srbije (neokomunisti vs. demokratske opozicije) koja je jedino mogla da generise smenu vlasti, nije sve ovo vreme bila uspostavljena, osim donekle za vreme lokalnih izbora 1996. godine. Partijskom i politickom scenom dominirala je neokomunisticka koalicija naspram fragmentirane opozicije.
Partijsko takmicenje je cak povremeno bledelo i gotovo potpuno nestajalo pod unisonim totalitarizmom ideoloskog opredeljenja, odnosno pod silinom pritiska jednopolnog ideoloskog opredeljenja. Prvo apsolutno vrednosno opredeljenje bio je socijalisticki nacionalizam (vrhunac doseze 1988. i 1989. godine), a potom je na delu nacionalisticki socijalizam (vrhunac u 1993. godini). I upravo je to osnova za formulu pomocu koje se odrzavala vlast Slobodana Milosevica. U prvom slucaju rec je o primatu socijalistickog u amalgamu »socijalizam + nacionalizam«, a u drugom slucaju na delu je primat nacionalizma u amalgamu »nacionalizam + socijalizam«.
Jos devedesete godine, na prvim visestranackim izborima u Srbiji, vlast je bilo moguce osvojiti na izborima (prvi izbori: 9. i 23. decembar 1990. godine) pomocu sigurnosti »toplog krila socijalizma«, ali se vec na drugim republickim izborima (20. decembar 1992. godine) pokazalo da je za osvajanje i odrzanje vlasti neophodno socijalizmu prikljuciti nacionalizam. Formula vlasti, od tog vremena, glasi »bivsi komunisti + novi nacionalisti«, ili »socijalisticka sigurnost + nacionalizam«. S tom formulom se, kao sto podaci kazuju, konstantno, sve do 2000. godine, osvaja trecina glasova ukupnog birackog tela (videti tabelu 1). – S obzirom da je u toj izbornoj formuli »socijalisticka sigurnost« oblik specificne podrske (gradjani za svoj glas dobijaju minimum sigurnosti, ma kakva i ma kolika da je), a da je nacionalizam oblik difuzne podrske, promene su se desile, kao sto su pojedini istrazivaci ocekivali, na ovom drugom planu!
U ideologiji socijalizma najveci manipulativni zahvati ostvarivani su preko socijalne sigurnosti kojom se »kupuju« nizi drustveni slojevi, ali i svi oni koji se osecaju nesigurno⁸ u najavljenoj trzisnoj utakmici.⁹ U ideologiji nacionalizma najveci prodori ostvarivani su preko prica o ugrozenosti nacije i patriotizma kao odgovora na svekoliku ugrozenost zemlje. – I dok je prosocijalisticka orijentacija, gotovo od samog pocetka redukovana¹⁰ na pricu o sigurnosti i zastiti najsiromasnijih, dotle se u praksi »socijalizam« stiti time sto se po svaku cenu cuva status quo. Na drugoj strani, sve ogoljenija i providnija nacionalisticka prica biva preoblikovana i preusmerena ka patriotizmu, dok je proces »etnifikacije« zahvatio celokupni drustveni zivot, a pre svega politiku; etnicki identitet je postao vrhovni kriterijum i merilo svega.

Izvori: Izvestaji republicke izborne komisije, osim za izbore u 2000. gde su dati podaci iz dnevnih novina.
¹⁾ Rec je o koaliciji SPS–JUL–ND
²⁾ Sve stranke izvan DOS-a
³⁾ DOS 

Slobodan Milosevic i njegovi vazali imali su vlast u »Nebeskoj Srbiji«. Ta vlast je i trajala dok je »Nebeska Srbija« postojala. Onog trenutka kada se ovaj imaginarij, pod pritiskom stvarnog zivota, poceo urusavati, pocela je i vlast da se kruni i nestaje! Sa nestajanjem te Srbije, uspostavlja se »Zemaljska Srbija« i njoj je bila potrebna drugacija vlada i ona ce se naci!

