U javnoj raspravi svaku je istinu dobro reci

Cvetan Todorov

Kosovo – politicki kontekst

Kao sto se cesto primecivalo, XX vek je zavrsen onako kako je i zapoceo – ratom na Balkanu – sto nas, doduse, navodi da pocetak proslog stoleca smestimo u 1912. godinu. Kakav li smisao poprima taj novi sukob, koji se odvijao devedesetih godina, u odnosu na onaj izmedju totalitarizma i demokratije, koji je obelezio istoriju proslog veka? Da li nam pouke proslosti pomazu da bolje analiziramo sadasnjost? Pokusao bih ovde †...‡ da iskusam vrednost tih pouka, suocavajuci ih sa dogadjajima koji su se sasvim nedavno odvijali pred nasim ocima i ostali prisutni u svim secanjima, a usredsredicu se posebno na poslednju epizodu tog sukoba, naime na rat na Kosovu.
Medjutim, sama ta vremenska bliskost je problematicna. Protok vremena doprinosi uspostavljanju minimalnog konsenzusa. Iako se, kada je rec o Drugom svetskom ratu, tumacenja i procene medjusobno jos razlikuju, saglasnost je uspostavljena bar u pogledu samih cinjenica: ko, kada ili koliko. Stvari niposto ne stoje tako s obzirom na sukob koji se zbio 1999. godine. Istinitost cinjenica je daleko od toga da bude dokazana, i to s razlogom: njihovo utvrdjivanje je deo rata. Ne okleva se, dakle, kao u svakom tumacenju, samo u pogledu izbora obavestenja koja tvore odgovarajuci kontekst, nego i u pogledu same njihove sadrzine. A sto se tice smisla koji se pridaje tim dogadjajima i sudovima koji se o njima donose, oni znatno variraju, cak i medju ljudima koji dele iste demokratske vrednosti i isti ideal pravde i mira. Ima neceg po duh obeshrabrujuceg u krajnjoj raznovrsnosti misljenja o ratu na Kosovu, cak i u okvirima jedne iste zemlje: sve biva kao da nasi sudovi gotovo uopste ne zavise od obavestenja kojima raspolazemo, od nase sposobnosti rasudjivanja i obznanjenih vrednosti, nego od mnogo mutnijih cinjenica, pre svega od naseg individualnog identiteta, zivotnog puta i beskrajno promenljivih nesvesnih sklonosti. Obavestenja i logicki argumenti sluzili bi tada samo tome da izboru za koji smo se odlucili vodjeni nasim porivima pribave racionalan privid.
Ne uobrazavam da sam u potpunosti umakao tim determinantama niti gajim nadu da cu za svoje tumacenje pridobiti one koji su vec izgradili odredjeno misljenje. Pa ipak, ne bih hteo da u svemu podrazavam protagoniste strasne rasprave koja je usledila vojnoj intervenciji na Kosovu. Ne bih pokusavao da neko misljenje diskreditujem niti zbog njegovog porekla, niti pak s obzirom na nacin na koji bi ono moglo biti upotrebljeno. Cinjenica da je Gebels optuzio Sovjete za Katinsku sumu ne znaci da pomenuta tvrdnja prestaje da bude istinita. To sto ce KP Francuske biti ocajna ili zato sto ekstremna desnica vrslja po nasim gradovima ne znaci da treba prikriti istinu o komunistickim rezimima: u javnoj raspravi svaku je istinu dobro reci. Jos manje bih hteo da svoj zadatak olaksam formulisuci opozicije u kojima je izbor unapred odlucen: da li ste za varvarstvo ili civilizaciju? Za rat ili za mir? Hocete li da spasite ugrozenu decu ili da ih pustite neka budu masakrirana? Volite li vise ubice nego zrtve? To bi znacilo podrazavati Lenjina koji je, po recima Grosmana, u raspravi tezio samo za pobedom, a ne istinom. Nadam se da je mozda dosao trenutak da pomenutu epizodu iz nase novije istorije razmotrimo malo spokojnije, ne dopustajuci da nas ponese plima strasti.
Dogadjaji iz 1999. godine na Kosovu zbili su se u geografskom i istorijskom kontekstu na cije okvire treba podsetiti. Za pocetak, evo jedne na prvi pogled samosvojne epizode koja, medjutim, u mnogom pogledu najavljuje ono sto ce se kasnije dogoditi. Rec je o progonu turske manjine u susednoj Bugarskoj, osamdesetih godina. Bugarska ima jednu znacajnu manjinu, od oko deset procenata, koju cini stanovnistvo koje govori turskim jezikom i muslimanske je vere. Kohabitacija dveju zajednica bila je obelezena diskriminacijom »Turaka« koja je usla u obicaje, ali nije izazivala vece sukobe sve do trenutka kada je pokrenuta kampanja »bulgarizacije« imena i, istovremeno, nacina zivota, koja je pogodila sve clanove turske zajednice. Rezultat je mogao da se predvidi: protesti koji su u krajnjim slucajevima zavrsavali kolektivnim samoubistvom, prinudno iseljavanje u Tursku, zemlju u kojoj vecina tih ljudi ranije nije bila. I smisao te inicijative bio je jasan. Komunisticka vlast je shvatila da njena ideologija nema vise nikakvog uticaja na stanovnistvo, pa joj je bilo potrebno da se osloni ne samo na disciplinu nego i na afektivni pristanak, na kolektivnu strast. Da bi to izvela, odlucila je da u vecini stanovnistva probudi nacionalisticka osecanja, predstavljajuci odsustvo podudarnosti izmedju teritorijalnog i jezickog (ili kulturnog) entiteta kao anomaliju.
Te mere, koje su proizvele velike patnje unutar diskriminisane manjine, dovele su do obrnutog rezultata: u krilu same bugarske vecine porodile su ociglednu opoziciju, prvu u istoriji bugarskog totalitarizma! Tako su one doprinele padu komunisticke vlasti, tesko kompromitovane tim pokusajem manipulacije.
Predjimo sada u susednu Jugoslaviju i pokusajmo da izvedemo elemente neophodne za razumevanje tamosnjeg sukoba. †...‡ Sve do 1980. godine, stroga kontrola Komunisticke partije sprecava nacionalisticke prohteve i garantuje mir u drzavi. Godine 1980. umire Tito, heroj Drugog svetskog rata i sef drzave; njegovi naslednici ne uzivaju isti ugled kao on, a komunisticka vlast vise ne sprovodi istu represiju. Upravo tada se odigrava konverzija komunistickih rukovodilaca u nacionalisticke glavare, koja nije posla za rukom bugarskim komunistima; ona jos jednom ilustruje lakocu s kojom se prelazi s jednog oblika totalitarizma u drugi, pri cemu nacija zauzima povlasceno mesto koje je bilo ostavljeno odredjenoj klasi. Tu mutaciju utelovljuje Slobodan Milosevic, jak covek Srbije i, jos izvesno vreme, Jugoslavije. Buduci da ideoloska (komunisticka) strast vise nije mogla da bude probudjena, on vesto igra na osecanju mnogih Srba da su bili zrtve predjasnjih nepravdi.
Dobar izgovor bice pronadjen 1987. godine. Srpsko stanovnistvo u kosovskoj oblasti uveliko je manjinsko i iznosi dve stotine hiljada, od ukupno dva miliona; kao sto se cesto desava manjinama, izlozeno je kinjenju i diskriminaciji od strane albanske vecine. Milosevic obecava da ce otkloniti tu nepravdu i poziva se na secanje: na Kosovu polju odigrala se, godine 1389, odlucujuca bitka u kojoj su Turci porazili Slovene. Nema ni govora da se jos jednom poklekne: secanje ce biti stavljeno u sluzbu rekonkviste. Godine 1989. Milosevic ukida autonomiju oblasti i zapocinje progon u obrnutom smeru, ovoga puta protiv albanske manjine u Jugoslaviji.
Ta represivna akcija deluje u ostatku zemlje kao alarmni signal: bude se bojazni od srpskog hegemonizma. Jedna za drugom, sve bivse republike (osim Crne Gore, cije je stanovnistvo, poput onog u Srbiji, pravoslavne tradicije i srpskog jezika) proglasavaju nezavisnost i napustaju federaciju. Tim kretanjem rukovodi jedno nacelo: svako u kulturnom pogledu razlicito stanovnistvo mora raspolagati samostalnom drzavom. Spoljasnjem posmatracu nije uvek lako da raspozna te kulturne entitete. Katkad je rec o pozivanju na versku tradiciju – pravoslavci, katolici i muslimani preplicu se na istoj teritoriji – ali ne treba zaboraviti da je, zahvaljujuci cetrdesetogodisnjem zivotu pod komunizmom, stanovnistvo najvecim delom naprosto ateisticko. U drugim trenucima, naglasak se stavlja na jezicku razlicitost, a tacno je da madjarski i albanski pripadaju jezickim porodicama udaljenim od slovenskih jezika; no, sto se tice ovih potonjih, srpski, hrvatski i bosnjacki su u sustini jedan te isti jezik koji se pise dvama razlicitim alfabetima, a oni koji tim jezicima govore razumeju makedonski i slovenacki... Stavise, posto je Jugoslavija bila jedinstvena drzava posle 1918. godine, stanovnistvo se izmesalo, zahvaljujuci kako preseljenjima tako i brakovima koji cak i ne zasluzuju da budu nazvani »medjuetnickim«.
Ostvarenje nezavisnosti izaziva predvidljive zadjevice, buduci da je sada potrebno povuci granice izmedju drzava, a ne vise izmedju delova jedne iste drzave. Brojni Srbi zive u Hrvatskoj, a Hrvati u Srbiji. Izbijaju ratovi – izmedju Srbije i Slovenije, Srbije i Hrvatske. Nagomilavaju se mrznja i razlozi za osvetu. Svi rukovodioci tih novih zemalja kao da se povinuju jednom istom nacelu: jedna etnija, jedna drzava. To dovodi do premestanja stanovnistva koja bivaju nazivana »etnickim ciscenjem«, nalik onima koja su se zbivala posle Drugog svetskog rata, kada su Poljaci bili primorani da napuste zemlje koje je anektirao Sovjetski Savez, a Nemci bili izmesteni iz oblasti koje su sada pripojene Poljskoj, i tako redom.
No, istaknimo jos jednom, to nacelo podudarnosti izmedju drzave i etnije sve je samo ne nesporno, i to s dva velika niza razloga. Prvi se tice cinjenica. Formulacija »pravo naroda na samoodredjenje«, koja se u ovom kontekstu tako cesto zaziva, nema precizno znacenje posto podrazumeva da narodi postoje pre formiranja drzave, sto je puka obmana. Jer, »narodom« se ocigledno ne naziva bilo koja etnicka grupa, bez obzira na koji se nacin definise taj izraz. Podsecam da danas u svetu postoji oko dve stotine drzava, ali ima sest hiljada manje ili vise jasno identifikovanih jezickih grupa. Osim toga, kao sto je poznato, kulturne karakteristike nisu raspodeljene na pravilan nacin, a verske podele se ne podudaraju s jezickim grupama, jos manje s fizickim tipovima. Zajednicka proslost, ili zajednicki neprijatelj, stvara katkad cvrscu uzajamnu povezanost negoli je ona stvorena zahvaljujuci jeziku ili religiji. Ukratko, san (koji se nekima moze uciniti kosmarom) o savrsenom poklapanju teritorije, stanovnistva i drzave nije ostvariv.
Taj san je, osim toga, tudj demokratskom duhu. On, naime, zahteva da pojedinac bude zatocen u identitetu koji su mu podarili njegovi roditelji i slucajnost rodjenja, umesto da mu bude ostavljena mogucnost da ispolji samostalnost svog misljenja. Etnicka drzava se predstavlja kao prirodna drzava, dok demokratska drzava, naprotiv, mora biti pojmljena kao ugovorna drzava ciji su stanovnici zapravo podanici koji raspolazu svojom voljom, a ne puki predstavnici jedne zajednice, potcinjeni svom fizickom ili kulturnom identitetu.
Demokratska drzava nije, naime, zajednica krvi niti samo porekla, vec svakome ostavlja mogucnost da upraznjava svoju slobodu i umice determinantama koje trpi. Ta drzava obuhvata raznovrsne zajednice, usvajajuci ugovor koji upravlja tim razlikama: katkad u skladu s modelom tolerancije ili laiciteta (religija je privatna stvar, a sve religije, bas kao i odbijanje religije, moguce je upraznjavati u modernoj demokratiji), katkad pak po modelu jedinstva (vecina zapadnih zemalja, ako uzmemo ovaj drugi primer, raspolaze samo jednim sluzbenim jezikom). Cilj demokratskog poretka nikad nije ostvarenje kulturne ili »etnicke« homogenizacije zemlje, nego samo ocuvanje prava pojedinaca, medju kojima je i pravo da se pripada jednoj kulturnoj manjini. U ime tog nacela, nastoji se na suzbijanju ponizavajucih stereotipa o pojedinim manjinskim grupama ili se pak tezi da im se omoguci da se koriste svojim jezikom, upraznjavaju svoju veru i neguju sopstvenu tradiciju. Time se uzima u obzir cinjenica da se, od pamtiveka, razlicite populacije mesaju i premestaju, te se ne prihvata ideja da se nekoj odredjenoj populaciji ekskluzivno dodeli bilo koje podrucje.
Dakle, za razliku od prava pojedinca ili postovanja manjina, nacelo etnicke cistote nema niceg zajednickog s demokratskom drzavom; pa ipak je upravo ono usmeravalo delovanje vladajucih grupa sviju zemalja koje su proizasle iz Jugoslavije. Najkatastrofalnije posledice tog izbora ispoljile su se u Bosni, i to s razlogom: ta bivsa republika nije posedovala nikakvu homogenost porekla. Dosadasnja istrazivanja nam pokazuju da ju je naseljavalo 43% muslimanskih Bosnjaka, 31% pravoslavnih Srba i 17% katolickih Hrvata. No, ta istrazivanja nam ne kazu da se veliki broj Bosnjaka, narocito stanovnika gradova, sve dok ih se ne pritera da izaberu jedan od tih identiteta, ne bi prepoznalo ni u jednoj od pomenutih kategorija: izjasnili bi se naprosto kao zitelji Bosne ili Jugoslavije; jer, ne zaboravimo da govore istim jezikom i da su uglavnom ateisti.
