Daniel Beauvois

Postoji svakako slovenski svet kao sto postoji latinski, arapski i germanski svet, ali njegovo jedinstvo i uzajamna sloga u njemu su priblizno istoga reda – sve to sledi iz uglavnom hegemonistickog sna jednog njegovog sastavnog dela. Istorija tako poznaje cesko, poljsko, srpsko, ukrajinsko, bugarsko te posebno rusko slovenofilstvo, pri cemu se ovo poslednje povremeno siri do panslavizma, sto je posebno bio slucaj na vrhuncu carizma krajem XIX veka, te u slicnom razdoblju sovjetskog sistema na kraju staljinistickog perioda. Francuska politika i istoriografija su cesto podrzavale i odrazavale rusko vidjenje toga sveta. Francuski laskavci koji su kadili Katarini II dobro su poznati. Najpuniji izraz te francuske potrebe za jednom velikom imperijalistickom Rusijom vidi se u onom paradoksalnom savezu trece burzoaske republike i autokratije koja se oslanjala na dekadentno plemstvo. Francuska privrzenost ruskoj imperijalnoj celovitosti osecala se izmedju 1917. i 1920, potom nakon 1924. u priznavanju SSSR-a, te 1934. kada je dala podrsku ulasku njenom u Drustvo naroda. Godine 1944. De Gol je osecao potrebu za Staljinovim priznanjem. Danasnja tako dirljiva briga da se ne ponizava jedna sila koja terorise Evropu vec dva veka pociva na ideji da treba jos uvek spasavati ono sto Solzenjicin naziva osnova slovenskog zajednistva, a to je pravoslavni blok koji je stvarao carevinu, slovensko jezgro Saveza nezavisnih drzava – SND. Nas francuski Nacionalni centar za naucna istrazivanja vec godinama dovodi u opasnost sva istrazivanja Instituta za slovenske studije, ali nastoji da ponovo stvori istrazivacku grupu koja bi se bavila Rusijom, a to vec znaci bavljenje SND, kako i stoji u jednom poverljivom izvestaju. Velika francuska tradicija jedne rusocentricne istoriografije ima dakle sve sanse da potraje. Je li s njom sve u redu?

Promisljati to mnostvo i odbacivanje shema koje su uhvatile dubokoga korena je ne mnogo lak posao jer Francuska i Zapad skoro da i nemaju specijaliste za »blize okruzenje«, to je jos vecma i stoga sto za sada nemaju ni strucnjake koji se komparativno bave problemima medju slovenskim zemljama. Kako, dakle, u nekoliko redaka, postaviti pitanje kulturne vrednosti slovenskog jezgra te SND? Njegova vrednost s ruske nacionalisticke tacke gledista je ocevidna: veliki brat moze, posto je zadrzao kontrolu nafte i gasa, bez velikih problema da i dalje namece svoje »bratstvo« i da mu daje legitimitet kako je to cinio vekovima zahvaljujuci jednoj istorijskoj »nauci« koja je bila savrseno sluganska. Kada udara u zvono za uzbunu povodom »agonije Rusije koja vec zapocinje« Solzenjicin nema druge namere na umu – treba odbaciti »strane modele«, ponovo otkriti »prvobitnu stvaralacku aktivnost naroda« i one »mnogovekovne tradicije Rusije«. Belorusi i Ukrajinci ce imati vajde od takve titularne velicine. Tako bi proklamovane godine 1991. nezavisnosti drzava bile prolazne manifestacije jedne nacionalne groznice ne mnogo ozbiljnije od onih iz minulih vekova, porodicna svadja koja ne bi ugrozila na duzi rok »jedinstvo trojne imperije« koja hoce da se ponovo vaspostavi na trima slovenskim stubovima. Relativno je lako razgraditi onaj vulgarni jezik velikoruske imperijalne istorije, jer su njeni autori sili krupnim prosivima a ono sto su hteli da izbrisu izbija uvek u govorima koji su osvajacki intonirani. Da se to ucini sa nekoliko reci nazalost podrazumeva sematizaciju kakvu imamo i u moskovskim jednoglasnim interpretacijama, ali vredelo bi ipak truda ukazati na neke znacajne istorijske momente kako bi se jednostavno ukazalo na nuznost da se o svemu jos jednom razmisli, kako bi se pokazalo da uvek ignorisano glediste potcinjenih Slovena takodje ima svoju vrednost.