3. Opozicione politicke stranke u »borbi« za vlast – dugo traganje za uspesnom formulom

Citava decenija bila je potrebna opozicionim strankama Srbije da rese dva kljucna pitanja koja su odredjivala prirodu vlasti u Srbiji. Rec je o (1) njihovom odnosu prema naciji i nacionalizmu (nacionalna vs. gradjanske drzave) i (2) pitanje strategije u pretenzijama na izborno osvajanje vlasti.
Opozicija u Srbiji, od svog nastajanja pa sve do kraja 1999. godine, nije imala strategiju koja bi vodila ka izbornoj pobedi. Fragmentirana i medjusobno sukobljena opozicija nista nije naucila iz iskustva postkomunistickih zemalja. Opozicioni lideri su se uljuljkivali u snove o moci svojih stranaka; izbori bi ih, pak, trgli iz sna bacajuci ih u grubu stvarnost, a onda »Jovo nanovo«, u snove.
(1) Strategija (striktno ogranicenog) objedinjavanja opozicije. Pokusaji sa DEPOS-om 1992. i 1993. i s koalicijom Zajedno 1996. godine bili su tek delimicno objedinjavanje opozicionih napora pa su zato (izmedju ostalog) i dali tek polovicne rezultate. Znacajno je istaci da su inicijatori objedinjavanja odbijali nove interesente; te »koalicije« su unapred bile ogranicene na odredjene subjekte, dok su drugi unapred bili iskljuceni. U pozitivne konsekvence treba ubrojati i raskrinkavanje »lopovskog rezima«, odnosno izborne kradje na lokalnim izborima u jesen 1996. godine, kao i spremnost gradjana da se angazuju kada motivi predju »kriticni prag« – gradjani su te 1996. godine masovno ustali u odbranu svojih glasova!
(2) Strategija bojkota izbora kako bi se dobili bolji izborni uslovi. Ideja o bojkotu izbora dozivela je potpuni fijasko (1997. godine cak 12 stranaka: Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i druge).¹¹ Bojkot izbora (osim onda kada se pomocu njega prikriva svoja mala snaga) znaci nastojanje stranaka koje bojkotuju da »ucene« drugu stranu radi postizanja boljih izbornih uslova ili da, ako do izbora ipak dodje, rezultate izbora ucine nelegitimnim. »Ucena« je propadala, jer se uvek moglo naci dovoljno stranaka koje ce izaci na izbore (neke bi da »iskoriste priliku«); vladajuca stranka nije pokazala neku »moralnu osetljivost« pa nije bila ni »dodirnuta« bojkotom; pokazivanje ne-legitimnosti izbornog rezultata pred svojim pristalicama objektivno nista nije znacilo (a cak se ni u tome nije uspevalo jer je deo pristalica stranaka u bojkotu ponekad glasao za stranke/kandidate koji nisu bojkotovali izbore); »medjunarodni faktori« ne samo da su bili indiferentni prema ideji bojkota izbora, vec su ga u nekim trenucima proglasavali za politicku glupost, a uostalom ti »faktori« su, tokom vremena, Milosevicu sve manje znacili...
(3) Strategija iznudjivanja boljih izbornih uslova putem protesta. Nista bolje se nije dogodilo niti sa trecom »strateskom« idejom – protestima, mitinzima, demonstracijama, generalnim strajkom prisiliti vladajuce stranke na promenu izbornih pravila (kako bi opozicione stranke dosle u ravnopravniji polozaj) i na vanredne izbore! Stalno je prizivana neka »kriticna masa« ljudi na ulici; lideri opozicionih stranaka kukali su za »milion ljudi na ulici«!¹² – Moze se reci da je ovaj koncept doziveo krah i u ocima njegovih glavnih promotora, pocetkom jeseni 1999. godine (sa »Preobrazenjskim« mitingom, na primer).¹³ Medjutim, nije bez znacaja sto su se tokom pretposlednje godine veka i milenijuma, uvidele prednosti »demetropolizacije« protestnih okupljanja gradjana (Leskovac, Valjevo, Pozega, Cacak...)
