| Alternativa
Moderna, do cardaka
»...Samo to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu »nao«, »nao«, »nao«
i nase »ne«, »ne«! (...)
Ima li boljeg, od »Lamenta nad Beogradom« Crnjanskog,
finala jedne veceri u kojoj se gledalo »kako izgleda kad svaki privatni
interes devastira svaki zajednicki interes« (reci Borke Pavicevic,
direktora Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu)? U ponoc, 20.
na 21. februar, u cetinarima i magli Avale, medju bakljama i Mestrovicevim
karijatidama, mladi Sergej Trifunovic govorio je stihove koje su i njegovi
i stariji svojim zivotima iskusili.
Bio je to, posle predstave »Smert Urosa Petago 2001.« pocetkom
februara, jos jedan uvodnik u preispitivanje naseg minulog veka, Moderna
i srpski nacionalni identitet, koji je pokrenuo Centar za kulturnu
dekontaminaciju. Prvo od planirana 34 predavanja dala je istoricar Branka
Prpa, »bez pretenzija... da se kontradiktorno istorijsko iskustvo
jednim predavanjem ili jednim projektom dovede u svoje leziste«.
A sa namerom »da o dvadesetom veku progovorimo na nacin da nerazdvojno
povezemo suprotnosti koje su stvarale svoje posebne istorije i antiistorije.
Iskustvo Srbije u proslom veku, kojim se definise i pojam identiteta,
po njenim recima, »sudarace nas sa shvatanjima opterecenim istorijskom
gordoscu«, koja, mada podrazumevaju puko sabiranje ratova i zrtava
i iz toga izvedenog kulta heroja i mucenika, podrazumevaju »ideju
misije od koje, u procesu dugog trajanja, boluju i ostali hriscanski narodi
Balkana, a to je antemurale christianitatis«. Ti narodi su, verujuci
da su »poslednja odbrana Evrope od Islama, a time i hriscanske civilizacije
u nacelu, svoje postojanje kroz vreme opteretili tom svetom misijom, tim
jedinim ciljem koji je apsorbovao sve druge ciljeve i sadrzaje«.
U tom kontekstu, medjutim, valja pokazati da je srpski identitet, sa
petrifikovanih pet vekova otreznjenja koje je Evropi doneo humanizam renesanse
– te su nemanjicka Srbija i kosovska bitka »bez konkurencije simboli
nacije« – funkcionalan samo kroz antagonisticku i dijalosku formu«.
»Antitezu, udar na toliko dugo vekova kultivisanu i odrzavanu
spoznaju sebe, donela je Moderna. Na pocetku dvadesetog veka pregnantno
ce je artikulisati Jovan Skerlic, covek koji je nezaobilazna polazna tacka
modernog srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Obracunavajuci se
sa praksom i teorijom nacionalnog romantizma u kojem je, kako je napisao,
‘doslo do besmislice da se vera u zivot trazi u grobovima’, a ‘proslost
ukazuje pute sadasnjosti i buducnosti’, Skerlic kao drustveni ideal promovise
pojedinca i njegovo pravo na slobodu i srecu (...). Time je zapoceo problematizaciju
koja ce se odvijati u dva smera. Prvi je racionalizacija identiteta, koja
ce odbaciti svako shvatanje koje nije u skladu sa stvarnoscu, odnosno koje
nije u skladu sa cinjenicama. Drugi je ukorenjivanje humanistickog idejnog
koda kao sustine nacije, koji se sa pozicija individue jednako suprotstavlja
i bozanskom autoritetu i drzavnom razlogu.«
Nedovrsena utopija
Otvarajuci time put za projekt srpske Moderne doslo se do prvog rezultata
»tog novog misljenja« anticipiranog u Skerlicu, do »jugoslovenske
drzave« – utopije srpske inteligencije, ali i njenog izazova. Recimo
Krklec koji 1924. godine pise da je primio »nauk o narodnom jedinstvu«:
»...bilo nas je nekoliko mladjih ljudi koji smo prve stvari objavljivali
istocnim narecjem, manifestujuci time nasu politicku ideologiju i stav
prema Austriji...«
Skerlica su, medjutim, kaze Branka Prpa, osporili »kvazinaucno-nacionalni
ideolozi, zato sto je bio Jugosloven, zato sto je bio Evropejac, zato sto
je kritikovao patrijarhalizam, zato sto se zalagao za sekularizovano drustvo
i drzavu«. Tako se sa Skerlicem, kroz Antimodernu, zavrsio dvadeseti
vek. Skerlic je ostao simbol kulturnog nasilja, »koje podrazumeva
dnevno-politicko preoblikovanje istorije«. Zajednicka mu je mrznja
prema onome sto je prethodilo politickim projektima. Tako su srpska kultura
i njen identitet pretvoreni u »gomilu nepovezanih fragmenata koji
kao ostrvca plivaju po belim mrljama istorije i pamcenja«. A otuda,
dalje, »komesarska i ignorantska kultura negira kontinuitet i toleranciju
i bazira se iskljucivo na obracunu i eliminaciji«.