Buduci da su rukovodioci triju zajednica prihvatili nacelo podudarnosti izmedju etnije i drzave, te da su se stvari zaputile u pravcu podele republike na tri samostalne drzave, javila se posledica koju je bilo moguce predvideti: da bi se ocuvala zemlja, trebalo je prognati »strance«. Razlicite strane, naime, povele su se u svom stavu za istim nacelom, posto iskljucivanje manjina i potrazivanje nacionalne samostalnosti imaju zajednicki imenitelj, to jest zahtev za uspostavljanjem kulturno homogenih teritorijalnih entiteta. Sukob ovde potice ne iz razlicitog ideoloskog okvira vec iz cinjenice da dve strane nisu saglasne u pogledu podele teritorije. Rat u Bosni bio je, dakle, narocito dug i krvav zato sto su srpski rukovodioci i borci igrali u njemu najaktivniju ulogu. Upravo oni snose najvecu odgovornost za masakre, kolektivna silovanja, svakojake otimacine, mada ce jedan deo srpskog stanovnistva na tim teritorijama biti i sâm prognan u ime politike etnicke cistote.
U tom se trenutku u dogadjaje upleo jos jedan akter, »Zapad«, drugacije receno neke zemlje Evropske unije i Sjedinjene Drzave. S jedne strane, odbacujuci ideju o drzavi uspostavljenoj shodno ugovornom modelu, te zemlje su i same usvojile nacelo etnicke homogenosti koje su u delo stavile zaracene strane. Treba reci da su zapadne zemlje imale sasvim jasne razloge da to ucine: Jugoslavija, ugovorna drzava, pala je u ruke naslednika komunizma, Milosevica i njegovih saradnika, dok je buducim »prirodnim« drzavama, etnicki cistim – Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni – bilo, izgleda, sudjeno da raskinu s komunistickim nasledjem i pozovu se na Zapad kao svog saveznika. To je poznata prica: rado se pomislja da treba ohrabriti nacionalizam potlacenog stanovnistva kada ga valja osloboditi u isti mah ugnjetackog i stranog tutorstva. Nista, medjutim, ne garantuje da nova vlast, ovoga puta samonikla, nece biti jos vise ugnjetacka, a da ne i govorimo o cinjenici da ce se u medjuvremenu podrzavati nedemokratsko nacelo nacionalne homogenosti i prirodne drzave.
Moguce je, dakle, razumeti sto su zapadne – i demokratske – zemlje izabrale da pristanu uz pomenuto nedemokratsko nacelo, ali se za tim moze i zazaliti. Druga pojava zapadnih zemalja na sceni takodje je poprimila paradoksalan obrt posto se sastojala u tome da posvedoce svoje prisustvo na terenu sukoba, ali odustajuci od bilo kakve intervencije. Naime, pod pritiskom zapadnih zemalja, Ujedinjene nacije su poslale vojne posmatrace u Jugoslaviju, napose u Bosnu, ali ti vojnici nisu imali pravo da se bore, cak i ako bi im se to ucinilo neophodnim. Rezultat nam je poznat: verujuci da je zasticeno od strane »plavih slemova«, muslimansko stanovnistvo je izbeglo pod njihovo okrilje, a ovi pak nisu sprecili srpske vojne i paravojne snage da ih se docepaju i organizuju nad njima masakr, kao sto je bilo u Srebrenici. Ta epizoda iz 1995. godine pojavila se kao paroksizmicki kondenzat jugoslovenskih konflikata, zapocetih vise godina ranije. Isti scenario ponovio se i 1994, u Ruandi, gde su stotine hiljada clanova tutsijevske manjine bili masakrirani naocigled nemocnih posmatraca UN. Ne moze se reci da je iz tih epizoda Organizacija ujedinjenih nacija izasla uzdignuta cela.
Da bi se suzbio utisak o neaktivnosti, u isto vreme kada i uzdrzan stav u pogledu vojne intervencije, razvijala se i praksa moralnog gnusanja. Ono se izrazavalo pre svega u intenzivnom koriscenju pamcenja i preteranoj banalizaciji proslosti. Medjuetnicki sukob u Jugoslaviji poceo je – na potpuno neverovatan nacin – da se izjednacava s Drugim svetskim ratom, s Milosevicem u ulozi Hitlera. Televizija prikazuje ispijena lica bosnjackih muslimana iza bodljikavih zica: »To nalikuje holokaustu«, kaze odmah jedan savetnik Bele kuce, koji po svemu sudeci ne zna ni za kakav drugi oblik tlacenja u proslosti. U toku svoje izborne kampanje 1992. godine Klinton izjavljuje: »Ako su nas uzasi holokausta necemu naucili, to je visoka cena cutnje i nemoci pred genocidom«. Godine 1995, Ricard Holbruk, predstavnik State Departmenta u Jugoslaviji, istice da je spreman da prigusi svoj moralni osecaj i da stvar raspravi s nosiocima tamosnjih vlasti, mada ih smatra zlocincima; on se tesi uporedjujuci sebe s Raulom Valenbergom koji nije oklevao da razgovara s nacistickim zlocincima ne bi li progonjene Jevreje spasao smrti. Nisu li, u to doba, humanitarne organizacije pokusavale da pregovaraju s Himlerom? U svom istorijskom poredjenju, Holbruk kao da zaboravlja da u trenutku kada govori predstavlja najvecu svetsku silu, dok je Valenberg, atase pri svedskoj ambasadi u Budimpesti pod nacistickom okupacijom, delovao izlazuci opasnosti sopstveni zivot – koji ce, uostalom, zahvaljujuci tragicnoj ironiji Istorije, izgubiti u tamnici jedne druge totalitarne zemlje, Sovjetskog Saveza.
Tim ljudima treba suditi, kaze jos jedan savetnik Bele kuce: u protivnom, bilo bi to isto sto i pustiti Geringa i Gebelsa na slobodu posle poraza Treceg Rajha. Medlin Olbrajt, koja je postala drzavni sekretar 1996, a cija je porodica u toku Drugog svetskog rata pobegla iz Cehoslovacke, sagledava dogadjaje kroz prizmu uspomena iz svog detinjstva: bosanski ratovi podsecaju je na nacizam, a stavu zapadnih vlada preti opasnost da nalikuje ponasanju Engleza i Francuza u Minhenu 1938. godine. Vec u govoru koji je, pod naslovom »Bosna u svetlu holokausta«, odrzala 1994. u Muzeju holokausta u Vasingtonu, dakle u vreme kada je bila predstavnik Sjedinjenih Drzava u UN, ona je izjavila: »Pribegavajuci istrebljenju ili izgonu, rukovodioci bosanskih Srba tragaju za konacnim resenjem problema nesrpskog stanovnistva pod njihovom kontrolom«.¹ Ima se utisak da bi danas svako voleo da moze reci kako je sprecio novi holokaust.
Raspad Jugoslavije zavrsen je tamo gde je potkraj osamdesetih godina i poceo – na Kosovu. Treba najpre podsetiti da je, sve do 1912. godine, ta teritorija u celini pripadala Turskoj, te da je posle balkanskih ratova, a potom i posle Prvog svetskog rata, stvorena albanska drzava, ali da je stanovnistvo koje govori albanskim jezikom i dalje nastanjivalo teritorije izvan te zemlje, u Makedoniji, Srbiji (oblast Kosova), u Crnoj Gori i Bugarskoj; s druge strane, Juzni Sloveni ziveli su u Albaniji. Pocetna ravnoteza izmedju razlicitih populacija na Kosovu postepeno je bila poremecena. U toku Drugog svetskog rata Musolini okupira Albaniju, ali i Kosovo, pa iz te oblasti proteruje dve stotine hiljada Srba. Posle rata Srbi se vracaju, ali u toku narednih godina neravnoteza postaje sve veca: porodice Albanaca su brojnije, a njihov udeo u ukupnom stanovnistvu je sve veci. Osim toga, Kosovo je u ekonomskom pogledu najzaostalija oblast u Jugoslaviji. U tom se kontekstu zbiva preokret iz 1989. godine.
Istorija poslednjih dvadeset godina u zivotu te provincije mogla bi se opisati kao kretanje jezicka na vagi koji opisuje sve veci luk: svakoj akciji jedne od upletenih strana odgovara reakcija druge, ali uvecana u toj meri da izgleda kao da je nista ne moze zaustaviti. Nakon diskriminacije koju su Srbi trpeli izmedju 1974. i 1989. usledili su mnogo intenzivniji progoni Albanaca posle 1989. godine. Srbi se boje da ta oblast ne postane nezavisna ili da, u ime etnicke razlicitosti svojih stanovnika, ne zaiska pripajanje Albaniji. Stoga se upinju da priguse njihovu specificnost ili da ih prinude na iseljavanje: izbor koji se Albancima nudi pociva izmedju asimilacije i odlaska. Albanski jezik je zabranjen, nastava na albanskom postaje nemoguca, ljudi ciji je maternji jezik albanski bivaju odstranjeni s rukovodecih mesta i trpe svakojake uvrede. Tada Albanci organizuju nenasilan otpor i ustanovljuju sopstvene institucije i skole; taj otpor bice legitimisan lokalnim izborima na kojima vecinu osvaja umerena struja koju predvodi Ibrahim Rugova. Doduse, tih godina pojavljuje se i radikalnija grupa, Oslobodilacka vojska Kosova (UCK). Pocev od 1996. ona vodi oruzanu borbu protiv srpske vlasti.
Uprkos prividima, u toj eskalaciji nasilja koja se sprovodi s mehanickom neumoljivoscu, nema niceg neminovnog. Da bi se utvara krize odagnala, bilo je dovoljno 1989. godine ocuvati autonomiju provincije, pa cak i dodeliti joj sustastveniju autonomiju, zadrzavajuci je cvrsto unutar federalne drzave: ako su zasticene i ako se prema njima dobro postupa, manjine ne traze secesiju. No, Milosevic ima drugaciju strategiju. Raspolozenje stanovnistva koje govori albanskim jezikom, a u Jugoslaviji je manjinsko, malo mu je vazno; zauzvrat, misli da moze odneti prevagu nad svojim suparnicima i zadobiti naklonost srpske vecine ako joj ponudi kao hranu imaginarno ponovno osvajanje te provincije ciji naziv evocira nacionalnu istoriju.
Upravo ukidanje autonomije dovodi do javljanja radikalne grupe kao sto je UCK. U pocetku, ona pristaje uz maoisticku, dakle komunisticku ideologiju koja je na snazi u Albaniji; ali, posle pada komunizma, njena se ideologija svodi samo na nacionalisticke zahteve. Kao i u drugim bivsim komunistickim zemljama, a u Albaniji na posebno intenzivan nacin, pad komunizma razotkriva vec postojecu urusenost drzave i dovodi do stvaranja zona bezakonja pod kontrolom mafijaskih bandi kojima je poslo za rukom da opljackaju vojna skladista. UCK osniva baze u albanskim oblastima blizu Kosova i zapodeva oruzanu borbu. Napada predstavnike srpske vlasti i ubija izvestan broj policajaca i vojnika; pogubljuje i umerene Albance, optuzene za kolaboraciju s neprijateljem. Centralna jugoslovenska vlast koristi priliku da bi pojacala represiju, masakrirajuci borce UCK i izlazuci progonima seljake za koje sumnja da su njihovi simpatizeri.
Odnos snaga je nejednak: jugoslovenska armija je mnogo jaca u pogledu brojcanog stanja, naoruzanja i obucenosti nego UCK. Medjutim, ova potonja se dosetila da zaigra na novu kartu koja joj omogucuje da na svoju stranu pridobije medjunarodnu zajednicu, bolje reci Zapad, pa ce odnos snaga biti izokrenut. Da bi to postigli, propagandisti UCK se odlucuju da u opticaj puste pricu tipa »mi smo zrtve«. Romen Gari je to dobro uvideo: »Kraj i pocetak svih velikih pokreta u istoriji jeste – zrtva«. I jugoslovenski rukovodioci svesni su simpatije koju moze pobuditi ta slika, pa se i oni njome koriste, ali na restriktivniji nacin. Srbi su bili zrtve u proslosti: zrtve Turaka 1389. i u toku vise od cetiri veka posle bitke na Kosovu; zrtve Austrougarske u doba Prvog, a potom nacisticke Nemacke u Drugom svetskom ratu; zrtve sovjetskih pretnji, od 1948. do Staljinove smrti. Posto su tako dugo bili protagonisti price o zrtvi, oni odlucuju da je doslo vreme da se uloga promeni i da se ukljuce u pobednicku herojsku pricu. Milosevic ce svoje sunarodnike odvesti do pobede! Patnje iz proslosti moraju proizvesti entuzijazam Srba kojima se on obraca i ovoga puta ih uciniti pobednicima.
Toj psiholoskoj strategiji koja se sastoji u kovanju u zvezde odmazde nad prosloscu, UCK suprotstavlja jednostavniju strategiju insistiranja na patnji sadasnje zrtve. Za to je dovoljno promeniti referentni okvir i ne obracati se vise jugoslovenskoj vladi, ravnodusnoj prema toj patnji, vec trecoj strani, Zapadu koji ce najzad osetiti da ga se to tice i intervenisati u sukobu. A ta strategija ima velikog uspeha, uz saradnju (nehoticnu, kao sto se moze pretpostaviti) jugoslovenske vlasti koja nije svesna zamke u koju upada i jos veruje da ima posla s izazovom sile nad kojom ce – sigurna je – odneti pobedu. Ona se, dakle, godine 1998. baca u nasilnu represiju svake neprijateljske manifestacije, egzekutirajuci borce bas kao i civile za koje sumnja da su saucesnici, progoneci i proterujuci sve sumnjive. Ni UCK se ne libi nasilja, ali raspolaze znatno ogranicenijim sredstvima; a jos smo odvec blizu dogadjajima da bismo sa sigurnoscu znali da li je ovaj ili onaj masakr nad albanskim stanovnistvom odgovor na vestu provokaciju ili pak potice od inicijative jugoslovenske armije, da li ovi ili oni lesevi pripadaju naoruzanim albanskim borcima ili, opet, civilima cija je krivica sto su se nasli u pogresnom trenutku na pogresnom mestu.
