Dvadeseti vek je zavrsen ali je za nas ostao izvan Istorije. Zasto? Zato sto je Nacionalizam, stiteci se od secanja koja ga osporavaju, napravio od proslosti cauru koja je za pojedinca i za kulturu postala zatvor. Rekonstruisuci kljucne ideje dvadesetog veka, mi ponovo osvajamo polje slobode. Suoceni sa neizvesnom buducnoscu, za pocetak, cinimo Istoriju saznatom. To je put da prebrodimo strahove proslosti koji su na zestok nacin u nama povezali probleme zivota i smrti, identiteta i kulture.
Postujuci dijalosko nacelo u rekapitulaciji i redefiniciji stogodisnjeg iskustva, otvaramo pitanje kontinuiteta. Odgovor je sadrzan u jednom jedinstvenom pojmu Moderna. To je ideja koja je povezala veliku pobunu u umetnosti sa humanizmom i naukom, sa proizvodnjom psenice i zeleza, sa pitanjem demokratije i bratoubilacke borbe. Zato je Moderna nacin da kroz retroaktivno secanje integrisemo svest o kulturi i drustvu uopste, da nerazdvojno povezemo suprotnosti i odgovorimo na pitanje sta smo bili i sta smo postali.
Moderna je donela sveukupnu problematizaciju, ali ne na nacin da negacijom opustosi, vec da ovaplocujuci ideju Progresa poveze sve ono sto je najoriginalnije i najuniverzalnije u kulturi. I kada je 1922. godine rodonacelnik srpskog i jugoslovenskog dadaizma Dragan Aleksic kriknuo: Civilizacijo, kurvo stara. Od temelja rusimo; rusimo, imao je upravo to u vidu. A to je mislio i Risto Ratkovic kada je 1929. godine tvrdio da je duh umetnosti uopste ljudski, da su mu izlisna ogradjivanja i da poeziju i lepotu ne moze monopolisati nijedna skola, nijedan izum, nijedna rasa. Spajajuci u duhu Moderne subjektivnost i individualnost sa objektivnoscu i univerzalizmom, srpska kultura je u dvadesetom veku iznedrila plejadu velikih imena koja su je posle visevekovne izolacije ponovo ucinila evropskom. Da li danas znamo sva njihova imena? Odgovor je ne. Zasto? Zato sto je nasa istorijska svest, na kraju dvadesetog veka, izbusena kao sir praksom koja je ujedinila prihvatanje, odbacivanje i neznanje kao samodopadajucu varijantu identiteta. Redukcija je postala princip na kojem se arbitrarno vrednuje nasa kulturna, politicka, socijalna, ekonomska i svaka druga istorija. Ili mozda celina koja objedinjuje sve te delove, a ta celina je Jugoslavija. Sta znamo o njoj?
Jugoslovensko iskustvo jeste Moderna. U njene temelje ugradjen je princip samoopredeljenja naroda sa kojim je u Versaju pocela redefinicija politicke karte Evrope. Trajala je sedamdeset tri godine. U njoj su rodjeni nase majke i ocevi, nasa deca i nasi unuci. Za njen opstanak bila je potrebna samo jedna vrlina – tolerancija. Nismo je posedovali. Zato su Sloboda, Jednakost i Bratstvo, kao kljucne parole jugoslovenstva, zavrsile u parolama mrznje, razaranja i smrti. Pobedila je Antimoderna ili nemogucnost da se sukob sadrzan u kulturnoj, politickoj i drustvenoj raznovrsnosti ucini produktivnim.
Zato danas, cekajuci buducnost u pustosi koju je u nama ostavila neobjasnjena proslost, zelimo da nase misli usmerimo prema govoru i razmeni argumenata koji ce nas ponovo uciniti produktivnim. Ne zalazemo se za novo jednoumlje, vec za priznanje sukoba i antagonizama kao nacina osporavanja vecitih istina i kao teznje ka toleranciji koja se uspostavlja kreativnim dijalogom. Put ka tom cilju pokazace nam Moderna.
(Proglas projekta Moderna i srpski nacionalni identitet)