U sredistu interesovanja projekta Moderna, koji pokrece CZKD, nece
biti pojedinac kao »pravi kulturni i intelektualni izazov«,
nego »jugoslovenska drzava«, kao »istorija izneverenih
nada«.
Prpa citira Agnes Heler: »Ako okrivljujemo svet, okrivljujmo
sebe: mi smo istorija – svaljivanje krivice na drugog je neodgovorno. Treba
preuzeti odgovornost. Odgovornost se mora preuzeti«.
Jugoslovenska utopija je nikad potpuno ostvareno delo, o kojoj je Pero
Slijepcevic uoci nastanka, 1918. godine, pisao: »Sjutra, kad drzavne
granice opasu sve nase pokrajine, Jugoslavija nece biti ostvarena, nego
ce je tek trebati ostvariti«. Bila je to »drzava sa civilizacijskom
zadacom: od ukidanja kmetstva do opismenjavanja, industrijalizacije i urbanizacije«.
Bila je to i prva klica Moderne, nikla u Parizu, osnivanjem Jugoslovenske
demokratske lige, 1918. godine, kao otvaranje dotad zatvorenih kulturnih
univerzuma, katarzicni inicijal velikih tekovina jugoslovenskog stvaralastva
u proslom veku. »Upravo u toj porusenoj, razdrtoj, slomljenoj tvorevini
mi postojimo u dvadesetom veku. Drugog, nama poznatog oblika egzistencije
nemamo, pa u skladu sa tom notornom cinjenicom koja govori da se istorija
dogodila, konacno smo duzni da uspostavimo kontinuitet sa svojim prethodnicima.
Zato ce Moderna biti crvena nit koja ce povezati elemente naseg identiteta
na nacin inventivnog nereda«, kaze Prpa. Dodaje: »Rekapitulaciju
cemo izvesti bez uzdisaja za onim sto je izgubljeno«.
Pod blicevima
Uzdisaja, ali uzdisaja revolta (pa i nemoci) bilo je ipak te veceri,
na putu do Avale. U tri autobusa, okupljeni su krenuli po itinereru naseg
»turbo-buma«.
Dedinjski bulevar (Oktobarske revolucije, mira...), toponimski omedjen
arhitekturom novo(komponovano)g doba: kod nekadasnje etiopske ambasade,
u mraku mnostva malih prozora i salona, zdanje Hadzi Dragana Antica, direktora,
glavnog i odgovornog urednika »najstarijeg demokratskog lista na
Balkanu«. Nesto dalje od njegove je palata Karic, sa ko zna koliko
podzemnih hodnika produzena u Uzicku. Uzickom – autobusi ne smeju! Moraju
da skrenu levo, pravo na »kosmicki brod« Pink TV. Neko uocava:
zastava DOS-a se vijori na vrhu!?
Dalje, prema avalskom drumu – isto: cardak na cardak, toranj na toranj,
kube na kube. Sve nalik Bosni, Vucitrnu, bog te pita kojem sve razorenom
gradu jugoslovenske utopije. Vodovoda nema, nema parkinga...
Pred Zvezdinim stadionom, Ivan Colovic govori »Lament nad Marakanom«.
Mrak i pustos okolo. Zivahan je jedino cuvar susedne, Arkanove kuce, koji
se preteci priblizava grupi pod blicevima: »Ne snimajte u ovom pravcu,
sad cu da vam povadim sve filmove i slomim kasete!« Urla!
U Belom Potoku, gostoljubivi stampar Rade Kosticarevic deli program
projekta Moderne, nudi okrepljenje. Pada nesto ledeno, mladi Rom iz Novih
Karlovaca kaze: »Padaju Cigancici«. Kao da se pravda: »Tako
je jos moja baka govorila«. Avalska izmaglica i prljavi autobuski
prozori skrivaju dvorove i izbeglicke kampove duz puta. Da li je Vodja
na svoje ceste misije upisivanja u Knjigu posetilaca (polagaca venaca)
isao ovim dzombama ili se pod spomenik spustao helikopterom? Da li je gledao
kroz blindirani prozor?
Ali, prva lekcija iz Moderne, iz prethodne price projekta
korupcije, sive ekonomije i mafije, vec je toliko zaokupila
nasu »ekspediciju«, da je takvo razmisljanje ustuknulo pred
dozivljenim. Huk vetra i miris vlaznog cetinara, Sergej pod nebom, »Lament«
u nama. Nad nama. Nad Beogradom. Eh, Moderna, ko si ti?
Slavica Vuckovic
|