U svakom slucaju, oni koji u zapadnim zemljama donose odluke odabiraju tada na koju ce stranu stati: stace na stranu albanskih independentista, konkretnije UCK – koju je americka vlada, medjutim, samo dve godine ranije, oznacila kao »teroristicku grupu« – radije negoli na stranu umerene i nenasilne struje koju predstavlja Rugova, kome vise ne polazi za rukom da dâ glasa od sebe. Taj angazman dovesce pocetkom 1999. godine do konferencije u Rambujeu.
Osmotrimo jos jednom dve suceljene strane: svaka od njih moze da zaiska status zrtve: jedna – zrtve u proslosti, a druga (sto je jos bolje) – sadasnje zrtve. Svaka od njih misli da je potpuno u pravu. Nacela na koja se pozivaju su razlicita, ali i jedno i drugo spada u opsta mesta sveta u kojem zivimo.
Srbi bi se prepoznali u maksimi »republika je jedna i nedeljiva«, kao i u posledicama tog nacela: »U vreme rata, postoji samo jedan rezim, i to jakobinski«, pa dakle – posluzimo se formulacijama Sarla Pegija² – »tesko strani koja ne unistava unutrasnje neprijatelje«. Srbi ne zele da im drzava izgubi deo teritorije pod izgovorom da vecina pojedinaca koji je nastanjuju govore drugim jezikom i upraznjavaju drugu religiju: to bi znacilo precutno priznati da je drzava zasnovana na pravu krvi, da je prirodna a ne ugovorna. Medjutim, oni zaboravljaju nalicje tog nacela, naime odbranu prava pojedinaca, ukljucujuci i pravo da se slobodno i na dostojanstven nacin sluze svojim jezikom i upraznjavaju svoju religiju i tradiciju. Stanovnistvo koje govori albanskim jezikom u Jugoslaviji prepoznalo bi se, opet, u pravu naroda da raspolazu samim sobom, sto je kolektivni produzetak zahteva za samostalnoscu. No, isticuci da albanski narod treba osloboditi srpskog ugnjetavanja, oni postupaju kao da ljude ne mogu ugnjetavati pripadnici njihove sopstvene grupe, sto je ipak prilicno cest slucaj. Sudbina samih Albanaca u toku sezdesetih godina ilustruje taj paradoks: stanovnici Albanije pod komunistickim diktatorom Enverom Hodzom su u isti mah siromasniji i progonjeniji negoli oni koji cine albansku manjinu u okviru Titove Jugoslavije. Zatocnici nezavisnosti Kosova, sa svoje strane, ostavljaju po strani pitanje statusa buducih manjina u novoj nezavisnoj drzavi.
Mozemo se, dakle, diviti politickoj umesnosti UCK koja je, samo malo ranije proglasena »teroristickom« grupicom, sada obezbedila podrsku najvece svetske armije, NATO-a. Mozemo se takodje i cuditi sto je Zapad tako odlucno optirao za jedno od dvaju stanovista naspram drugog, mada su oba podjednako podlozna kako odbrani tako i kritici. Tacno je da se ta ravnoteza odrzava samo na ideoloskom planu; u stvarnosti, srpske milicije i armija su, kao mocnije, odgovorne za mnogo vise nasilja, razaranja i progona nego njihovi protivnici. Secanje na tlacenja u Bosni za koja su krivi takodje su prisutna u svacijem pamcenju. Pa ipak se mozemo zacuditi kada vidimo kako taj Zapad osudjuje, s jedne strane, svaku politiku etnickog ciscenja, to jest pokusaja da se drzava i etnija dovedu do podudarnosti, a s druge, kako tu istu politiku etnickog ciscenja najzad odobrava pristajuci uz stvar onih koji se bore iskljucivo za pravo »naroda« da raspolazu sami sobom i podsticuci stvaranje mnostva malih, »etnicki« cistih drzava. Tacno je da su metodi kojima pribegavaju zapadne zemlje posve drugaciji: umesto da deportuju ili terorizuju razlicite populacije, one u novim prestonicama ustanovljuju diplomatska predstavnistva i salju im humanitarnu pomoc.
Najzad, mozemo se iznenaditi kada – ziveci u Parizu, Londonu ili Njujorku – posmatramo s kolikom strascu svaka od strana brani svoj izbor. To je shvatljivo kada je rec o rukovodiocima jedne ili druge zajednice: bolje je biti sam sebi gazda nego se povinovati glupavim i ponizavajucim naredjenjima. No, kada je na stvari sâmo stanovnistvo, razlozi strasnog angazmana su manje ocigledni. Otkuda ta privrzenost statusu jedne teritorije ili definiciji jedne drzave, kada na licnom planu covek od toga ne zavisi? U trenutku pregovora o podeli Bosne, godine 1995, u francuskim novinama mogla se procitati sledeca informacija: »U nedelju 26. novembra, na jednom groblju na Ilidzi, majke ciji su sinovi poginuli na frontu obecale su da ce izvrsiti kolektivno samoubistvo ako njihov kvart ne bude vracen trupama bosanske vlade«.³ Da li su te majke poludele zbog smrti svojih sinova? Kako drugacije objasniti to sto vise vole smrt nego nov administrativni polozaj svoga kvarta? Reklo bi se da jarost skorasnjeg rata osudjuje porazene, u njihovom ocaju, na to da nasilje okrenu prema samima sebi.
Moramo konstatovati da je u periodu posttotalitarizma promenjen sadrzaj strasti, ali ne i njena jacina. Ljudi su uvek imali potrebu za priznanjem njihovog drustvenog bica, bez cega pocinju da sumnjaju u sâmo svoje postojanje. To priznanje je dvostruko: licno, koje detetu odaju njegovi bliznji, i javno, koje pojedincu ukazuje zajednica ciji je clan. U tradicionalnim drustvima, javno priznanje sledi jasno utabane staze: svako ima svoje mesto i zauzima unapred odredjen polozaj: poznata je uloga koju u tome igra zajednicko pamcenje. Totalitarne drzave raskidaju tradicionalne veze, ali – bar u svojoj utopijskoj fazi – umesto njih nude druge: svi sudeluju u istoj ideoloskoj zajednici. U doba kada tradicionalne veze slabe, a stare religije vise ne igraju nekadasnju ulogu, zapadnoevropske zemlje koje nisu upoznale totalitarizam, ili su ga odavno iskorenile, susrecu se s istim problemom. Leka mu nalaze (ne uvek uspesno) prenaglasavajuci vrednost privatnog sveta i uspostavljanjem novih zajednica na rusevinama starih; u isti mah, stabilnost drzavnih institucija podstice integraciju pojedinaca.
Nijedan od tih lekova ne stoji doista nadohvat ruke stanovnicima zemalja bivse Jugoslavije, a to bi se isto – ali u razlicitim stepenima – moglo reci i za vise drugih zemalja Istocne Evrope. Totalitarizam je tu razorio sve stare strukture; sadasnji pozivi na verske tradicije ne smeju da nas obmanu, posto su instrumentalizovani s obzirom na neposredno politicke ciljeve. Drzava kao takva izasla je iz totalitarnog iskustva uzasno oslabljena, jer je bila lisena bilo kakve autonomije u odnosu na rezim; pad ovog potonjeg razotkrio je svu njenu bedu. Vlast je pala u ruke razlicitih mafija, bezocnih profitera, interesnih i uticajnih grupa. Dosavsi u dodir s trzisnom privredom, stara etatisticka ekonomija se urusila, proizvodeci sveopste osiromasenje. Kako da se, u tim uslovima, covek povuce u cauru uspeha ili licnog napretka? Tada su se stanovnici tih zemalja dohvatili poslednjeg pribezista: pripadnosti jednoj polusanjanoj zajednici, jeziku, religiji koja se odavno vise ne upraznjava, istoriji koja je prigodno aranzirana (»Kosovska bitka iz 1389«, za jedne, pozivi na konstituisanje albanske nacije 1878, za druge), teritoriji koja biva simbolicki identifikovana s »nama« (»ubicu se ako ovaj kvart postane bosnjacki, srpski ili albanski«). Pobeci tako u imaginarni identitet jedino je raspolozivo sredstvo da bi se nadvladao ocaj.
U februaru 1999, medjunarodna konferencija u Rambujeu pokusava da resi kosovski sukob. Americka delegacija se iz petnih zila upinje da ubedi svoje evropske saveznike kako je pozeljno bombardovati Jugoslaviju. »Stav Francuza i Italijana mogao je biti sudbonosan u pogledu napora koje je †americka‡ administracija ulozila ne bi li NATO upravila protiv rezima u Beogradu«, pripovedace kasnije Dzejms Rubin, desna ruka Olbrajtove.⁴ Zagovornici »jedinstva NATO-a« odnose najzad prevagu. Konkretno, Zapad – koji ne zeli da dodje do novog Minhena – zahteva od Albanaca da na tri godine odloze svoju deklaraciju o nezavisnosti, a od jugoslovenske strane da odustane od svoga suvereniteta na jednom delu zemlje stavljajuci ga pod medjunarodnu kontrolu, te da, osim toga, dozvoli snagama NATO-a da se krecu celom jugoslovenskom teritorijom. Posle silnih otezanja, albanska delegacija – u cijem sastavu je legitimnost stecena oruzjem odnela prevagu nad legitimnoscu zadobijenom na izborima – prihvata da se strpi jos tri godine. Jugoslovenska vlada odbacuje uslove sporazuma. Pregovori bivaju prekinuti, a jedini izlaz iz situacije bio je, cini se, rat.

Vojna intervencija

Pravo govoreci, ono sto se zbilo u Jugoslaviji izmedju 24. marta i 10. juna 1999. godine nimalo ne zasluzuje da se nazove ratom. Rat pretpostavlja postojanje dve zaracene strane koja jedna drugoj zadaju udarce. U ovom slucaju, pak, operacija je vise nalikovala kaznenoj ekspediciji. Uostalom, zapadne vlade vise su volele da je predstave na taj nacin, kako ne bi morale da od svojih parlamenata zatraze dozvolu za objavu rata. Jugoslovenska teritorija je bila bombardovana u toku dva i po meseca, a da ni u jednom trenutku jugoslovenska armija nije napala bilo koju stranu teritoriju. Nije cak ni jasno ko je zapravo vodio tu ekspediciju protiv Jugoslavije. Sluzbeno ju je najavio Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a; no, NATO je vojna organizacija, a ne drzava. U intervenciji je ucestvovalo trinaest od devetnaest zemalja udruzenih u Atlantski savez. U toku poslednje faze borbi pojavio se nov faktor: G 8, to jest skup sedam najindustrijalizovanijih zemalja, kao i Rusije; to je kao neka vrsta kluba mocnih koji upravlja svetskim poslovima. Tako ce mir biti zakljucen u skladu sa okvirima koje je predlozila G 8. Ni Ujedinjene nacije, ni Evropska unija kao takva, ni organizacija koja okuplja sve evropske zemlje, ni u jednom trenutku ne igraju aktivnu ulogu u sukobu.
Vidljiv razlog za intervenciju jeste spreciti krsenja ljudskih prava u provinciji Kosovo, narocito ubistva, torture i silovanja, kao i pokrete koji dovode do etnickog ciscenja. Da li je tacno da su se pomenuti zlocini protiv covecnosti zbili u mesecima koji prethode intervenciji? Mnogi zakljucci ocigledno zavise od odgovora na to pitanje, ali izvori obavestenja pripadaju jednoj ili drugoj od zaracenih strana, pa su izneseni podaci mogli da budu namenjeni opravdanju politike zemalja u pitanju. U prvo vreme, vlade zapadnih zemalja otvoreno nastoje da manipulisu sopstvenim javnim mnenjem. Sutradan po prvim udarima, americki State Department najavljuje da na Kosovu »nedostaje« 500 000 stanovnika, sto upucuje na zakljucak da je rec o genocidu. Uostalom, to je rec koju zapadne vlade cesto upotrebljavaju. Nekoliko nedelja kasnije, cifra biva revidirana nadole: govori se o 100 000 »nestalih«. Potkraj intervencije, iznosi se broj od 11 000 mrtvih. Godinu dana kasnije, taj broj je (na srecu) ponovo umanjen: Medjunarodni krivicni sud, cije prosrpske simpatije tek treba dokazati, ustanovio je u celokupnom trajanju sukoba 2108 zrtava medju albanskim stanovnistvom, kojima treba dodati 4266 lica koja su oznacena kao »nestala«.⁵
Sta je sa nasiljem koje je prethodilo otpocinjanju vojnih operacija? U izvestaju OEBS-a (Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju) iz decembra 1999, koji je mozda najpotpuniji dokument o tom pitanju, tvrdi se da je vecina zrtava pala u prolece 1999. i dodaje se da je pre tog trenutka »paznja jugoslovenskih i srpskih vojnih snaga i snaga bezbednosti bila usmerena na zajednice na Kosovu u oblastima kojima su prolazili tranzitni putevi UCK, ili tamo gde su se nalazile njene baze«.⁶ Izmedju 1997. i 1999. godine Kosovo je popriste gradjanskog rata u kojem se jugoslovenska armija, policija i paravojne grupe sukobljavaju s trupama UCK. Zrtve na albanskoj strani su brojnije, ali rec je o individualnim ubistvima, a ne kolektivnim masakrima, izuzev onoga u selu Racak, januara 1999. godine (45 mrtvih u nedovoljno jasnim okolnostima⁷). Dakle, nema genocida niti iceg slicnog.
Tacno je da zivot Albanca s Kosova, pre intervencije, nije bio bas veseo: progoni, kinjenja, ponizavanja, katkad torture i ubistva nizu se ubrzanim ritmom. To su, doista, ozbiljna krsenja ljudskih prava, ali da li je rec i o zlocinima protiv covecnosti?
Ako su ta krsenja ljudskih prava doista uzrok intervencije, njen obznanjeni cilj jeste da zaustavi etnicko ciscenje, pokrete stanovnistva, razdvajanje zajednica. Trebalo bi, kaze se, ponovo uspostaviti autonomiju Kosova unutar jugoslovenske federacije kako bi Srbi i Albanci mogli da zive zajedno u miru, pri cemu bi prava svake manjine ? Albanaca u Jugoslaviji i Srba na Kosovu ? bila garantovana. Sve u svemu, rezultat oprecan onome do kojeg je dovela Miloseviceva politika.