Povratak jednoj mitografiji

Rusije nije bilo pre kraja XV veka – ime Rusija kojim se ona oznacava u ruskom jeziku potvrdjuje se tek 1485. Nije bilo ni Ukrajine i Ukrajina se sigurno pominje 1187, ali ne u znacenju drzave. U osvit istorijskih vremena, sto ce reci u vezi sa »Slovenima Istoka«, u IX veku posle Hrista zna se za jednu knezevinu pod jakim uticajem Vikinga i Varjaga koja je imala prestonicu u Kijivu – u Kijevu – sto se potvrdjuje nakon 882. godine. Godine 988. tu je bio krsten knez Volodimir – Vladimir – koji se ozenio jednom vizantijskom princezom. Hronicari njegov vladarski posed opisuju kao RUS. U svojoj potrebi za mitovima na kojima se utemeljuje drzavnost, moskovski monasi od XVI do XVII veka, a za njima i pisci hvalospeva autokratije XIX veka – ruski kao i francuski – smatrali su da se tu radilo o nekoj »kijevskoj Rusiji«. To je contradictio in adjecto. Jedini momenat koji bi se eventualno mogao izdvojiti je religijski – nakon velikog Raskola od 1054, ta RUS je deo pravoslavnog sveta. Ta je religija bila zajednicka rivalskim knezevinama koje su nastajale s opadanjem moci Kijeva posle godine 1125, ali Moskva tada jos nije postojala. Radilo se o Halicu na jugozapadu – odakle vodi poreklo i ime Galicije i u kojem su Ukrajinci videli produzenje svoga identiteta – o Vladimiru i Suzdalju, veoma daleko prema istoku, te posebno o Novgorodu, Polocku i Smolensku na severozapadu. Sve ove knezevine – bez unutrasnjeg jedinstva – oznacavale su novo sirenje te RUS, ciji su prvi latinski izvori bili poznati tek na rubovima koji su nazivani Ruthenia.
Izmedju 1223. i 1240. ove su teritorije osvojili i potcinili u trajanju od dva veka Mongoli – Tatari – koji su dopustili stvaranje jedne pravoslavne metropole u maloj knezevini Moskvi koja je nastajala i koja je bila podvrgnuta teskim vazalskim dazbinama. Uprkos svim kasnijim konstrukcijama ne cini se nimalo mogucim postojanje neke solidnije »nacionalne« povezanosti izmedju kijevske Drzave i ruskog, ukrajinskog i beloruskog identiteta kakvi se ocrtavaju izmedju XIV i XVI veka. Sve drugo je stvar mitografije. Sve u svemu, toj RUS koja se stvarala oko knezevine Polocka moze se priznati odredjeni primat u kulturnom dinamizmu i u sferi drzavne organizacije jer je ona umela, prva, stvarajuci savez sa malim litvanskim narodom – to je neslovenski narod sa Baltika – da se pobednicki suprotstavi Mongolima. Ta RUS »bela« – Bela Rus – nametnula je svoj jezik, a cesto i svoju veru, velikom vojvodi Litvanije, sto objasnjava ono heraldicko jedinstvo te svadje oko nasledja koje i danas srecemo povodom nacionalnih grbova – imamo istog naoruzanog viteza kod Litvanaca i Belorusa – te posebno u ranoj fiksaciji jezika u trima naizmenicnim redakcijama u dokumentu Statut lituanien iz XVI veka. Ta temeljna povelja velikog vojvodstva Litvanije – pored drugih verzija kakve su poljska i latinska – pisana je na starom beloruskom jeziku. Taj ce jezik ostati u upotrebi u kancelarijama prostranog velikog vojvodstva sve do njegove zabrane od strane Poljaka krajem XVII veka. Kada je 1361. Litvanija prisvojila Kijev i okupirala sve teritorije sadasnje Ukrajine sve do Crnoga mora ona se tu pojavila kao prva velika drzava sa slovenskom prevagom. Njen zvanicni jezik je bio prvi jezik na kojem su stampane knjige – F. Skaryna iz Polocka je stampao prve cirilicke knjige u Krakovu, potom svoju Bibliju na beloruskom u Polocku pocetkom XVI veka.