Nesporno koketiranje stranaka opozicije sa konceptom nacionalne drzave i nacionalizmom, osim direktnih implikacija (i siroko pogubnih za gradjane bivse Jugoslavije) takvog opredeljenja, cinilo je manje vidljivom liniju razdvajanja izmedju stranaka na vlasti i stranaka u opoziciji. Gotovo sve stranke bile su nacionalne stranke; razlika se svodila tek na veci ili manji stepen nacionalizma.¹⁴ Time je opozicija gubila identitet i gotovo da je nije ni bilo. Dozivljavala se (masovno) kao nesto fiktivno, iskonstruisano, nacinjeno tek da zbunjuje ljude; kao nesto sto je ravno onima na vlasti u zalaganju za »Nebesku Srbiju«, a mnogo slabije u nizu drugih elemenata. Sve je to, skupa sa drugim ciniocima, doprinosilo delegitimaciji politickih stranaka u celini. Tako je, prema nalazima jednog istrazivanja iz jeseni 1999. godine, nadjeno da se 55% gradjana slaze sa tvrdnjom »Stranke sluze samo interesima svojih vodja« (ne slaze se 21%), a 53% se slaze sa tvrdnjom »Politicke stranke samo svadjaju narod« dok se ne slaze 28% (navedeno prema Mihailovic i drugi, 2000: 51).
Potiranje sopstvenosti (preko nacionaliteta) i odsustvo odgovarajuce strategije za preuzimanje vlasti – u osnovi, i na povrsini – transparentne netrpeljivosti, svadje i zadjevice opozicionih lidera, kao i direktno koketiranje sa vlascu (fenomen »Milosevicevo kanabe«), nuzno je dovodilo do pitanja, u ciju rasirenost ne treba sumnjati: »A da li oni uopste i hoce da smene Slobodana Milosevica?«. Mozda su i hteli, ali se to gotovo i nije videlo sve do kraja 1999. godine, kada se, mozda vise u iznudici¹⁵ nego voljno, krenulo ka konceptu stvaranja drustvene opozicije oko opozicionih stranaka objedinjenih jednim ciljem – doci na vlast!

4. Gradjani i promena vlasti – pronadjena formula

Da li su gradjani Srbije bili za onda postojecu vlast ili za njenu promenu? Da li se u Srbiji o promeni vlasti odlucivalo na izborima ili ne? Ako se o promenama vlasti odlucivalo na izborima, zasto onda promene nisu ranije izvrsene?
Jedno od opstih mesta u evaluaciji »srpske politicke scene« jeste tvrdnja da su gradjani nezadovoljni vlascu u Srbiji ali da na svakim izborima glasaju za tu istu vlast!
Nema sumnje da je tacan prvi deo ove tvrdnje. Ovde ne treba posebno navoditi istrazivacke nalaze koji to potvrdjuju.¹⁶ Drugi deo tvrdnje je tek delimicno tacan – za stranke na vlasti za vreme vladavine Slobodana Milosevica glasala je (videti tabelu 1) trecina gradjana Srbije (+3%, -3%).
Problem sa gradjanima Srbije bio je u tome sto oni sve ovo vreme nisu imali gotovo nikakvu alternativu. Naspram rezima Slobodana Milosevica nije bilo realne alternative. Prvo su svi bili isti, potom su gradjani u znatnijem obimu poceli da se medjusobno razlikuju ali nisu imali za koga da glasaju, zatim su i stranke unutar stranacke scene pocele da se razlikuju, ali su bile toliko razjedinjene da sa stanovista gradjana nije imalo svrhe bacati glasove (optirajuci za takvu opoziciju).
Na putu gradjana ka svom politickom punoletstvu treba razlikovati pet cvorista: (1) »denacionalizacija« gradjana i njihovo prizemljenje, (2) percepcija prezivljavanja (minimuma standarda) kao prioritetnog politickog pitanja; (3) transparentno opredeljenje za »objedinjenu« opoziciju, (4) rastrasivanje i opredeljenje za izbornu participaciju; naknadno se ovome moze dodati jos jedan cinilac (5) spremnost gradjana da silom odbrane svoje glasove!