Intervencija Zapada, izjavljuje Havijer Solana 24. marta, trebalo bi da traje samo »nekoliko dana«: ocigledno se ocekuje da ce se Beograd opametiti vec na samom pocetku bombardovanja i prihvatiti odredbe predjasnjeg ultimatuma. No, dogadjaji uzimaju drugaciji tok. Vec prvih dana intervencije, jugoslovenske vojne i paravojne snage preduzimaju da ociste provinciju od albanskih stanovnika, pustoseci njihove kuce; u toku narednih nedelja, blizu devet stotina hiljada lica, kojima su cesto oduzeta licna dokumenta, biva proterano u susedne zemlje, Albaniju i Makedoniju. Da li je takva reakcija bila predvidljiva? Mozda ne s gledista podoficira, ali bi za politicara ona bila razumljiva sama po sebi. Kada se jednom postavi nacelo prirodne drzave (podudaranje izmedju drzave i etnije), oni koji bi da ocuvaju integritet dotadasnje drzave znaju sta im je ciniti: prognati stanovnistvo u cije se ime nastoji oteti jedan deo teritorije! UCK i Milosevic nadahnjuju se istim nacelom etnicke cistote, a NATO ih u tome u stopu prati.
Stavise, objavljujuci Beogradu rat u ime albanske manjine, NATO je ovu potonju od parije pretvorio u unutrasnjeg neprijatelja: Srbe sada ubija neprijatelj koji deluje u ime njihovih albanskih sugradjana koji, uostalom, pozdravljaju bombardovanje (jer bi ono trebalo da im donese slobodu); najagilniji medju njima cak navode avione zapadnih sila na odgovarajuce ciljeve. U takvim uslovima, kao sto je preporucivao Pegi misleci na ratne prilike, treba »unistiti unutrasnjeg neprijatelja«. Utoliko pre sto su ovde na stvari jedini dostupni neprijatelji: avioni NATO-a lete visoko, na vise od pet hiljada metara visine i tako umicu uzvratnim udarima jugoslovenske protivavionske odbrane, a rakete padaju neznano odakle. Zauzvrat, oni u cije se ime agresija trpi stanuju u kuci iza ugla. Ne treba biti narocito mudar da bi se predvidelo da ce upravo ti ljudi postati predmet srpske zelje za osvetom. No, generali koji vode rat ocigledno nisu pomisljali da ce njihov cin pretvoriti albansku manjinu u Jugoslaviji, koja broji 1,8 miliona ljudi, u isto toliko talaca.
I zaista, u danima neposredno po pocetku bombardovanja, nasilje se povecava vrtoglavom brzinom. Uoci rata su u toj oblasti boravili posmatraci OEBS-a, pa je sâmo njihovo prisustvo sprecavalo umnozavanje zlocina. Ali, bili su povuceni s obzirom na mogucnost vazdusnih udara, sto je olaksalo krsenje zakona. U svakom slucaju, ratno stanje ukida ili izokrece vazece zakone, posto ono sto je dotad bilo zabranjeno, kao sto je ubistvo, postaje sada hvale vredan cin.
Tom katastroficnom rezultatu bombardovanja na licu mesta pridruzuju se, na okolnim teritorijama, efekti za koje se kaze da ih NATO ili sefovi drzava pod uticajem te organizacije nisu morali zeleti. Bilo je lako predvideti reakcije i u samoj Jugoslaviji. Zajednicka opasnost odstranjuje nesuglasice: pod pretnjom da ce biti smatrana saveznikom neprijatelja, demokratska opozicija koja se bori protiv Milosevica primorana je da ublazi kritike. Srpsko stanovnistvo, glavna zrtva bombardovanja, ne moze u tom trenutku da uskrati solidarnost svojoj vladi: ucinak rata je, dakle, ne slabljenje nego jacanje Miloseviceve vlasti u zemlji. Ni u susednim zemljama rezultati se ne mogu smatrati pozitivnim s gledista zapadnih zemalja. Tamosnje vlade, uopste uzev nekomunisticki ili antikomunisticki orijentisane, zele da se jednog dana prikljuce NATO-u, koji jedini moze da ih zastiti od mocnog ruskog suseda ako ovaj, kao u vreme komunizma, namisli da prosiri svoje carstvo. Podrzavaju, dakle, vojnu intervenciju, dok joj se stanovnistvo uglavnom suprotstavlja: ono ne veruje da etnicke tenzije, endemicne u tom regionu, mogu biti odstranjene bombardovanjem, a jos manje mu je drago videti kako se njegova sudbina resava u dalekim zapadnjackim kancelarijama, jer to budi bolne uspomene. Rezultat tog raskoraka je cinjenica da stare komunisticke partije, neprijateljski raspolozene prema intervenciji, ponovo dobijaju na snazi.
U Rusiji, pak, koja nemocno prisustvuje tom uplitanju Zapada u deo Evrope koji joj je blizak u geografskom i kulturnom pogledu, intervencija navodi vodu na mlin antizapadnjaka i pothranjuje militaristicki i nacionalisticki diskurs. Za to vreme, na Zapadu ona proizvodi jedan nepredvidjeni sekundarni efekat: omogucuje jacanje trijumfalizma vlasti i javnog mnenja. Oni ne samo sto su odoleli zlu nego upravo postaju utelovljenje dobra. Medjutim, ako se stvar poblize razmotri, oni podrzavaju politiku etnickog ciscenja i konstituisanje etnicki cistih drzava. To je, naime, paradoksalan rezultat zapadnjackih intervencija u toku poslednje decenije: Hrvati ce ostati sami u Hrvatskoj, Slovenci u Sloveniji, Bosnjaci (kaze se i, sto je u tom kontekstu jos cudnije: muslimani) u Bosni, Kosovari, to jest Albanci na Kosovu. U zelji da suzbiju zlo, zapadnjaci su dopustili da budu zahvaceni zrvnjem etnickih sukoba. Moramo li se zaista diciti onime sto se zbilo?
Kakav je, godinu dana kasnije, bilans intervencije? Albanske izbeglice vratile su se svojim kucama, cesto razrusenim, ali ih je u najvecem broju slucajeva upravo rat nagnao da odu, pa se ne moze on velicati zbog tog rezultata. Na Kosovu je sada odnos snaga izokrenut. Izmedju povlacenja jugoslovenske vojske i preuzimanja kontrole od strane NATO-a proslo je vise dana, za kojih je bilo brojnih sredjivanja racuna.
Pretvorenom potom, uz pomoc NATO-a, u neku vrstu protektorata UN, oblascu rukovodi osoblje UCK. Tada pocinju progoni Srba i onih za koje se smatra da su njihove pristalice. Jedan Bugarin, sluzbenik UN, odgovara na srpskom grupi mladica koji ga pitaju koliko je sati: udaraju ga nogama pre nego sto ce mu ispaliti metak u glavu. Cigani, optuzeni za kolaboraciju, bivaju prognani ili maltretirani, a cetvrti u kojima stanuju demolirane. I Srbe maltretiraju, pojedinacno ili u grupama. U jednom izvestaju OEBS-a iz oktobra 2000. godine gorko se konstatuje da pravosudni sistem koji su ustanovile UN ne postuje prava coveka na Kosovu, te da su i zatvorenici diskriminisani na osnovu etnickog porekla. Dakle, parola »Albanija (ili Kosovo) Albancima« nije bas demokratska.
Veton Suroi, albanski novinar s Kosova, razoblicava u svojim clancima novi »fasizam«: »Posto smo bili zrtve najgorih progona u Evropi krajem ovog stoleca, sada i sami postajemo progonitelji«.⁸ Kao odgovor, agencija Kosovapres, koju kontrolise UCK, govori o Suroiu kao coveku koji »bazdi po srpski« i upozorava ga na »sasvim razumljivu osvetu« onih koji bi se mogli osetiti uvredjenim njegovim clancima. Godinu dana posle kraja rata, izmedju polovine i dve trecine nealbanskog stanovnistva napustilo je provinciju, sto veoma nalikuje etnickom ciscenju. Oni koji ostaju grupisani su u cisto srpskim enklavama koje se vise ne usudjuju da napuste. Ta nasilja su zacelo manje brojna i manje teska od onih kojima su bili podvrgnuti Albanci pre intervencije NATO-a: jer, dve populacije se vise fizicki ne dodiruju, a osim toga sâmo prisustvo inostranih strana reda sprecava masovnije progone.
Ima li iceg cudnog u tom talasu osveta? Ocigledno ne. Brojnim ponizenjima koja su Albanci trpeli pre intervencije pridodaju se progoni u toku rata, koje nece biti lako zaboraviti. Bez opasnosti da cemo se prevariti mozemo predvideti da kohabitacija dve razlicite populacije na istoj teritoriji nece biti moguca jos nekoliko decenija, ako ne i vekova. U tim se krajevima mrznja duboko zapatila. Svako drugoga okrivljuje za svoju nesrecu. Kako da oprostite onome u ime koga vas bombarduju? Ili onome koji je izazvao vas egzodus, lisavanja, visemesecni zivot u izbeglickim logorima? Da im je cilj bio da onemoguce kohabitaciju dveju populacija, zapadnjaci se ne bi drugacije ponasali. »Vazdusne operacije izazvale su jos vecu tragediju, uvecale mrznju i zlopamcenje izmedju Srba i Kosovara albanskog porekla. Kako jos mozemo govoriti o humanitarnoj akciji?«, pita se japanski novinar Kazumoto Momoze.⁹ Svemu se tome pridodaje stanje anarhije koje je usledilo nakon razaranja predjasnjih institucija: to je situacija koja ide naruku svakojakim zlocinstvima, kamufliranim kao nacionalisticko sredjivanje racuna.
Etnicko ciscenje je odnelo pobedu. Logican ishod te politike i jedino sredstvo da se osigura iole trajniji mir bilo bi prihvatiti teritorijalnu podelu provincije na homogene albanske i srpske kantone, pa mozda i pripajanje albanskog dela Albaniji. Da li bi se na taj nacin resili problemi povezani s medjuetnickim napetostima? Ne bas: balkanske populacije su, u svojoj jezickoj, verskoj i kulturnoj raznovrsnosti, medjusobno isprepletene kao delici slagalice, pa je potrebno mnogo vise od rata ako se hoce da zavlada nacelo »jedna etnija, jedna drzava«. UCK vise nema razlog postojanja, ali upravo je ustanovljena nova oslobodilacka vojska, UCPMB, ciji je cilj »oslobodjenje« Preseva, Medvedje i Bujanovca, tri lokacije u Srbiji sa znatnim brojem stanovnistva koje govori albanskim jezikom. Sledeci korak mogla bi da bude Makedonija, za koju kazu da ima 23% albanskog stanovnistva; ili Bugarska, s njenom znacajnom turskom manjinom; ili, pak, Rumunija, Srbija i Slovacka, s njihovim Madjarima; ili Cigani, prisutni u svim tim zemljama, a nigde integrisani; ili balticke zemlje, u kojima zivi jaka ruska manjina ? i tako dalje... Isticanje tih procenata vec sâmo po sebi znaci uzmicanje demokratije.
U Srbiji je glavna zrtva kaznene ekspedicije NATO-a bilo civilno stanovnistvo: oko pet stotina mrtvih, ali i hiljade ljudi posredno pogodjenih buduci da su bile bombardovane elektricne centrale i rezerve vode, mostovi i zeleznicke pruge. Vojska je pretrpela manje stete jer je znala da se zastiti. Godinu dana po zavrsetku kaznene operacije, americki nedeljnik Newsweek je otkrio da se jugoslovenski vojni gubici svode na cetrnaest tenkova i dvadeset artiljerijskih orudja. Politicki rezim nije nimalo stradao, cak je iz tog iskusenja izasao ojacan. To se dobro videlo u izbornoj kampanji u leto 2000. godine: podsecanje na vojnu intervenciju ostalo je snazan argument u rukama Milosevica, u toj meri da je on (pogresno) mislio da mu je to dovoljno da bi obezbedio pobedu. Svakom napadu demokratske opozicije na njega pretilo je da bude shvacen kao pruzanje podrske bombardovanju i nacionalna izdaja. Rukovodioci te opozicije su, naprotiv, za vreme kao i posle bombardovanja, brizljivo vodili racuna da se ograde od stanovista NATO-a i da izbegnu ohrabrivanje najratobornijih zapadnih vlada.
U suocavanju s tim rezultatima, u toj meri razlicitim od onih koji su proglaseni pozeljnim, moguca su dva tumacenja: ili se radi o golemom neuspehu ili pak nameravani ciljevi nisu bili isti oni koji su obznanjeni. U prvom slucaju, imali bismo recito svedocanstvo razlike izmedju onoga sto je Maks Veber nazivao etikom ubedjenja, odnosno etikom odgovornosti. Pojedinac koji deluje samo u ime svojih ubedjenja vodi racuna pre svega o moralnim koristima koje ce izvuci iz svojih cinova. Politicar koji, braneci svoja ubedjenja, ne zeli da zaboravi svoju odgovornost, ima na umu prvenstveno koristi sto ce ih poluciti oni kojima su njegovi cinovi namenjeni, to jest grupa u cije ime dela: u tom slucaju, rezultati vrede vise od namera. Zapadnjacki rukovodioci su revoltirani ponovljenim krsenjima ljudskih prava, njihova moralna ubedjenja ih navode da delaju, pa odlucuju da bombarduju neprijatelja. Oni naprosto nisu predvideli egzodus devet stotina hiljada osoba, jacanje mrznje izmedju dveju populacija, los primer za buduce etnicke napetosti, zastoj demokratizacije u Jugoslaviji. Hteli su da suzbiju etnicko ciscenje, ali nisu bili svesni da ce mu njihova intervencija samo doprineti.
Kao potporu tom tumacenju moguce je navesti sledecu izjavu Havijera Solane, koju je on dao tek 18. aprila 1999: vazdusni napadi, kaze on, omogucice da se »zastiti multietnicko Kosovo«. Po tome, dakle, ispada da su zapadnjacki rukovodioci sledili dobre ciljeve sluzeci se rdjavim sredstvima, ne mogavsi da predvide njihove stvarne posledice. Ako je to tako, svaki castan covek koji se oseca odgovornim za svoje ratnicke poduhvate morao bi odavno da javno prizna svoje greske i podnese ostavku. Pod pretpostavkom, naravno, da se zivi u demokratskom drustvu; znamo, naime, da Milosevic, koji se nalazio na celu jednog autoritarnog rezima, nikada nije priznao svoje greske i svojevoljno napustio vlast, uprkos bezbrojnim nesrecama koje je naneo sopstvenom narodu, kao i stanovnicima ostalih delova bivse Jugoslavije.