S beloruskom kulturom se, medjutim, dogodilo ono sto je bilo nametnuto litvanskoj: sa svoje strane, posredstvom elita koje su se sve vise i vise polonizovale, kao i one iz Ukrajine, ona se uklopila u kulturu Poljske, sto je potvrdjeno i dinastickim savezom velikog vojvode od Jagelona i udajom poljske princeze Edvige, u Holodnom 1386, a potom i mnogo sire savezom plemstva dveju sila sklopljenim u Lublinu 1569. Samo je sitno seljastvo – mlako u beloj Ruteniji gde je ropstvo napredovalo brze a nesto naglasenije kod kozaka Ukrajine koji su ostali slobodni – i dalje ostajalo neprijateljski raspolozeno prema polonizaciji, posebno kada je poljsko svestenstvo, zajedno sa papskom vlascu godine 1596. u Brest Litovsku pokusalo da unisti pravoslavnu Crkvu objavljujuci njeno »jedinstvo« s Rimom. Nakon sjajnog perioda kijevske knezevine od IX do XI veka, te onog Halica od XII do XIII veka, ukrajinska istoriografija je od kozacko-seljackog pravoslavnog otpora od XVI do XVII veka napravila treci cvor kontinuiteta svojega identiteta. U Beloj Rusiji ta karika nedostaje jer su mrsave lokalne elite koje su nastojale da se suprotstave unijatizmu – ubistvo nadbiskupa Jozafata 1623. – bile istanjene pa je polonizacija bila prisutna sve do 1772, pa i kasnije, na teritoriji koja se protezala do Vitebska i Mogiljova. Ruska istoriografija ignorise ovaj zapadnjacki svet belorusko-ukrajinski jer se polarizuje oko jednog dozvoljenog vidjenja stvari kakvo je postojalo u XV veku, u toku citave serije aneksija koje su od male Moskve nacinile centar jedne mocne Moskovije. Pod Ivanom III zaredom su osvojene knezevine Jaroslav 1463, Rostov 1474, republika Novgorod 1478. i Pskov 1521. Jedna legija monaha je tada preuzela na sebe legitimizaciju tih nasilnih osvajanja koja su nazvana »sabiranje zemalja ruskih« i nametanje religijske nadmocnosti Moskve – kada je Carigrad pao u ruke Turaka Ivan IV Grozni se mogao, bez protivljenja, nazvati carem – Cezarom – koji je nastavljac Vizantije i njegovi glorifikatori su lansirali teoriju o Moskvi koja je »treci Rim«. Medjutim, Rusija je tek bila izasla iz limba, putnici koji dolaza sa Zapada – Ruysbroek te Possevino – govore samo o Moskoviji, a kada su u mogucnosti da uporede tu zemlju sa polonizovanom Rutenijom prednost je sasvim jasno na strani ove druge. Ukrajina G. Beauplana iz 1660. je ziva i dinamicna, a »zemlja kozaka« je delovala Paulu iz Alepa, posle dve godine prinudnog bavljenja u Moskoviji 1656, kao tiha luka jednog gostoprimstva koje se svima smesi. 

Kada se Petar Veliki pocetkom XVIII veka proglasio imperatorom, carem cele Rusije, on je obznanio svoju volju da potcini sve Rutene, ali je tek Katarina II krajem tog veka uspela da ostvari taj san. Godine 1612. Poljaci su jos uvek vladali u Moskvi koja se spremala da pozove Romanove. Poljaci su proterani iz Kijeva i s leve obale Dnjepra godine 1667. Zvanicna ruska istoriografija, koja je sporazum iz Perejaslava od 1654. proglasila za datum »prisajedinjenja« Ukrajine Rusiji smisljeno je privilegovala jednu tacnu epizodu. Takodje je siroko prihvaceno da pobuna B. Hmeljnickog od 1648, te i godina potom oznacava javljanje ukrajinskog identiteta koji je potom tek naizmenicno nalazio »saveznike« koji su bili zainteresovani da tu dominiraju – Ruse, Turke, Moldavce, Tatare ili Poljake. Poljaci su kasno shvatili gresku zabranjivanja pravoslavlja, ali je njihov povratak toleranciji – stvaranje u Kijevu pravoslavne Akademije P. Mogile koja je bila ekumenska – koji je bio nesto zakasnio, omogucio ukrajinskoj eliti – aristokratiji i svestenstvu – da u latinsko-zapadnoj kulturi potrazi kvasac svojega autonomnog opstanka. Mazepa je upravo na latinskom izrazavao i svoje pobunjenicke zahteve godine 1709, a zahvaljujuci humanistickom otvaranju pisac Skovoroda, 1722–1794, uspeo je da pokaze trajnost i vecnost ukrajinskog jezika. Sigurno koliko i kroz onaj poslovicni prozor prema Zapadu, koji je oznacen gradnjom Sankt-Petersburga, zapadnjacki uticaj u Rusiji prodirao je i preko Ukrajine, posebno preko uticaja jezuita na skolski sistem – ratio studiorum – a ruske temeljne crkvene reforme iz XVIII veka isle su preko Ukrajinaca kakvi su bili S. Javorski ili Teofan Prokopovic. Utemeljena na »republikanskom« sistemu hetmana koji su slobodno birani, istocna Ukrajina – Zaporozje – strogo autonomna inace, postala je pod Katarinom II tako nepodnosljiva i to na granicama Moskovije kao sto su nekada Poljaci tu bili jedna preteca sila.