»Denacionalizacija« gradjana i njihovo prizemljenje. Istrazivanja javnog mnenja Srbije obavljena krajem 1999. i pocetkom 2000. godine pokazuju veliki obrat u temeljnim preferencama gradjana. Istrazivanja konstatuju postepeno napustanje jednog od dva apsolutna vrednosna opredeljenja – nacionalizam je sve manje preokupacija gradjana, a to skupa sa ostalim promenama upucuje i na kljucne promene u tipu izbora, prelaz od posrednog ka neposrednom izboru. – Od nekoliko indikatora smanjenja obima nacionalizma ovde navodimo jedan – opadanje identifikacije sa nacijom!¹⁷ Dok je, na primer, 1996. godine, 50% gradjana smatralo da je pripadnost naciji »veoma vazna« ili »vazna«, dotle je taj postotak u jesen 1999. godine opao na 37% (Vasovic, 2000: 21), a u februaru 2000. godine na 30% (istrazivanje Instituta drustvenih nauka, JMS 137/2000). U istrazivanjima Centra za proucavanje alternativa, izgradnju nacionalne (naspram gradjanske) drzave na prvo mesto medju cetiri drustvena cilja¹⁸ stavljalo je u julu i avgustu po 10% ispitanika, a u oktobru 2000. godine 6% ispitanika. – Medjutim, i pored ocitosti ovog trenda ipak ostaje pitanje opasnosti od revitalizacije nacionalizma sto mozda i nije bez osnova u kontekstu neodredjenih i nesigurnih granica politicke zajednice i rasirenih mitologema u istorijskoj svesti gradjana.
Percepcija prezivljavanja (minimuma standarda) kao prioritetnog politickog pitanja. Opadajucu supremaciju po mnogo cemu fiktivne nacije, u drugoj polovini devedesetih, zamenjuje rast trenda sve jaceg naglasavanja egzistencijalnog prezivljavanja kao svekoliko dominantnog pitanja. U drugoj polovini 1999. godine istrazivaci nalaze da je nacionalno pitanje zamenjeno pitanjem prezivljavanja koje time postaje kljucni akter orijentacije i kljucni politicki kriterijum. – U istrazivanju Centra za proucavanje alternativa iz avgusta 2000. godine utvrdjeno je da cak 73% gradjana navodi standard kao glavni kriterijum njihove izborne odluke (glasa se za onu stranku/koaliciju za koju se proceni da ce najvise doprineti rastu standarda).
Transparentno opredeljenje za »objedinjenu« opoziciju. Pojednostavljeno i ukratko receno, gradjani su pre samih opozicionih stranaka shvatili da do promene moze da dodje jedino ako se oko toga dogovori i objedini cela opozicija. U istrazivanju Centra za proucavanje alternativa, obavljenom u septembru 1999. godine, nasli smo da tri petine gradjana smatra da zemlju iz krize moze izvesti (samo) drustvena opozicija, a u julu 2000. godine postotak gradjana koji izlaz vidi u objedinjavanju napora politickih stranaka, nevladinih organizacija, nezavisnih sindikata, nezavisnih medija, nezavisnih pojedinaca – iznosi 71%. Pri tom, objedinjavanje opozicije imalo je u ocima javnog mnenja pozitivni sinergetski efekat, za razliku od objedinjavanja stranaka oko Socijalisticke partije Srbije (Jugoslovenska udruzena levica i Srpska radikalna stranka) koje je donosilo negativne sinergetske efekte.