No, mozda su ciljevi NATO-a, ili koalicije zemalja koje su se tim paktom posluzile, bili sasvim drugaciji? Koji li su to ciljevi? Odsustvo nafte, uranijuma ili dijamanata u Jugoslaviji omogucilo je nekim komentatorima da zakljuce da je razlog za intervenciju bio bez daljeg humanitarne prirode. Tako govori Vaclav Havel, predsednik Ceske Republike, cija besprekorna proslost borca protiv totalitarizma daje njegovim recima izvesnu tezinu. »Mislim da u intervenciji NATO-a u Jugoslaviji«, pise on, »ima jedan element koji niko ne moze osporiti, a to je da napadi i bombe nisu bili izazvani materijalnim interesom. Oni su iskljucivo humanitarne prirode«.¹⁰ Covek mora pocrveneti kada, ispod tako uglednog pera, cita izum – dostojan †Orvelove‡ 1984 – humanitarnih bombi, koji kao da je skovan po modelu slogana »rat je mir« ili »sloboda je ropstvo«. Cudne li tvrdnje po kojoj je ono sto nije materijalni interes nuzno humanitarna duznost. A gde se dedose obicni politicki interesi?
Danasnji analiticari predlozili su brojna druga objasnjenja vojne intervencije, koja nisu ni »materijalna« ni »humanitarna«. Po nekima, Amerikanci su, kao i u slucaju Hirosime, hteli da posalju upozorenje Rusima; po drugima, hteli su da pred ocima Evropljana demonstriraju silu. Neki su tvrdili da je Amerikancima bilo potrebno da se ucvrste na Balkanu i tu zasnuju baze nezavisne od Evropske unije; drugi, opet, isticu potrebu da se arapskim susedima Izraela pokaze znak dobre volje, u promuslimanskom smislu, itd.
Takvih objasnjenja ne manjka, ali nemam nacina ni da ih opovrgnem niti da ih potvrdim. Ubedjen sam, medjutim, da jedan drugi tip objasnjenja, uz ona vec navedena, mora takodje da bude uzet u obzir. Sila ne zahteva opravdanje izvan sebe same: ona je cilj a ne samo sredstvo. Vec je Kant pre dva veka pisao: »Za rat nije potreban nikakav poseban razlog«, dovoljan je ugled koji on donosi pobedniku.¹¹ Demonstrirati silu bio je jedan od glavnih ciljeva Sjedinjenih Drzava kada su bacili atomske bombe na Japan. Od casa kada je vodjenje rata povereno jedino vojnoj komandi, nema vise niceg cudnog u odvijanju operacija: najpre, vojnici moraju da iskusaju sredstva svoje moci, to jest oruzja; potom, ne mogu se zaustaviti pre pobede (ili poraza, ali u ovom slucaju on je bio iskljucen). Zbignjev Bzezinski, bivsi savetnik ciji se glas jos slusa u Beloj kuci, izjavio je bez okolisenja da je cilj rata dokazati politicku i vojnu nadmoc Atlantskog saveza. »Neuspeh NATO-a znacio bi kraj kredibilnosti Saveza i, u isti mah, slabljenje americkog svetskog leadershipa«.¹²
Osim toga, moderna vojska je krajnje skupa, pa kada se od nje zatrazilo da intervenise, upela se da dokaze svoju efikasnost. Vrlo brzo, uprkos tome sto su konstatovani nezeljeni efekti, odnosno vojna neefikasnost udara, postalo je jasno da rat treba nastaviti naprosto zato sto je vec zapocet. General Vesli Klark, vrhovni komandant saveznickih snaga, izjavio je po prestanku neprijateljstava: »Jednom kada je pala odluka da se pribegne vojnoj sili, treba je upotrebiti na najodlucniji moguci nacin da bi se ostvario cilj«.¹³ Kao u vreme rata protiv Japana, sâmo stavljanje u pogon tog projekta postaje dovoljan razlog da se on dovede do kraja, bez mogucnosti da se usput postavi pitanje njegove krajnje opravdanosti. Sila se mora pokazati silnom.
Ideja o »humanitarnim bombama« i »etickom ratu« duboko je sokantna. Neki ratovi su pravedni, kao na primer oni koji omogucuju odbranu od agresije ili sprecavanje masakriranja hiljada ljudi. Ali nijedan rat, pa cak ni pravedan, nije milosrdan, pa samo narocito pokorno javno mnenje, ili pak ono koje zeli da ocuva mirnu savest, moze da prihvati da ono sto se, kada je rec o jednoj zaracenoj strani, naziva »zlocinima protiv covecnosti« (masakri nad civilnim stanovnistvom) druga moze prihvatiti kao »kolateralne stete«. Vaclav Havel nije bio na licu mesta da bi srpskim civilima objasnio da treba da se osecaju srecnim sto ih pogadjaju humanitarne, a ne agresivne bombe. Svi ratovi su surovi i izazivaju smrt i patnju nevinih; niko nema pravo da to prenebregne, a jos manje da se time ponosi.
Utoliko pre sto u tim »kolateralnim stetama« nije bilo niceg nekontrolisanog. Javno mnenje na Zapadu, a narocito americko, tesko podnosi pomisao da medju vojnicima tih zemalja ima zrtava; proklamovani cilj je voditi rat bez ljudskih gubitaka na svojoj strani. Posledica tog protivljenja da se prihvate zrtve u sopstvenim redovima dovela je do toga da se izabere rat iz daljine, pomocu raketa ili bombi bacenih iz aviona u visokom letu. Sâmo se po sebi razume da, sto je avion udaljeniji od cilja, manje se moze garantovati preciznost pogotka. Odbiti rizik da se umre znaci prihvatiti rizik da se ubije. Izbegavajuci da dovede u opasnost zivote sopstvenih vojnika, NATO ne okleva da zrtvuje zivote »neprijateljskih« civila, pa tako u cenu ljudskih zivota unosi prethodnu hijerarhiju.
Moderni ratovi su otkrili da gadjati civilno stanovnistvo moze, s gledista pobede, da bude korisnije negoli napadati neprijateljsku vojsku; upravo su stoga (prema zvanicnom objasnjenju) bili bombardovani Hirosima i Nagasaki, dakle dva grada a ne dobro zasticena japanska armija. Da li je ratni zlocin ili nije kada se donese odluka da se bombarduju rezerve vode i nafte, elektricne instalacije i saobracajnice, fabrike, pa cak i bolnice, kao sto se radilo u Iraku ili Jugoslaviji? Cilj vojnih rukovodilaca zapadnih zemalja nije bio samo da uniste vojne ciljeve nego i da stvore smetnje (eufemizam) civilnom stanovnistvu kako bi se ono okrenulo protiv svoje vlade. General avijacije Majkl Sort zamislja prosecnog Jugoslovena ogorcenog bombardovanjem kako se ovako obraca svojim rukovodiocima: »Ej, Slobo, pa sta je ovo? Dokle moram sve to da trpim?«.¹⁴ Time on pokazuje da generali imaju jos dosta da uce o ljudskoj psihologiji, ali i o medjunarodnom pravu, u kojem se takva vrsta »pritiska« na civile kvalifikuje kao zlocin.
Kosovski sukob otkrio je takodje u kojoj meri upotreba pamcenja, kada se proslost banalizuje, moze postati opasna. Svaka od strana u sukobu htela je da u proslosti crpi argumente da bi opravdala svoju sadasnju politiku, pribegavajuci poistovecivanju s arhetipovima heroja, zrtve ili zlotvora – a poredjenje se uvek brzo nadje. Srbi su evocirali herojski poraz cara Lazara 1389. godine, sto je primer koji ne bi trebalo slediti. Zapadnjaci su, bas kao i u doba rata u Bosni, mahali minhenskim presedanom, sto je kapitulacija pred krvavim diktatorom koju ne bi trebalo podrazavati. Albancima su u mislima bili noviji progoni. Istorija je dovoljno bogata da bi pruzila svima ubedljive primere: za jedne, americka intervencija bila je nuzno dobra, posto je takvo bilo i iskrcavanje 1944. godine; za druge, ona je bila losa, kao sto pokazuje istrebljenje Indijanaca na americkom kontinentu ili rat u Vijetnamu. Cak i svaki pojedinacni dogadjaj ima vise lica, pa se moze svakojako koristiti: neki veruju da se treba boriti za pravicnu stvar, kao protiv Franka 1936. godine; drugi se secaju da se iza privida velikodusnosti mogu kriti namere koje je nezgodno priznati, te da je taj isti Spanski rat pruzio Staljinovim tajnim sluzbama priliku da likvidiraju svoje antifasisticke suparnike.
Daleko najotrcaniji istorijski primer ostaje Hitler. Najsrcaniji antihitlerovski borci retko su bili tako brojni kao danas. U toku nedavnog sukoba, jugoslovenska propaganda nije propustala da podseca da je poslednju agresiju protiv te zemlje poveo Hitler, pa otuda Klinton = Hitler. Jos vise cudi sto se taj isti Klinton sluzio jednim tako sumnjivim poredjenjem da bi opravdao vojnu intervenciju: »Sta bi se bilo desilo da smo na vreme poslusali Cercila i ranije se suprotstavili Hitleru? Koliko li je zivota, ukljucujuci i americke, moglo da bude spaseno?«, izjavljuje on 23. marta 1999. Svakako je bilo bolje da se protiv Hitlera odmah intervenisalo. Ali cime virtuelni preziveli iz Drugog svetskog rata opravdavaju bombardovanje Jugoslavije? Moze li se ozbiljno misliti da je Milosevic, poput Hitlera 1936. godine, predstavljao opasnost po Evropu i svet? Da li je dovoljno podsecati na proslost da bi se opravdao bilo koji cin?
Vojna intervencija NATO-a na Kosovu daleko je od toga da predstavlja primer cestite akcije koju medjunarodna zajednica sprovodi da bi izdejstvovala pobedu dobra. Ostaje jos jedno pitanje: pod pretpostavkom da su krsenja ljudskih prava na Kosovu presla granice tolerantnog, da li je bombardovanje bilo jedino sredstvo da se ona okoncaju? Takvo je opravdanje na koje se poziva Havijer Solana u pocetku intervencije, 23. marta 1999: »Posto su se svi napori preduzeti da bi se pregovorima dospelo do politickog resenja kosovske krize izjalovili, nema drugog resenja nego pribeci vojnoj akciji«. No, ima li u toj izjavi istine?
U tom pogledu ima mesta izvesnoj sumnji podsetimo li se cime su urodili pregovori u Rambujeu. Prihvatajuci sustinsku autonomiju Kosova, jugoslovenska delegacija se povukla pred zahtevom NATO-a da mu se omoguci slobodno kretanje na jugoslovenskoj teritoriji i obavljanje odredjenih policijskih funkcija. No, posle gotovo tri meseca bombardovanja, obustava vatre dovela je do sledeceg rezultata: Kosovo raspolaze sustinskom autonomijom, ali snage NATO-a i dalje nemaju pravo da intervenisu na teritoriji Jugoslavije. Drugacije receno, rat nije doneo dodatnu korist: konacan kompromis je upravo onaj koji je jugoslovenska delegacija bila spremna da prihvati u Rambujeu, pre izbijanja neprijateljstava. Kao i u Japanu 1945. godine, rezultat dobijen posle intervencije nalik je onom koji je bilo moguce postici i bez nje.
Sve u svemu ispada kao da pregovaraci NATO-a nisu zeleli da u Rambujeu bude moguce zakljuciti sporazum, pa su u tom cilju postavili neprihvatljiv zahtev od kojeg su odustali posto su izrucili na hiljade tona bombi. Da li se smatralo da je rat bio nuzan sam po sebi kako bi se Milosevic i njegovi sunarodnici kaznili i pokazala vojna snaga Saveza? Javlja nam se uspomena na strategiju koja je prethodila bombardovanju Hirosime (jos jedno nesigurno istorijsko poredjenje?); upravo zato da bi mogli da bace svoje atomske bombe, Amerikanci su postavili zahtev za koji su znali da je neprihvatljiv, to jest trazili su bezuslovnu kapitulaciju, dakle i mogucnost svrgavanja cara. Kada su izdejstvovali predaju, odustali su od tog ponizavajuceg zahteva i carsku vlast ostavili na mestu ? doduse, lisenu nekih prerogativa.
Nasuprot onome sto tvrdi Solana, cak i u poslednjem trenutku konferencije u Rambujeu konacan rezultat mogao je da se postigne drugim sredstvima. No, treba pre svega reci da su se zapadnim silama ? ako su zaista bile zainteresovane za sudbinu balkanskih naroda ? znatno ranije pruzale i druge mogucnosti. U trenutku intervencije, zapadnjacki rukovodioci nastojali su da situaciju svedu na jednostavnu dilemu: ili se ne preduzima nista (kao u Minhenu) ili se bombarduje. Medjutim, politicki zivot se retko svodi na tako odsecan izbor i nije tacno da valja birati izmedju kukavicke ravnodusnosti i haosa bombardovanja. Takav zakljucak namece se samo ako je unapred odluceno da »delovati« znaci »delovati vojno«. Jer, osim vojnih udara postoje i mnogi drugi oblici intervencije. Ne znaci da, ako postoji saglasnost u pogledu cilja, otuda automatski sledi i saglasnost u pogledu sredstava. U protivnom bi trebalo prihvatiti komunisticki nacin razmisljanja u Hitlerovo doba, po kojem bi onaj ko hoce da se suprotstavi fasistima morao u isti mah podrzavati komuniste (taj se argument u logici naziva medjusobnim brkanjem suprotnog i protivrecnog).
Zasto se zapadnjaci masovno odlucuju za demokratski rezim koji stiti pojedince i garantuje prava manjina? Zato sto oni imaju koristi od zivota u demokratiji. No, dovoljno je da se stvari malo pogorsaju pa da i oni zapocnu potragu za zrtvenim jarcem, kao pretpostavljenim objasnjenjem njihovih nevolja. Idealan kandidat za tu ulogu je manjina koja zivi zajedno s njima, ali koju razlikuju neposredno prepoznatljiva obelezja: strani jezik, razliciti obicaji, narocita boja koze. Iako nisu po sebi zli, cak i stanovnici demokratskih zemalja su tada spremni da poslusaju fanaticne ili cinicne vodje.