Slovenofilstvo i panslavizam

Vladavina Katarine II a narocito glorifikacija njena koju je forsirao istoricar Karamzin – Istorija drzave ruske 1816–1826. – ili Siskov prvi »slovenofil« – naziv je prvobitno bio ironican 1809. – vec nas uvode u opravdanja koja ce postati nedodirljivi kanon u XIX i XX veku sa izrazima kakvi su velika, trojedina i nerazdeljiva Rusija. Katarina II je preduzela mere da unisti slobode koje je uzivao jedan deo Ukrajine s one strane Dnjepra – ukidanje hetmanskog sistema administracije, njegovih poreskih institucija, gazenje ukrajinske Pravoslavne crkve te nametanje obaveza da knjige budu stampane na ruskom jeziku – i da anektira, u korist triju podela Poljske 1772, 1793, 1795, Ukrajinu s njenom desnom obalom reke kao i celu Belu Ruteniju u kojoj je polonizacija bila toliko uznapredovala medju bogatijim slojem elite da se to nije moglo iskoreniti do 1920. Upravljacke elite, kao i vojne, politicke i nakon 1832. i kulturne nisu vise bile, za uzvrat, druge nego ruske, rusifikatorske i rusocentristicke. Nova deformacija s ciljem legitimisanja stanja ce se jednako ponavljati kod istoricara, od Pogodina do Kljucevskog, a kasnije i u sovjetskoj istoriografiji: o toboznjem »povratku« tih zemalja, zahvaljujuci Katarini II, Rusiji kojoj, kako smo videli, one nikada nisu pripadale. U tom smislu, Kijev je proglasavan za »majku gradova ruskih«. Potiskivane zvanicno, ogranicene na mesni-lokalni govor seljacke kmetovske mase, jezik i kultura Belorusa i Ukrajinaca napredovali su samo prikriveno – kao ispod zemlje. U jednom osnovnoskolskom sistemu kakav je francuski, efikasan, nesumnjivo bi se sacuvala vitalnost te kulture, ali tokom citavog XIX veka ruski ministri javnog obrazovanja koji su se smenjivali brinuli su se samo da se rusko obrazovanje razvija i unapredjuje. Uprkos svom internacionalizmu i sopstvenim velikoruskim teznjama, revolucionari su od 1905. do 1917. vodili lukavu igru u cilju delimicnog integrisanja nekih autonomnih teznji, potom i nacionalnih teznji naroda »drugih rasa i plemena«. Ali jedan vek propagande »zvanicne nacionalnosti«, koju je lansirao 1833. Uvarov – samodrzavlje–pravoslavlje–narodni duh naravno ruski – koju su pratile neke uspele asimilacije, kakav je primer knjizevno delo ruskog pisca Ukrajinca Gogolja, te posebno trajne velikoruske karakteristike slovenofilstva i panslavizma ukorenili su kod Rusa ideju o njihovoj mesijanskoj ulozi koja je ostala nesto blisko i Rusima sovjetske epohe i »patriotima« ili danasnjim nacional-boljsevicima.