Rastrasivanje i opredeljenje za izbornu participaciju. Proces rastrasivanja i rasta vere u boljitak bila su ona raspolozenja gradjana koja su direktno uticala na izlazak na izbore i izbornu pobedu Demokratske opozicije Srbije.¹⁹ U jednom trenutku je izgledalo da su izbori izgubljeni za DOS. U dva istrazivanja pre septembarskih izbora utvrdili smo snazan izborni defetizam – nevericu gradjana u mogucnost da DOS pobedi. Postojala je mogucnost da ako je neverica snazna i rasirena, da to postane predskazanje koje se samoostvaruje. U julu smo nasli da gradjani masovno prognoziraju izbornu pobedu tada vladajucih stranaka, da misle da ce izbori biti pokradeni, da misle ako se nekim cudom i pobedi da ce Milosevic silom zadrzati vlast. Pocetkom septembra, gradjane smo pored ponovljenih prethodnih pitanja jos pitali a da li ce oni, pored sveg svog pesimizma, ipak izaci na izbore ili ce mozda ostati kod kuce. Dobili smo odgovor da ce gradjani i pored pesimizma i zastrasenosti ipak izaci na izbore i glasati za svoju opciju. – Ti odgovori znacili su samo jedno – DOS ce dobiti izbore!

Literatura

Goati, Vladimir. 1999. Izbori u SRJ od 1990. do 1998. Volja gradjana ili izborna manipulacija. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju.
Harrop, Martin and William L. Miller. 1987. Election and Voters. A comparative introduction. Macmillan.
Mihailovic, Srecko (ed.). 1997. Izmedju osporavanja i podrske. Javno mnenje o legitimitetu Trece Jugoslavije. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drustvenih nauka – Centar za politikoloska istrazivanja i javno mnenje.
Mihailovic, Srecko (ed.). 2000. Javno mnenje Srbije. Izmedju razocaranja i nade. Beograd: Centar za proucavanje alternativa, UGS »Nezavisnost« i Udruzenje za unapredjivanje empirijskih istrazivanja.
Oppenhuis, Erik. 1995. Voting Behavior in Europe. Amsterdam: Het Spinhuis Publishers
Slavujevic, Zoran i Srecko Mihailovic. 1999. Dva ogleda o legitimitetu. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drustvenih nauka – Centar za politikoloska istrazivanja i javno mnenje.
Vasovic, Mirjana. 2000. »Karakteristike grupnih identiteta i odnos prema drustvenim promenama«. U: Mihailovic, Srecko (ed.). Javno mnenje Srbije. Izmedju razocaranja i nade. Beograd: Centar za proucavanje alternativa, UGS »Nezavisnost« i Udruzenje za unapredjivanje Istrazivanja Centra za proucavanje alternativa u 1999. i 2000. godini.
 

¹ Izlaganje na skupu »Socijalno-politicke promene u Srbiji/Jugoslaviji: perspektive i ogranicenja« – Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd, 2–3. mart 2001. godine.
² Poznata sintagma: »Revolucija jede svoju decu«, okrenuta je za sto osamdeset stepeni: »Deca revolucije jedu svoju revoluciju!«.
³ Pitanje je sta to znaci »dovoljna podrska« – u ovom kontekstu to je onaj nivo osvojenih glasova na izborima koji je omogucavao Socijalistickoj partiji Srbije da sama ili u koaliciji vlada Srbijom. »Dovoljna podrska« niti na jednim republickim izborima nije znacila apsolutnu vecinu glasova koja bi omogucavala lagodnu vladavinu, pogotovo desetogodisnju. To je, medjutim, cesta tvrdnja, ne samo od strane inozemnih glasila, vec i u nas – uz nastojanje da se odgovornost za dugogodisnju vladavinu Slobodana Milosevica iskljucivo vidi u gradjanima Srbije, odnosno u njihovom izbornom opredeljenju (videti podatke u tabeli 1).
⁴ Mogu se gradjani na izborima opredeljivati i na osnovu boje ili simbola (slike magarca, slona), no pitanje je da li je i koliko je tu rec o izboru. – Ako se zna da je na popisu stanovnistva Srbije, 1991. godine, utvrdjeno da gotovo dve trecine punoletnih gradjana ima osnovnu skolu ili pak ni to, onda je zaista pitanje koliko se u nas moze govoriti o racionalnom izboru. (Naravno da ne znaci da covek koji ima samo osnovnu skolu ili ni nju – da on ne moze da pravi racionalni izbor; nizak nivo obrazovanja je tek cinilac koji ukazuje na manju verovatnocu racionalnog izbora.) – Neka istrazivanja govore cak o trecini gradjana funkcionalno nepismenih, to jest onih koji nisu u stanju da procitaju deo teksta iz dnevnih novina i da kazu o cemu se tu radi, pitanje je kakav smisao imaju izbori za gradjane ove »pismenosti«.