Balkanske zemlje – Jugoslavija, Makedonija, Albanija, Bugarska, Rumunija – nalaze se u uzasnoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji. One nikad nisu bile bogate, a na sve to u njima se komunizam odrzao duze nego u Srednjoj Evropi i ubrzao njihovo unistavanje. Ako Evropljani i Amerikanci ne zele da u tom delu Evrope njihova braca i sestre pate, ili – egoistickije receno – ako ne zele da se sutra zapali neki drugi kutak Balkana (a imali bi razloga da to ne zele s obzirom na moguce katastrofalne posledice tog pozara), trebalo bi da tom delu sveta pomognu da izadje iz svog ekonomskog i socijalnog propadanja. Jedan novi Marsalov plan, koji se u vezi s tim slucajevima pominje, trebalo bi da se ponudi tim zemljama ne bi li omogucio njihovom stanovnistvu da ugledaju svetlo na kraju tunela i pronadju smisao zivota. Sargarepa se moze pokazati delotvornijom od batine.
Milosevicev pad u oktobru 2000. godine, posle prevremenih izbora do kojih je sâm doveo odvec siguran u pobedu (znamo i za druge sefove drzava koji su se prevarili na isti nacin), dobro ilustruje nadmoc nenasilne strategije. Uocivsi neuspeh vojne politike na tolikim planovima, neki zapadni rukovodioci su ocigledno shvatili da im na raspolaganju stoje i druga sredstva. Americka vlada je, navodno, deblokirala 22 miliona dolara za akcije namenjene unapredjenju demokratije u Srbiji, sto je kap u moru u poredjenju s vojnim budzetom potrebnim za intervenciju. Evropska unija je uspostavila diskretne kontakte s rukovodiocima opozicije i obecala im, u slucaju pobede, trenutno ukidanje sankcija i finansijsku pomoc (odrzala je rec). Mozemo se kladiti da to obecanje nije drzano u potpunoj tajnosti u toku izborne kampanje! Norveska vlada je primila srpske studente, a pokrenuti su i drugi programi. Za zaljenje je samo sto je bilo potrebno zemlju jos malo razoriti pre nego sto joj se pomoglo u rekonstrukciji, kao da vec nije bila dovoljno siromasna.
Taj izbor sargarepe pre negoli batine (doduse, sargarepe posle batine) pokazao se dovoljnim da bi se jezicak na vagi pomerio i naveo srpske gradjane da slobodno iznesu svoj samostalan sud. Kao sto to cesto cine stanovnici demokratskih zemalja, oni su izabrali resenje koje je najvise u skladu s njihovim interesima. Cim im je bio ponudjen pravi izbor, nisu vise izgledali kao cudovista opijena tudjom krvlju koja samo sanjaju da siluju muslimanke, te su se odlucili za obecani mir i prosperitet. Nema tu nikakvog »cuda« vec samo dokaza da se moze racunati na snagu samostalnog suda, sto je ugaoni kamen demokratije. Razumljiva nam je gordost jednog lokalnog srpskog kandidata sutradan po izborima: »Najvaznije je sto su se ove promene zbile zahvaljujuci nama, samo nama, narodu. Nije do toga doslo zahvaljujuci Sjedinjenim Drzavama ili Rusiji«.¹⁵
Da li ekonomska pomoc siromasnim zemljama skupo kosta? Naravno, ali zapadne zemlje potrosile su fantasticne svote novca za proizvodnju aviona i nuklearnih podmornica, raketa i bombi, da bi naoruzale vojsku, a potom pomogle izbeglicama. Ne bi li bilo bolje izruciti na te zemlje dolare nego bombe ? jer i bombe zahtevaju dolare. Suoceni sa situacijom poput one na Kosovu, cesto razmisljamo u binarnim opozicijama: aktivizam ili konzervativizam, idealizam ili realizam, levica ili desnica, vojna akcija ili ravnodusnost. Nije rec o tome da treba odbaciti ovaj ili onaj clan tih opozicija nego sâm nacin formulisanja problema. Etika odgovornosti zadrzava plemenite ciljeve, ali odbija da se njima zadovolji i nastoji da predvidi posledice svakog delanja koje se preduzima u njihovo ime. Idealizam i realizam su podjednako losi ako su medjusobno razdvojeni; no, zajedno uzeti, oni omogucuju jednu dobru politiku.
Nezgoda tog resenja je u tome sto vise necemo moci na sebe da gledamo kao na pobednike nad apsolutnim zlom, djavolom, nad cudovistima s ljudskim licem, sto vise necemo moci da se dicimo da smo utelovljenje u isti mah prava i sile. No, ne bi li to, u osnovi, bio vec nekakav napredak?

Humanitarno i pravosudno

U javnom mnenju zapadnih zemalja humanitarno delovanje danas zauzima zavidno mesto. U svetu u kojem covek vise ne veruje u politicke utopije koje obecavaju blistavu buducnost, ali ne zeli ni da se zadovolji svojom individualnom udobnoscu i dokolicom, humanitarno delovanje kao da pruza izlaz: coveku je jos moguce da deluje vodjen solidarnoscu s ljudskim rodom. Olaksati bedu ili patnju drugih postaje angazman koji daje smisao zivotu. Humanitarno delovanje kao da umice dvema simetricnim opasnostima – amoralnom politickom aktivizmu i nemocnom moralisanju; ono naizgled pruza primer razumne ravnoteze izmedju idealizma i realizma. Nema niceg cudnog u tome sto je njegov ugled tako visok, narocito u ocima onih koji se, bili mladi ili ne, osecaju mladi duhom.
Humanitarci najcesce intervenisu na medjunarodnoj sceni u doba rata, sukoba i kriza u kojima se suceljavaju medjusobno suprotstavljene politicke snage. Humanitarno mora biti nuzno postavljeno u odnosu na politicko. U pocetku je taj odnos mogao da se opise kao namerno neznanje: humanitarni radnik pomagao je ranjenima ili gladnima ne pitajuci ih kojem politickom taboru pripadaju. Humanitarna pomoc nije htela da bude politika medju drugim politikama. Medjutim, ubrzo se uvidelo da zahtev za neznanjem ili ravnodusnoscu u pogledu politicke boje nije dovoljan.
Intervenisuci u politickoj konfrontaciji, humanitarci preuzimaju – hteli to ili ne – politicku ulogu. Na primer, neki diktator odlucuje da jednu populaciju premesti u granicama svoje zemlje ili da je izgna sa svoje teritorije kako bi se docepao oblasti u kojoj ona prebiva. Ako intervenisu da bi olaksale patnje izbeglica, humanitarne organizacije postaju nehoticni saveznici tog diktatora i, ukidajuci jedan od razloga za gnusanje nad njegovim cinom, pomazu mu da ucvrsti svoje pozicije. No, ako odluce da ne intervenisu na humanitarnom planu, pa cak i da javno osude agresiju, izbeglice umiru od gladi ili bolesti. U oba slucaja, plemenitim humanitarcima tesko je da budu ponosni na svoju akciju. Ovde je na stvari nesto kao faustovski ugovor: izvesna nagodba s djavolom (zlim diktatorom) cena je njihove efikasnosti. Odbijanje bilo kakve nagodbe ih paralizuje, zbog povinovanja naredbama mocnika izgubice dusu i cuti ocajnicku poruku: da bi imale sta da jedu, zrtve su prinudjene da se odreknu pravde.
Takve surove dileme su ceste i za njih nema globalnog resenja. Stoga su neke organizacije, poput Lekara bez granica, odlucile da vise ne izigravaju neznanje nego da, naprotiv, svoju akciju zasnuju na sto produbljenijoj politickoj analizi svake situacije. Izbor ovog ili onog ponasanja, nagodbe ili negodovanja, tada nece biti pitanje principa nego oportuniteta: u jednom slucaju bitno je osuditi, cak i kada to znaci odustati od bilo kakve intervencije; u drugom, pak, pomoci ce se najpre onima koji pate, znajuci da se na taj nacin igra igra onog ko je izazvao njihovu patnju. No, uvek postoji granica koju ne treba preci: humanitarni cin nastoji da ponovo uspostavi stanje (humanitarnog) prava i nikad ne sme da se stavi naprosto u sluzbu (politicke) sile.
Politicari mogu da iskoriste humanitarce i na diskretniji nacin. U samim zapadnim zemljama vlade se obracaju nevladinim organizacijama (NGO) da bi na njih prebacile nezahvalne zadatke ili poslove koje je odvec tesko obaviti u uobicajenom birokratskom obliku, kao sto su slucajevi krajnjeg siromastva ili toksikomanije. Preduzeti politicke mere moze biti materijalno ili strateski skupo; ako se posao poveri nevladinim organizacijama moguce je izbeci hvatanje u kostac s korenima nevolje. Ni u ovom slucaju humanitarci ne mogu principijelno odbiti da zamene politicare ili da im pomognu, nego gledaju da ostanu svesni instrumentalizacije kojoj su podvrgnuti; u protivnom, preti im opasnost da ih jednoga dana, pod izgovorom da su pomocnici neprihvatljive politike, odbace upravo oni kojima nastoje da pomognu, kao sto se i desavalo u kolonijalno doba.
Ranjivost humanitaraca usred politickih sukoba retko je kad bila tako vidljiva kao u vreme jugoslovenskih ratova, a u kosovskoj krizi se nasao ugrozen i sâm njihov identitet. Naime, jedan od ucesnika u sukobu – same zapadne zemlje, koje su u isti mah i njihovi finansijeri – namenio im je, bez njihovog znanja, novu ulogu: da posluze, kao sto kaze Zan-Kristof Rifen, kao »detonator za upotrebu sile«. U mesecima i nedeljama uoci intervencije, humanitarci su cesto bili jedini svedoci na licu mesta. Desi li se kakva nevolja, oni ce biti prvi obavesteni. No, to je znacilo i da njihovo tumacenje dogadjaja i informacije koje dostavljaju mogu dovesti do rata. »U danima uoci krize«, pise Rifen, »ceo svet, a posebno NATO, ziveo je u ocekivanju kakvog zlodela ciji bi oni bili svedoci. Svakom ukazivanju na neko krsenje prava coveka pretila je opasnost da kao neposrednu posledicu †...‡ izazove masovno bombardovanje Beograda i Pristine«. Da li humanitarci smeju da prihvate tu ulogu detonatora ili obaraca? Mogu li dozvoliti da, odricuci se pocetne neutralnosti, postanu i sami uzrocnici novih smrti?
Kada su neprijateljstva izbila, humanitarna akcija je ostala dvosmislena. Razlicite organizacije, razliciti nacionalni ogranci istih organizacija cesto su zauzimali protivrecne stavove. Francuski Lekari sveta odobrili su bombardovanje i zahtevali kopnenu intervenciju, a skandinavske nevladine organizacije prihvatile su da opsluzuju vojne bolnice rezervisane samo za borce UCK. Za to vreme, grcki ogranak Lekara bez granica smestio se u bombardovanoj Pristini i izjavio da tu »moze da radi slobodno«.¹⁶ Svakoj vojsci su, dakako, potrebne medicinske usluge, ali moze li se govoriti o humanitarnoj akciji kada je ona stavljena iskljucivo na raspolaganje jednoj grupi koja nastoji da odnese prevagu nad drugom?
Treba reci da je i sama armija NATO-a u ovom slucaju podrzavala pomenuto preklapanje humanitaraca i vojnika, buduci da je vojna organizacija htela da se predstavi kao neko ko je zaduzen za u sustini humanitarnu misiju. U tome je bez sumnje smisao »humanitarnih bombi« koje je Havel hvalio: kao da im je najvazniji cilj da pomognu zenama i deci! Imajuci u vidu ogromnost zadatka, ko bi ako ne dobro organizovana i opremljena armija bio kadar da pritekne u pomoc stotinama hiljada izbeglica? Dakle, pored »borbenog«, zvanicno je inaugurisan humanitarni ogranak NATO-a koji je na sebe uzeo da pomogne stanovnistvu. Tako je zamena – ili, bolje receno, preklapanje uloga – bila potpuna: dok se humanitarci stavljaju u sluzbu NATO-a, sâm NATO sebe predstavlja kao humanitarnu superorganizaciju.
Da li bi trebalo da nas raduje to preobracanje vojnika u milosrdnu organizaciju? Bez obzira na verbalnu akrobatiku, rat nikad nece biti humanitarni cin. Pa i ako je, apstraktno govoreci, svaka pomoc nevladinim organizacijama dobrodosla, ima mesta sumnji da bi preuzimanje brige za humanitarno delovanje od strane jedne od zaracenih strana moglo potvrditi nepristrasnost tog delovanja. Naprotiv, kao sto su odmah primetili rukovodioci Lekara bez granica, staviti na taj nacin drzave i nevladine organizacije na isti plan, povezati ih medjusobnim uslugama, izlaze ove potonje opravdanoj sumnji. Bolje je da se svako drzi svoje uloge. U preteranom nastojanju da budu efikasni po svaku cenu, humanitarci bi se odrekli svog identiteta i, u isti mah, onoga sto njihovom delovanju pribavlja vrednost, a to je univerzalisticko nadahnuce. Pomoc koja nije nepristrasna ne bi se vise mogla nazivati »humanitarnom«.
Isto se moze reci i za medjunarodno pravosudje. Duboko smo u duhu zadovoljni, a ideja koju o covecanstvu imamo dobija na snazi ako mozemo reci: pravo prethodi zakonima koji samo tumace i kodifikuju osecanje za pravicno ili nepravicno, zajednicko svim ljudima. Ne zelimo da verujemo da ono sto je istinito s ove strane Pirineja postaje pogresno s one druge strane. U svom univerzalizmu, humanisticka misao polazi od obrnutog postulata. »Kazati da nema niceg pravicnog niti nepravicnog izuzev onoga sto nalazu ili zabranjuju pozitivni zakoni, znaci reci da pre nego sto se opise krug svi poluprecnici nisu jednaki«, pisao je Monteskje.¹⁷ Upravo tu pravicnost – prirodnu, univerzalnu, apsolutnu – zelimo da nadjemo u medjunarodnim pravnim ustanovama, buduci da one izmicu prinudama koje namecu tradicije svake zemlje ponaosob. A najslavniji primer te prakse u moderno doba, Nirnberski tribunal, cak i ako ne utelovljuje do savrsenstva to medjunarodno pravosudje, pokazuje da je moguce prevazici granice pojedinih zemalja. Iako nisu prekrsili zakone svoje zemlje, visoki dostojanstvenici nacisticke drzave ipak su bili zlocinci u ocima sviju. Medjunarodni sud postao je prihvatljivo olicenje univerzalnog prava.
