Zaboravio sam hitno pesmu svoju ja,
Pesmu svoju kojom svet sam morio
E da bih ga zauvek pokorio
A ta pesma bila nam je sreca nasa sva
Zaboravio sam hitno pesmu svoju, tja.
U snu mracnom nisam znao za budjenja moc
I da zemlji treba sunca, svetla i zore
Da uz mene sve je samo gori od goreg
Da se cela zemlja krece u beskrajnu noc
U snu mracnom nisam znao za budjenja moc.
I sad, jedva, jedva shvatam svoj uzasni san
I u njemu oci neke, srce necije,
Neko lice, neke suze, mozda decije,
Neku vatru i pepeo, neki krvav dlan.
I sad, jedva, jedva shvatam svoj uzasni san.
Ne secam se niceg vise, ni zlocina tih,
Kao da je san mi bio jaci od mene:
Tih aveti oko mene kao sludjenih,
Tih molitvi i tih kletvi sto idu uz njih.
Ne secam se niceg vise, ni zlocina tih.
Ali sluti, jer slutiti jos jedino zna
On sad sluti za te oci, da su bas one,
Sto ga prate u zivotu, traze, progone:
U snu dodju da ga vide, bude ga iz sna.
Ali sluti, jer slutiti jos jedino zna.
Dodju oci da ga vide i on vidi tad
I te oci, i tu moru, taj put nesrece
Mrtve oci, mrtva lica, srpsko prolece,
U snu vidi, ali ne zna, sta je sve to sad
Dodju oci da ga vide i on vidi tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet
I njen pogled sto ga gleda kao iz cveca
Sto ga gleda, sto mu kaze, sto ga podseca
Na zavere, na urote, na opasni svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
On sad nema svoju dragu, svoju milu vlast
Ne zna mesto na kom zivi il’ pociva
Ne zna da mu san il’ java sve to pokriva
Mozda spava s drugim dugo negovana strast
On sad nema svoju dragu, svoju milu vlast.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njim spava nevidjena sva ta strahota
Vraga spava, vraga sanja, nema tu sad sna,
Sa ocima, sa bezocnim u sred svoga zla.
Predrag Cudic