⁵ U jednom javnomnenjskom istrazivanju iz septembra 1999. godine utvrdjeno je da je 31% gradjana nezainteresovano za politiku, a jos 35% kaze da je zainteresovano »malo, ne narocito«. Ovome treba dodati jos jedan podatak iz istog istrazivanja: 10% ispitanika izjavljuje da im uopste nije vazno ko ce pobediti na izborima, a 18% da im nije narocito vazno, sto su i te kako veliki postoci uz onih 7% koji kazu da ne znaju da li im je vazno ili nije vazno ko ce pobediti na izborima (Mihailovic i drugi, 2000).
⁶ Davanje glasa spolja diktirano, prisilno – bez obzira da li dati gradjanin ima ili nema izbornu volju. U slucaju odsustva izborne volje npr. starije polupismene ili nepismene zene u seoskoj porodici – zainteresovani clanovi porodice »vode baku na glasanje«, i ona »glasa« onako kako joj kaze muz, sin, unuka... Prica druga: radnik dobija u svojoj firmi listic na kojem je zaokruzen »onaj ko treba da je zaokruzen«, radnik ima obavezu da taj listic ubaci u glasacku kutiju, a da u firmu vrati prazan glasacki listic (kako bi manipulatori znali da je radnik izvrsio svoju »obavezu«). Svemu ovome treba pridodati i jak socijalni pritisak u pojedinim sredinama da se glasa ovako ili onako!
⁷ »Da li je glasanje cin potvrde (ranijeg opredeljenja – primedba S. M.) ili izbora? To je fundamentalno pitanje oko kojeg se modeli glasanja ne slazu« (Harrop and Miller, 1987: 130).
⁸ Naspram kulture promene je tradicionalizam sa nesigurnoscu »koja je prvenstveno vezana za gradjane koji su po svom stvarnom polozaju objektivno podlozni nesigurnosti (manje obrazovani, nekvalifikovani, penzioneri, domacice, stariji, nacionalne manjine...). Otuda i njihova vezanost za prethodni rezim koji im je omogucavao, prema njihovom mnenju, a i inace, minimum za njih jedine sigurnosti, dakle – ekonomske. Njihova percepcija drustva je vise bioloska nego politicka. Za njih pitanje promene politickog sistema ne postoji kao politicko pitanje« (Mihailovic, 1999: 213).
⁹ Medju pristalicama SPS-a ima 58% gradjana orijentisanih ka sigurnosti i 18% orijentisanih ka riziku, a medju pristalicama stranaka demokratske opozicije ima 23% orijentisanih ka sigurnosti i 57% orijentisanih ka riziku (Izvor: IDN; JJM 129/96).
¹⁰ Moze se tvrditi da je izbegavana klasicna socijalisticka terminologija zbog izvesne odbojnosti naroda prema njoj. U stvari, gradjani imaju podeljeno misljenje i o socijalizmu i o kapitalizmu. U jednom istrazivanju iz 1997. godine nadjeno je da 29% gradjana kaze da negativno reaguje na rec socijalizam, a pozitivno reaguje 44%, dok na kapitalizam negativno reaguje 31% a pozitivno 32%. Veliki broj gradjana je u stvari uzdrzan, 27% u slucaju odnosa prema socijalizmu, a cak 37% u slucaju kapitalizma (videti: Slavujevic i Mihailovic. 1999. Dva ogleda o legitimitetu. Beograd: Institut drustvenih nauka – Centar za politikoloska istrazivanja i javno mnenje).
