Konacno je uhapsen glavni srpski debejac, izvodjac naloga koji se daju u cetiri oka. »Nazovi R. radi umorstva.« Tako bi mogla da se zove nova verzija starog Hickokovog filma.
Vele da se brani cutanjem. Kojim recima se i moze opravdati funkcionisanje onog sablasnog i okrutnog pozorista cije konce je povlacio?
Vlasnik i glavni reditelj tog pozorista stoji sam na proplanku sa kojeg se podigla magla i ceka. Ceka – sta?
Srbija Milosevicevog vremena bila je – pisao sam vec poodavno – nalik na mracne izmisljene zakarpatske knezevine iz starih holivudskih filmova. Dedinje se pred nasim ocima ukazuje kao suri goticki dvorac iz kojeg, na tajne kapije, izlaze zakukuljene ubojice i hitaju da obave gospodarev nalog. Slika je pojednostavljena, ali na tom mracnom brdu doista je carevao mrak jednostavnosti. Ubojstva su bila put ka jednostavnosti vladanja. Ukloniti svakog ko ti smeta i prestraviti preostale – ima li jednostavnijeg i univerzalnijeg recepta?
Sumnjam da ce obicni cinovnici–istrazitelji ikada uci u sve tamne pretince dedinjske filosofije smaknuca. Sumnjam da ce pronici do srzi Ubojstva – masovnog ili jedinacnog – kao nacina uredjivanja sveta. Do Ubojstva kao enzima drzavnog ustrojstva. Do Ubojstva kao izvora tiraninovog spokojstva. Za ovaj posao nije dovoljna obicna priljeznost, nije dovoljna ni pronicljivost kakvog Serloka Holmsa. Potrebne su osobine pravog djavla–kusaca nalik na Porfirija Petrovica.
Sam R. M. je bio samo sef dobro uhodane mehanicarske radnje za narucena smaknuca. Imao je lagan posao – radio je zasticen neprozirnim velom »drzavne tajne«, a duhovnu stabilnost i bezobzirnost obezbedjivalo mu je mutnilo »drzavnog razloga«. Sebe je verovatno video kao zastitnika mirnog sna svog Gazde u kome je, opet, video velikog zastitnika Srpstva ugrozenoga. Njegova radionica funkcionisala je skoro bez greske. Njeni »radovi« bili su vrsta filmske igre, prave verzije »savrsenih zlocina«. Savrsenih utoliko sto zrtve nisu imale nikakve sanse i sto je svaka istraga vodila do bestraga. Lazna misterioznost koja je okruzivala ta smaknuca bila je samo deo zabave za tiranina. Ali savrsenstvo tih zlocina bilo je izvor njihovog nesavrsenstva. Njihova neprozirnost cinila ih je savrseno prozracnim – ukazivala je na jedini moguci trag.

Msje Zi-Zi

Neko spava u kolibi,
neko u brvnari–vajatu
a ekselenca Msje Zi-Zi
voli da spava u HAJATu.

Na raspru o ukusima sve se svodi:
svako spava gde mu godi.
Samo mufljuz
ne voli luksuz.

Neko jede pasulj, klot,
il’ humanitarni rizi-bizi
jer drzava nam je skroz bankrot.
Al’ za to ne haje Msje Zi-Zi.

Ima ko ce za to hajat.
Msje Zi-Zi voli HAJAT
i narucuje, kao grof,
mesiste a la Stroganof.

I to je opet stvar ukusa,
u tudji se tanjir ne gleda,
sta vas briga sta ruca-kusa
eleganca nam proseda?

Iz novog Ministarstva kulture najavljuju da ce »nasa kultura koja se pokazala kao veoma vitalna postati veoma ozbiljan izvozni artikal ove zemlje«. Pitam se samo sta li ce izvoziti. Onu osobenu srpsku umetnicku individualnost, ono tanano »ja« koje isijava u dernjavi »Srbi-ja! Srbi-ja!« Ili stihove-medenjake akademika Medakovica? Ili slikare, nacionalisticke vikare? Za pocetak, predlazem da se cela Francuska 7, sve sa piscima i njihovim remecima izveze po dampinskim cenama. Makar u Ugandu.
Iz Ministarstva obecavaju procvat srpske kulture. A njega ce omoguciti novi Fond (kako to zvuci mocno) u ciji ce direktorijum uci i »gospodja Zepter« koja je, kako rece ministar, »dokazala da ume da prepozna nove tokove u kulturi«. (Ona ista koja je nedavno izjavila kako oseca da »pripada nekakvoj visoj rasi«.) Blago nama! Izrodice se tusta i tma umetnickih dela sjajnih i dugovecnih kao serpe Zepter! Dela sljastecih i lako lastecih! Hitam da se, kao siromasni spasitelj, prisljamcim uz taj novi val srpske kulture i da se dodvorim njegovoj muzi.

Samo neprolazne stihove
zapisujem u svoj tefter
otkad ih nadahnjuje
gospoza Zepter!

Inspirirajte me i kojim grosem
dusu mi okrep’te,
o muzo srpske kulture,
gospozo Zepter!