Moguce je razumeti ocekivanja koja je pobudilo stvaranje, u februaru 1993, dakle skoro pedeset godina posle Nirnberskog suda, jednog novog Medjunarodnog krivicnog tribunala u Hagu, dakle tribunala cija je namena da pravdu izrice mimo granica. Kada se poblize pogleda, okolnosti u kojima je on stvoren su prozaicnije. Vec tri godine u Jugoslaviji besni rat, a slike opustosene zemlje i zlostavljanih ili ubijenih ljudi redovno se smenjuju na televizijskim ekranima. Najslabiji, potencijalne zrtve – to jest, bosanski muslimani – obracaju se za pomoc zapadnim zemljama. Moguce je zamisliti dva oblika intervencije da bi se reagovalo na rat i uzase koje on donosi: jedna je vojna, a druga pravosudna. Svi smatraju da ova druga stoji u vezi s prvom. Za jedne (vecina predstavnika vlada), stvoriti tribunal znacilo bi izbeci vojno angazovanje; to je manje skupo i rizicno sredstvo da se preuzme odgovornost na medjunarodnom planu. Za druge (bosanski muslimani i nekoliko zapadnjackih licnosti, poput Medlin Olbrajt), to je prvi korak koji bi trebalo da za sobom povuce i drugi, to jest vojnu intervenciju. Dakle, na tom stadijumu, pravda je, na obema stranama, instrumentalizovana u korist politike. Tim medjusobno protivrecnim ocekivanjima objasnjava se zasto se, kada je vec bio ustanovljen, tribunal susrece s brojnim otporima, cak i na strani vlada koje su ga zazivale, kao i medjunarodnih organizacija, Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti.
Ako medjunarodno pravosudje zadovoljava jednu nasu duboku teznju, ne znaci da njegovo postojanje ne postavlja problem s obzirom na svaku nacionalnu politiku. Naime, to dvoje se ne upravlja istim nacelima i nema iste prioritete. Sef demokratske drzave crpi legitimnost iz narodne volje koja ga je dovela na vlast; on pre svega mora da brani interese svojih sugradjana, sto znaci i da ih privileguje u odnosu na stanovnike susednih zemalja. Niko nije sokiran kada vidi da je Klinton, ili bilo koji americki predsednik, zaokupljen prvenstveno zastitom zivota Amerikanaca. Nastojanje da ojaca svoju zemlju njegova je duznost, ali posledice odluka koje donosi mogu da budu zlocinacke u ocima medjunarodnog pravosudja.
Ono je ustanovljeno, mora se priznati, ne sveopstom voljom vec odlukom pobednika i trenutnih mocnika, pa ne bi da mari za nacionalne interese koji su politickim rukovodiocima glavna briga. A ono sto je zlocin s gledista apstraktne pravde moze se u okvirima nacionalne politike javiti kao nuznost, pa cak i junacko delo. Tako biva vec i unutar svake zemlje ponaosob. Ubiti znaci pociniti zlocin, ali ako se ubijanje nazove ratom, ono postaje osnov da se stekne slava: politicka tacka gledanja odnosi prevagu nad pravnom. Medjunarodno pravosudje mora se cuvati, s jedne strane, svakog utopistickog iskusenja; ono ne namerava da kriminalizuje rat (to jest, da prisili covecanstvo da se pacifikuje), pa stoga prihvata ubijanje kada ovo nosi taj oplemenjujuci naziv. Ono bi da kaznjava samo ratne zlocine; no, videli smo, u doba totalnog rata, oni se rastvaraju u obicnim ratnim cinovima. S druge strane, medjunarodno pravosudje tezi da izbegne prigovor da je pristrasno i instrumentalizovano, pa se zato cuva da organizuje politicke procese. Medjusobno uskladjivanje ta dva niza samostalnih zahteva ocigledno nije lako.
Na svetlo dana izbilo je vise znacajnih razlika izmedju Nirnberga i Haga. Najpre, konsenzus u pogledu nacistickih zlocina bio je skoro potpun; slike masakra, nasilja, logora smrti bile su prisutne u svim duhovima. Potom, rat je bio zavrsen, pa tim pravnim cinom saveznici nisu tezili za nekim vojnim ciljem. Osim toga, visoki zvanicnici rezima bili su vec iza resetaka, pa njihovo hapsenje nije bilo na dnevnom redu.
U slucaju Jugoslavije stvari ne stoje tako. Tamo rat jos besni, a pravosudna intervencija ne dolazi posle nego u toku sukoba, s ciljem da na njega utice; otuda ona poprima politicki, pa cak i vojni smisao koji proces u Nirnbergu nije imao. Sirom je otvoreno polje manipulaciji, uzajamnim optuzivanjima da se navode nepostojece zrtve, odnosno provokacijama smisljenim da bi se izdejstvovala osuda protivnika. Konsenzus u pogledu akcija koje su u toku daleko je od toga da bude onako potpun kao u prethodnom slucaju; za pocinjene zlocine sumnjici se ne samo jedan nego vise protagonista – Srbi, Hrvati, Bosnjaci. Najzad, uhapsiti pretpostavljene krivce postaje rizican poduhvat kada je rec o visokim, pa dakle i dobro cuvanim politicarima ili vojnim licima. Svesni nepopularnosti takvih akcija u ocima javnog mnenja, jer one mogu da dovedu do pogibije njihovih vojnika, zapadne vlade oklevaju da se u njih upuste. Nirnberg se suocava sa svrsenim cinom. Haski tribunal je savremenik dogadjaja za koje sudi, dogadjaja cija priroda nije cak ni jasno utvrdjena u ocima sviju.
Instrumentalizacija pravosudja za racun jedne politike pretvorena je u trenutku izbijanja kosovske krize iz virtuelnog u stvarno stanje, buduci da Luiz Arbur, tuzilac Haskog tribunala, 27. maja 1999. okrivljuje sve visoke jugoslovenske rukovodioce, na celu s Milosevicem, za zlocine protiv covecnosti pocinjene na Kosovu. Nije se mogao zamisliti cin koji bi radikalnije doveo u pitanje nepristrasnost tribunala i nije se mogla uciniti veca usluga NATO-u. Tribunal, koji ustanovljuje i podrzava jedna od zaracenih strana, optuzuje drugu stranu da je zlocinacka; kako onda jos verovati da on stoji na neutralnom terenu? Bilo bi zamislivo da – ne bi li se izbegao prigovor zbog pristrasnosti i sprovela produbljena istrazivanja – optuzba saceka kraj neprijateljstava i izabere istrazitelje za koje se zna da stoje po strani sukoba. No, bilo koja od ovih mera predostroznosti nije se smatrala nuznom. Na isti nacin, jos u doba rata protiv Iraka, zacelo krivog sto je okupirao Kuvajt, americki predsednik Dzordz Bus i britanski premijer Margaret Tacer zapretili su Sadamu Huseinu – dakako, uporedjenim s Hitlerom – da ce ga goniti zbog zlocina protiv covecnosti. Sto se tice rukovodilaca NATO-a, oni nisu prikrivali zadovoljstvo cinjenicom sto jedna medjunarodna ustanova, teorijski nepristrasna, legitimise njihovu vojnu akciju: na taj nacin Milosevic je trebalo da se oseti doista sateranim u tesnac i primoranim da se na kraju preda.
Upravo zato da bi izbegao svaki prigovor da je pristrasan, u toku prethodnih godina, kada je ispitivao zlocine pocinjene u Bosni, tribunal se potrudio da optuzi predstavnike razlicitih strana u sukobu – Srbe, Hrvate i Bosnjake, mada su Srbi bili daleko najbrojniji. Nista slicno nije se zbilo u vreme sukoba na Kosovu. Pa ipak, neke akcije NATO-a takodje su bile prokazane kao nezakonite, i to ne samo od strane jugoslovenske vlade, u ovom slucaju zacelo ne bas kredibilne, vec i od strane medjunarodnih humanitarnih organizacija. Trinaestog maja 1999. Human Rights Watch salje pismo generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da bi mu ukazao na vise slucajeva krsenja medjunarodnog prava koje je pocinio NATO. To pravo, naime, dozvoljava upotrebu vojne sile samo protiv vojnih ciljeva, a zabranjuje je kada je rec o civilima.
Dzejmi Sej, portparol organizacije, daje 16. maja sledeci odgovor: »Zemlje NATO-a obezbedile su sredstva za osnivanje tribunala, mi smo medju njegovim najznacajnijim finansijerima«; nema, dakle, razloga za zabrinutost u tom pogledu. Moze li se zamisliti cinicniji odgovor, otvorenije priznanje da je pravda samo jedno od sredstava sile, u ovom slucaju novcane? Sutradan po toj izjavi, Tribunal je optuzio jugoslovenske rukovodioce za ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti. Nekoliko meseci kasnije, novi tuzilac Tribunala potvrdio je tumacenje Dzejmija Seja: »Gospodja Del Ponte je podvukla da Tribunal ima prece zadatke nego da goni zapadnjacke rukovodioce u kojima je on nasao najbolju potporu«.¹⁸
Amnesty International, jos jedna humanitarna organizacija, takodje je intervenisao, 6. juna 2000, konstatujuci da je bombardovanjem civilnih ciljeva, kao sto je sediste jugoslovenske radiotelevizije (nije, dakle, rec o famoznim »kolateralnim stetama«) NATO prekrsio medjunarodno zakonodavstvo. U svom izvestaju pod naslovom »Kolateralne stete ili ilegalna ubistva«, ova organizacija otkriva da su politicki i vojni rukovodioci pomenutu odluku doneli svesno, znajuci da ce dovesti u opasnost zivote civila. Toni Bler, britanski premijer, tvrdio je da jugoslovenska televizija prikazuje slike zrtava bombardovanja i utice na javno mnenje zapadnih zemalja, pa je stoga bilo nuzno da se ona neutralizuje. General Klark je dodao da televizija sluzi Milosevicevim ciljevima, te da samim tim postaje »legitiman vojni cilj«,¹⁹ koji je takvim proglasen i od strane Medjunarodnog krivicnog suda (jos jedna ilustracija njegove harmonicne saradnje sa snagama NATO-a). U izvestaju Amnesty Internationala precizirano je da je savet pilotima da lete iznad pet hiljada metara visine kako bi izbegli sve opasnosti po vojnike nespojiv s duhom pomenutog zakonodavstva koje zahteva da se izbegnu sve opasnosti po civile. Karla del Ponte se zadovoljila odgovorom da otvaranje istrage u tom pogledu nije opravdano; Solanin naslednik u NATO-u, Dzordz Robertson, takodje je lakonski izjavio da su te optuzbe potpuno neosnovane.
Pod pretpostavkom da je moguce precizno izracunati krsenja medjunarodnog humanitarnog prava, vrlo je verovatno da ih je jugoslovenska armija pocinila u vecem broju nego sto su ona za koja je kriv NATO. Ali pristrasnost Tribunala i njegova zelja da posluzi vojnim ciljevima svojih finansijera ozbiljno narusavaju kredibilnost njegovih odluka. Humanitarna pravda je po definiciji nesavrsena, pogresiva, nedovoljna. No, ako ne pruza cak ni dokaza da je pokusala da uradi najbolje sto moze, ona prestaje da bude pravda i postaje jedno od politickih ili vojnih sredstava. Buduci Medjunarodni krivicni sud pruza jos jedan primer iste opasnosti. Americka vlada je odbila da pristupi konvenciji koja bi omogucila da americki gradjani budu optuzeni bez pristanka njihove vlade. Drugim recima, ta zemlja je za medjunarodno pravosudje, ali pod uslovom da iz njega budu izuzeti njeni gradjani. Da li je i tu rec o pravdi? Jer, cak i najbolja politika ne opravdava izrugivanje ideji pravde. Bosanski presedan, kazimo jos jednom, ne nalikuje onome sto se dogodilo u vreme intervencije na Kosovu: vlade zapadnih zemalja koje su subvencionisale Tribunal nisu u to doba vodile vojnu akciju protiv jedne od zemalja u pitanju. Kompromitujuci ideju univerzalne pravde, oslobodjenu svakog politickog tutorstva, Medjunarodni krivicni tribunal u Hagu ucinio je rdjavu uslugu medjunarodnoj zajednici. Rat je suprotnost pravdi: ova potonja se vrsi tamo gde vladaju zakoni, onom prvom se pribegava u odsustvu svakog zajednickog zakona kako bi se sopstvena stvar nametnula silom. Naciniti od pravde sredstvo rata, znaci izdati sâm duh pravde.
Kao i pravosudnim institucijama, humanitarnim organizacijama potrebna su finansijska sredstva. Mogu li one sebi dozvoliti da se, od prilike do prilike, okrecu protiv onih koji im ta sredstva obezbedjuju i da ugrizu ruku koja ih hrani? Odgovor je potvrdan. Cinjenica da se za njih zna, transparentnost njihovih cinova, kao i lakoca kojom pristupaju medijima mogu ih zastiti od svakog uplitanja politike u njihov rad. A duznost im je da odbrane svoju nezavisnost: ako dopuste da ih instrumentalizuju politicke sile, one odustaju od svoga poziva i dovode u pitanje samu ideju univerzalnosti na koju se pozivaju. Pod pretpostavkom da su opasnosti da ce ostati bez finansijske podrske stvarne, bolje je prihvatiti taj rizik.
Slucaj humanitaraca je relativno jednostavniji: uz javne, oni raspolazu svakojakim privatnim fondovima, a u duhu njihove misije je i da se u sukobima uzdrzavaju od stajanja na ovu ili onu stranu. Tenzije je, dakle, moguce izbeci. Zauzvrat, predstavnici medjunarodnog pravosudja zavise u celini od vlada i njihove volje da ih finansiraju i pruze im neophodne policijske snage; osim toga, oni ne ostaju po strani vec moraju da kazu sta je pravicno a sta nije, te na taj nacin ukazuju na nevine i krive. To ih ne oslobadja obaveze da se potcinjavaju samo zahtevima pravde.

Pravo na uplitanje ili duznost da se pomogne?

