U ediciji »Zenski identiteti«, koju vodi Nadezda Cetkovic, pojavila sa autobiografska knjiga Ziveti protiv struje, nase poznate antropoloskinje, profesorke i javne licnosti Zagorke Golubovic. Na 150 stranica pred nama je zivot u 26 slika, raskosna biografija jedne borbene, samosvesne, obrazovane i nezne zene. Ideal joj je, kako kaze, Prometej. A vatra koju pronosi celim svojim zivotom je knjiga. Njen curriculum vitae na kraju knjige sazdan je od pisanja i velikog naucnog angazmana. Pre nepune dve godine u izdanju Republike objavljena je knjiga Zagorke Golubovic Ja i drugi. To je knjiga o percepciji »onog drugog«, nasuprot slepilu i neosetljivosti za postojanje izvan svoga »ja«. Tako bogatu i senzibilnu knjigu mogla je da napise samo Zagorka Golubovic, sva okrenuta ka drugome. Takvom se potvrdila i u svojoj autobiografskoj knjizi.
Ispod spoljasnje strogosti frizure i nacina odevanja, otkriva nam se u knjizi Ziveti protiv struje jedan nemiran i beskompromisan duh. U ovom vremenu pranja biografija autorka se ne odrice ni svojih skojevskih, ni komunistickih godina, ni postovanja prema Marksovoj misli. Samo ih valorizuje na nov nacin. Uostalom, ovoj autobiografiji nista se ne moze ni dodati ni oduzeti jer je sve savrseno uklopljeno u najvise moralne standarde. Upravo zato Zagorka Golubovic je rano imala prilike da spozna posledice pobune protiv autoriteta. Kao skojevka kritikovala je pretpostavljenog jer nije ziveo u skladu sa onim sto je drugima propovedao. U Saveznoj skupstini usprotivila se Kardeljevoj reformi penzionog osiguranja, pa joj je mandat zbog toga prepolovljen na dve godine. Ostalo je jos samo da svoju pobunu zaokruzi solidarisanjem sa pobunom studenata 1968. godine. I u tome je sjajno uspela. Zajedno sa sedmoricom kolega izbacena je sa Filozofskog fakulteta, posle cega u Centru za filozofiju i Institutu drustvenih nauka pocinju njene najbogatije naucne godine.
Dvadeset sest poglavlja diskretno, ali i veoma precizno osvetljavaju licni zivot Zagorke Golubovic i kulturnu i politicku klimu tadasnje Jugoslavije. Druzila se sa najpoznatijim svetskim antropolozima i sociolozima, zivela izmedju Evrope i Amerike, ali je upoznala i trenutke izolacije na selu, gde se povukla u naucni rad posle prisilnog odlaska sa univerziteta. »Zasto radis toliko kad ne moras«, pitali su je seljaci. Ovo je jedna od ilustracija knjizevnog postupka Zagorke Golubovic i njenog nenametljivog antropoloskog pogleda na svet oko sebe. Posebno su zanimljiva poglavlja o Korculanskoj skoli i Filozofskom fakultetu u Beogradu, cije je slamanje tada trajalo skoro deset godina. Ona su vazna kao svedocanstvo u jednoj prigusenoj polemici o tim zbivanjima, koja traje i danas, a bacaju svetlo i na zilavost univerziteta koji je pre 30 godina bolje branio svoju autonomiju nego danas.
»Mislim da bi ceo moj zivot usao u jednu od Kantovih maksima ‘Sta mogu da ucinim’«, kaze Zagorka Golubovic, neprekidno u matici drustvenih angazmana koji su doveli do preokreta 5. oktobra 2000. Ali i tu sa znakom pitanja, kao i prethodnih godina.
Citalac autobiografske knjige Zagorke Golubovic bice istinski prozet atmosferom jedne intelektualne avanture kakvu su nam nekad nudila stiva Sartra, Simon de Bovoar, cak i nezne Kolet. On ce proci kroz kontrapunkt nadanja, lomova i ponovnog uzdizanja. Bice na trenutke zadivljen intelektualnom otvorenoscu jednog minulog doba i s pravom ce se zapitati kakva je sila sve to mogla da razori. Mozda je delom skrivena u onom pitanju »zasto toliko radis kad ne moras«?