Ukrajinci su imali nacionalnu sansu kakvu Belorusi nisu imali – jedan deo njihove teritorije je izmakao Rusima krajem XVIII veka i pripao je Austriji. Kada je Austrija 1867. priznala prava svojih nacionalnosti, Ruteni su mogli skoro slobodno da razvijaju prava svoje nacije oko grada Ljviva – Lavova – sa svojom unijatskom verom – koja je bila ukinuta u ruskoj carevini nakon 1839. – i to je kulturno ognjiste mnogo znacilo u atmosferi one rusko-austrijske mrznje s kraja XIX i pocetka XX veka. Unistenje beloruske kulture – cije izvesne folklorne manifestacije iznova pocinju da se konsoliduju zahvaljujuci Poljacima poput Czeczota i Bohusiewicza negde oko 1820–1840. – a narocito ukrajinske – progonstvo pesnika, bivseg kmeta–oslobodjenika, Sevcenka godine 1846, te zabrana objavljivanja knjiga na ukrajinskom tokom godina 1860–1870. – nastavlja se cvrstim cementiranjem onog neraskidivog karaktera »cele Rusije« od strane ruskih slovenofila, kao i onim njihovim odbacivanjem, sredinom veka, i u ime njihove zajednicke pravoslavne vere, pokvarenoga, »truloga Zapada«. Tako je A. Homjakov isticao da je rascep izmedju vere i razuma kakav je slucaj na Zapadu bio nesto pogubno, jer je to Zapad lisilo »onog vitalnog principa koji je snazno bio prisutan u nasoj velikoj Rusiji, sto ce reci u Velikoj, Maloj i Beloj Rusiji«. Njegov drug, koji je umro 1845. D. A. Valujev, isticao je slicno: »Kada se govori o Rusiji i pravoslavlju, ocevidno je da pod tim treba razumeti sve Ruse, bilo da su iz Velike Rusije, iz Male ili Bele«. Ovo trostruko jezgro trebalo je neumanljivo da postane, za panslaviste s kraja XIX veka, jedna pobednicka Rusija koja bi apsorbovala vecinu Slovena iz Austrije, Turske i koja bi osvojila Konstantinopolj – F. I. Tjutcev, I. S. Aksakov, M. N. Katkov i N. J. Danilevski. Pomamna glorifikacija pravoslavlja bi omogucivala da se odbace, zajedno sa Zapadom, svi »latinizirani« Sloveni – Poljaci, Cesi, Hrvati i Slovenci, a Rus bi bio – po Dostojevskom – model pan-antroposa – svecovek – pripadnik naroda koji je »narod bogonosac«. Samo zahvaljujuci stecenoj svesti o toj ruskoj »ljubavi koja obuhvata sve« pocelo se s razumevanjem gledati na vrednosti izdanaka identiteta u XX veku u Minsku, Kijevu ili Lavovu koji su bili utoliko snazniji ukoliko su bili neshvaceni na Zapadu – osim u Nemackoj.
Revolucije 1905. i 1917. okoncale su se stvaranjem Republike Belorusije i dveju ukrajinskih republika koje su u pocetku bile rivali jedna drugoj, a potom ujedinjene i brzo sovjetizirane. J. Staljin, komesar za nacionalnosti, morao je, na ogranicenoj teritoriji, koju je odredjivao sporazum iz Rige 1921, da prihvati, od 1924. do 1934, jednu veoma liberalnu belorusizaciju i ukrajinizaciju – skole, novine, izdavacke kuce i slicno – cije je naglo prekidanje, u vreme prisilne kolektivizacije i strasne gladi koja ju je pratila – kao i cistke ciju sirinu pokazuju masovne grobnice otkrivene u Kuropatima blizu Minska 1988. – ponovo je iskopao rov.

Jedan poveci deo rutenskog stanovnistva koje je bilo u sastavu Poljske od 1921. do 1939, cesto naklonjen terorizmu, prihvatio je nacionalnu ideju, ali ni Staljinovo »oslobodjenje« njihove teritorije, koje je godine 1939. bilo caristicki imperijalisticki refleks, nije donelo nezavisnost koju mu ni Nemci 1941. nisu znali obezbediti. Posle Staljinovih dirljivih apela »svojoj slovenskoj braci i sestrama« u gulagu je nakon 1944–1945. bilo vise miliona Belorusa i Ukrajinaca pod sumnjom da su imali simpatije za Nemce ili da su jednostavno separatisti. Tri glasa dobijena u OUN bila su spoljasnji vid fikcije o slovenskom jezgru SSSR-a. Urusavanje godine 1991. pokazalo je koliko je to jedinstvo bilo vestacko.
Naivno bi bilo misliti da je u nazivu Saveza nezavisnih drzava pridev nezavisne nesto primarno. Jedna civilizovana zajednica, utemeljena na dobrom susedstvu i razumevanju, ima svoje pristalice u svakom delu slovenskog trojstva–trijade. Ali ogromna ruska prostranstva i njeni bogati potencijali stvaraju neku neravnotezu koja Moskvu ohrabruje da sve vise govori, kao sto je govorila i pocetkom dvadesetih godina, o svom evrazijskom pozvanju i misiji. Rusko slovenofilstvo ostaje i dalje utemeljeno na mrznji prema Evropi. Ukrajinci i Belorusi, pak, svesni svoje proslosti, isticu svoje zapadnjacke veze. Mozda je iluzorno misliti da ce ruska integracija u OSCE – u Evropu – biti nesto lako i pozeljno. Posle pravoslavnog i caristickog trojstva i trijade bratskih partija, moze uslediti mafijaski tronozac. Ponovno ukljucenje Ukrajine i Belorusije u slovensko jezgro jedne Evrazije u ruskom smislu reci moglo bi oznaciti poraz jedne od velikih sansi nasega kraja veka. Svojom stalnom istorijskom samoafirmacijom ova su dva naroda stekla pravo da postoje bez tutora–gospodara.