¹¹ Zanimljivo je videti, iz danasnje perspektive, argumentaciju politikologa i inih analiticara koji su protezirali bojkot izbora kao oblik borbe protiv tada aktuelne vlasti.
¹² Pojedinci iz vrhova opozicionih stranaka ponekad kazu kako bi gradjani hteli »Da neko drugi umesto njih odradi« posao! Kao svojevrstan odgovor navedenom iskazu moze da posluzi misljenje jednog naseg ispitanika koji, komentarisuci pitanja o ciljevima i dometima protesta, kaze: »Mi imamo opoziciju koja bi htela da im narod donese vlast na tanjiru, a da nas oni posle zajasu k’o i ovi sada!« (Mihailovic i drugi, 2000: 44).
¹³ U julu 2000, prema istrazivanju CPA, 27% gradjana izjavilo je da je barem jednom ucestvovalo u nekim demonstracijama, mitinzima ili drugim protestima, pri tom svaki cetvrti od njih kaze da vise nece u tome ucestvovati. Na drugoj strani, 11% od ukupnog broja ispitanika nije do sada ucestvovalo, ali bi zelelo da to ucini. Ukupno onih koji do tada nisu ucestvovali i onih koji jesu ali vise nece, iznosi 69% (naspram 31% onih koji izjavljuju da su ucestvovali ili izjavljuju da bi zeleli da ucestvuju u protestima).
¹⁴ Znam da ima drukcijih misljenja, »neznijih« prema opoziciji. No, bez obzira na ocekivana oponiranja, smatram da ovde nije mesto za sire navodjenje argumentacije. Ipak je rec o veoma transparentnoj pojavi.
¹⁵ Moze se tvrditi da su »politicke igre«, pocev od 1998. godine, postale igre sa mogucnoscu smrtnog ishoda. Za lidere politicke i drustvene opozicije u pitanju je zaista bio i sam zivot!
¹⁶ Pogledati, na primer, istrazivanja Centra za politikoloska istrazivanja i javno mnenje IDN, objavljena u studijama: Mihailovic, S. i drugi. 1997. Izmedju osporavanja i podrske. Javno mnenje o legitimitetu trece Jugoslavije. FES i IDN; Slavujevic, Z. i S. Mihailovic. 1999. Dva ogleda o legitimitetu. Javno mnenje o legitimitetu trece Jugoslavije. FES i IDN.
¹⁷ Konstatujuci da je svega 11% ljudi dalo primat naciji kao »grupi za koju se najvise vezuje«, naspram nekih drugih drustvenih grupa, Mirjana Vasovic istice: »U konkurenciji sa ostalim, pripadnost naciji nasla se na pretposlednjem mestu na lestvici znacajnosti. Nacionalnoj, etnickoj vezanosti, gradjani pretpostavljaju pripadnost grupama ljudi istih interesovanja (33%), iste generacije (26%), a zatim profesionalnim (14%) i konfesionalnim (13%) grupama« (Vasovic, 2000: 21).
¹⁸ Pored izgradnje nacionalne drzave u »meniju« su bila jos tri cilja: privatizacija i trzisna privreda, demokratizacija i izgradnja demokratskih institucija, podizanje standarda i resavanje socijalnih pitanja.
¹⁹ Ostaje pitanje koji su cinioci doveli do procesa rastrasivanja gradjana. Izvesno je da do toga nije doslo samo od sebe, spontano. Nesporno je da je odredjenog uticaja imala i izborna kampanja, potom »klima oslobadjanja« koju su generisali nezavisni mediji, imidz snazne (»ujedinjene«) opozicije, harizma (u nastajanju) Vojislava Kostunice, uverenje u (konacno) punu podrsku medjunarodnih faktora, percepcija dotrajalosti i onemocalosti rezima Slobodana Milosevica... No, ostaje potreba za detaljnom analizom razloga kako za nastajanje jacih i sirih osecanja (socijalnog) straha, pocev jos od kraja osamdesetih, tako i za njegovo (postepeno, a u jednom trenutku i naglo) nestajanje straha, odnosno cinioca koji su doveli do rastrasivanja gradjana.