Vojna intervencija na Kosovu bila je predstavljena kao posledica jedne nove doktrine koja se ukratko opisuje izrazom »pravo na uplitanje«. To znaci da neka grupa drzava, poput one koja podrzava NATO, ima pravo da vojno intervenise bilo gde u svetu kada dodje do masovnog i sistematskog krsenja ljudskih prava. Taj princip su branili Kofi Anan, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, predsednik Sjedinjenih Drzava Bil Klinton (»ako neko hoce da pocini masovne zlocine protiv nevinog civilnog stanovnistva, mora znati da cemo ga u tome spreciti u granicama nasih mogucnosti«²⁰) i druge javne licnosti koje su postale glasnogovornici pomenute doktrine. Tako Vaclav Havel, jos jedared, povodom Kosova kaze: »Ima nesto sto niko razuman ne moze da porekne: to je verovatno bio prvi rat koji se vodio ne u ime nacionalnog interesa, vec u ime principa i vrednosti. Ako se za jedan rat moze reci da je bio eticki, ili da je bio vodjen s etickih razloga, to je upravo taj rat«.²¹ Mogla bi se osporavati primena tog principa na Jugoslaviju, primecujuci da je vojnom uplitanju prethodilo stanje tinjajuceg gradjanskog rata koji je uzrokovao masakre a ne genocid, a ipak pristati uz ideju prava na uplitanje. Tada bi se njoj u prilog mogli navesti manje sporni primeri: nije li bolje bilo intervenisati protiv Hitlera pre 1938? Ili, u Kambodzi, vec 1976, ne bi li se sprecio genocid? Ili, cim su zapoceli masakri nad Tutsima u Ruandi, 1994. godine?
Cim je bila formulisana, doktrina o pravu na uplitanje izazvala je prigovore koji su se pozivali na razlicite argumente. Jedan od najrasprostranjenijih sastoji se u primedbi da doktrina o pravu na uplitanje podrazumeva odustajanje od principa nacionalnog suvereniteta, koji je dosad pocivao u osnovi medjunarodnog zivota, te da to odustajanje sadrzi vise opasnosti nego prednosti. O cemu je zapravo rec?
Treba najpre ostaviti po strani slucajeve zemalja koje cine deo sireg entiteta, federacije ili konfederacije, pa su samim tim same odustale od jednog dela svog suvereniteta. Takav je polozaj, pre svega, zemalja clanica Evropske unije. S tog razloga nema niceg cudnog u tome sto neke od tih zemalja prigovaraju Austriji (2000. godine) sto je tamo na vlast dosla partija ekstremne desnice. Evropska unija ne zeli da bude samo zajednicki ekonomski i finansijski prostor vec i zajednica ciji svi clanovi dele izvesne politicke vrednosti, kao sto je osuda rasizma i ksenofobije. Austrijska ekstremna desnica ima uza se legitimnost koju pribavljaju glasovi biraca; no, ako ta zemlja i dalje zeli da uziva prednosti svog clanstva u Evropskoj uniji, mora biti spremna da prihvati pomenutu povredu svog suvereniteta. Ili, pak, moze da ga se drzi, ali onda mora da napusti Uniju i da se odrekne koristi koje otuda izvlaci. Rec je o ugovoru cije su tacke unapred definisane.
No, u drugim slucajevima, kada zemlje u pitanju nisu preuzele nikakvu prethodnu obavezu, nije tako. Narocito ziv otpor pravu na uplitanje pruzale su zemlje koje ne pripadaju ni Zapadnoj Evropi, ni Severnoj Americi: rec je o zemljama Juzne hemisfere, Afrike i Azije. Ta podela ocigledno nije slucajna i objasnjava se razlicitim pamcenjem jednih i drugih zemalja. Nasuprot onome sto Havel izgleda misli, pomenuta teorija o pravu na uplitanje nije nimalo nova doktrina: bar u dva navrata u toku proteklih vekova, evropske drzave su u »principima i vrednostima« pre negoli u neposrednom nacionalnom interesu nalazile opravdanje za akcije izvan sopstvenih granica. Svaki put su polazile od ubedjenja da su one pritezeoci dobra, dok udaljene zemlje, na drugim kontinentima, dozvoljavaju da na njihovim teritorijama cveta zlo. Evropljani su stoga pokretali svoje vojne snage i pokusavali da drugima nametnu dobro.
Prvi talas uplitanja bio je pokrenut u ime nadmoci hriscanske religije, ne bi li se svim narodima na kugli zemaljskoj omogucio pristup Bogu istinitome ili pak priteklo u pomoc hriscanima koji su ziveli medju nevernicima. Pokretaci krstaskih ratova, od XI do XIII veka, nisu bili nista manje uvereni od nas u pravicnost svoje stvari i vodjeni univerzalistickim (»humanitarnim«) porivom: omoguciti svima da uzivaju u jednom neospornom dobru, to jest umesto islama nametnuti hriscanstvo. Osvajanje Amerike, u XV i XVI stolecu, nalazi, opet, opravdanje u sirenju hriscanske religije; uostalom, u potragu za »zapadnim putem«, prema Aziji, Kolumbo krece da bi pribavio sredstva potrebna za novi krstaski rat kojem je cilj konacno oslobadjanje Jerusalima. Istina je da stanovnistvo americkog kontinenta nije zivelo u drzavama u pravom smislu reci, pa je intervencija ovde poprimila drugaciji karakter.
Drugi veliki talas uplitanja zbiva se u XIX i XX veku, ovoga puta ne vise u ime hriscanskih vrednosti nego vrednosti profane evropske civilizacije: u ime progresa, industrije, higijene, pa cak i – vec tada – ljudskih prava. Na celu tog novog velikog talasa kolonizacije stoje Francuska i Velika Britanija, u ono doba dve najnaprednije demokratije na evropskom kontinentu. Vele da je sutradan po osvajanju Indokine, koje je bilo narocito krvavo, Polu Bertu, predstavniku francuske republikanske vlade, »prva briga bila da po Hanoju izlepi Povelju o pravima coveka«.²² Uprkos tim plakatima, stvarnost je bila posve drugacija: uzimajuci jedan kasniji ali uporediv primer, podsetimo da su 1947. godine francuske vlasti na Madagaskaru zapalile vagone u koje su pozatvarale malgaske pobunjenike, ili da su njihovu otpornost iskusavale bacajuci ih iz vojnih aviona u letu (tehnika kasnije ponovljena u Argentini)...
Moglo bi se dodati da se i imperijalisticka politika sovjetske Rusije uvek kitila najplemenitijim namerama. Tako, kada 1920. Crvena armija osvaja Poljsku, u jednom letku koji je potpisao general Tuhacevski, komandant fronta, moze se procitati: »Na vrhovima nasih bajoneta donecemo radnom stanovnistvu mir i srecu«. Dvadeset godina kasnije, septembra 1939, kada na osnovu nemacko-sovjetskog pakta ruska armija okupira istocni deo Poljske, predsednik sovjetske vlade Molotov nalazi ista opravdanja: »Armija slobode, ?...? koja na svojim zastavama nosi uzvisene reci ‘bratstvo medju narodima, socijalizam i mir’, zapocela je najpravicniji pohod koji je covecanstvo ikad videlo«.²³ Dakle, i osvajanja koja se pozivaju na komunisticku ideologiju takodje se predstavljaju kao pobeda dobra.
Moglo bi se prigovoriti da su vrednosti povezane s pravima coveka danas teorijski gotovo posvuda prihvacene, cak i u zemljama u kojima se ona svakodnevno izigravaju, sto nije bio slucaj s hriscanskom religijom ili zaslugama zapadnjacke civilizacije. Ta univerzalna prihvacenost je cinjenica kojoj se mozemo samo radovati. No, problem nije u tome. Sveopsta ljubav koju su propovedali hriscani i vladavina razuma koju su zahtevale evropske sile u XIX veku takodje su bile univerzalne vrednosti dostojne da budu branjene; no, nista ne garantuje da ce one trijumfovati kao posledica vojnih akcija zapodenutih s ciljem da budu nametnute. Jerusalim koji su osvojili hriscani ne olicava pobedu ljubavi, kao sto ni Hanoj pobedjen od strane francuske armije ne utelovljuje pobedu prava coveka. Cak i pod pretpostavkom da su pokretaci tih inicijativa iskreni, upotrebljena sredstva rizikuju da kompromituju ciljeve kojima se tezilo. Da bi se pomoglo onima koji pate, rat protiv vlada njihovih zemalja nije jedino resenje; pregovori, pritisak i ubedjivanje mogu se pokazati kao delotvornija sredstva.
Razumljivo je sadasnje nepoverenje vanevropskih zemalja, u kojima secanje na predjasnje intervencije u ime dobra jos nije izbrisano. Izjava o dobrim namerama nikad nije bila garantija: te su namere veoma cesto samo vesta kamuflaza. Stavise, kada se namece silom, dobro nije vise bas sasvim cisto: ako neku zemlju treba osvojiti da bi se izvela na pravi put, tesko da ce vam njeni stanovnici biti zahvalni (»ubija se u ime humanitarnih principa«, kao sto Asahi Shimbun²⁴ pise povodom Kosova). Najzad, pre nego sto drugima nametnemo nase vrednosti, moglo bi biti korisno priupitati ih za njihovo misljenje: ako priznajemo da su oni ljudi kao i mi, njihova misljenja nemaju nista manju tezinu od nasih. Mislimo da njihove vlade podlezu osudi, ali moramo li njihovu volju, u slucajevima kada je mogla da bude slobodno izrazena, smatrati naprecac nistavnom i bezvrednom? Proslost obiluje primerima da se univerzalnim vrednostima smatralo ono sto je samo odraz nasih tradicija i zelja; malo skromnosti ili sumnje ne bi ovde bilo na odmet. Otuda je razumljivo sto »katastrofalnu situaciju na Kosovu« japanski dnevnik objasnjava »jednostranim prigrabljivanjem humanitarnih principa od strane NATO-a«.
Znaci li to da treba odustati od svakog univerzalizma vrednosti, od same ideje ljudskih prava koja ostaju nepromenjena bez obzira na rasu, kulturu, religiju, pol ili starost pojedinca? Niposto. Klasicni humanisti su nas naucili da je tiranija pokora u svim podnebljima. Nikako nije na stvari da se pored »zapadnjackih« prava coveka ustanove bozja, prirodna ili grupna prava koja bi odgovarala drugim tradicijama (»azijatske vrednosti«) i bila podjednako legitimna. Ono o cemu je ovde rec nije univerzalnost prava i vrednosti vec univerzalnost njihovog konkretnog ostvarivanja u stvarnim drustvima – dakle, ne ciljevi nego sredstva. Umesto sto vecito suprotstavljamo divnu teoriju i nesavrsenu praksu, nadajuci se da ce sledeci pokusaj uspeti (hriscanstvo je zacelo omanulo, komunizam takodje, ali zasto sada ne pokusati s liberalnom demokratijom?), trebalo bi da se zapitamo o smislu istorije u kojoj zivimo.
S jos jednog razloga bismo nacionalnu suverenost mogli da pretpostavimo pravu na uplitanje. Suverenost se izrazava u drzavnim institucijama, a uplitanje razara nacionalnu drzavu. No, stanovnici jedne zemlje, cak i demokratske, imaju mnogo vise prava kao gradjani odredjene drzave nego kao pripadnici ljudskog roda. Ljudsko pravo koje nije zajemceno zakonima zemlje i drzavnim aparatom ne vredi bas mnogo. Razaranje neke drzave u ime odbrane prava coveka uvek je, dakle, problematican cin koji moze izazvati grdne nevolje. Anarhija moze da bude gora od tiranije jer, kao odsustvo drzave, tiraniju jednog coveka zamenjuje tiranijom mnostva; a prednost zakona, cak i nepravicnih, jeste u tome sto su stabilni. Videli smo to sutradan po urusavanju komunistickih rezima: ono je u vecini zemalja razotkrilo slabost, pa cak i isceznuce bilo kakve drzavne strukture. Vlasti su se tada docepale mafijaske i paravojne grupe koje su nametnule »zakon« jaceg. Protektorati Ujedinjenih nacija koji se danas uspostavljaju u Bosni i na Kosovu ? sto je cudan nacin preobrazaja kolonijalne proslosti ? ne umicu tim teskocama: kako medjunarodni sluzbenici mogu zameniti nepostojece strukture nacionalne drzave? Prihvati li se taj argument, moglo bi se postaviti sledece pitanje: da li je tada legitimno uplitanje u zemlji koja je vec izlozena anarhiji? Anarhija, svakako, zasluzuje da bude suzbijena, ali ima mesta sumnji da ce poredak spolja nametnut silom biti legitiman u ocima stanovnika te zemlje. Kazimo jos jednom ? pregovori i posredni pritisci mogu se pokazati efikasnijim od rata.
Ostavimo sada po strani suverenost izvrnutu ruglu i razmotrimo sâm princip kojim se uplitanje opravdava, naime univerzalne vrednosti, pa otuda i postojanje pravde iste za sve. Odmah upada u oci cinjenica da se pravu na uplitanje u stvarnosti pribegava na prilicno selektivan nacin ? ovde ne, tamo da. Kako objasniti te razlike u tretmanu? Prvi niz primera je savrseno jasan: zemlje na koje se sumnja da postupaju lose su odvec jake. Mogu nas novine do mile volje informisati da Kina krsi ljudska prava na Tibetu, da je Indija okupirala Kasmir ili da Rusija vodi nepravican rat u Ceceniji, ali niko nece predloziti da se te zemlje bombarduju ne bi li se njihova zlodela obustavila: cena bi bila previsoka. Dakle, pravo na uplitanje trebalo bi da ukljuci jednu restriktivnu klauzulu: ono vazi samo za zemlje osetno slabije od one koja dosudjuje kaznjavanje.
Tu mozda nema niceg na sta bi covek mogao da bude ponosan, ali priznajmo da ipak treba voditi racuna o stvarnosti. Medjutim, moguce je navesti i druge slucajeve koji se ne daju objasniti samo snagom inkriminisanih zemalja. Ostanemo li u geografskom kontekstu Jugoslavije, gde se pocetni zlocin sastoji u proganjanju, deportaciji ili izgonu manjinske populacije, na pamet nam lako pada primer Izraela u njegovim odnosima s Palestincima, ili pak Turske, s njenim merama protiv Kurda, mada je svaki od tih slucajeva razlicit i zahteva nijansirano sudjenje. Zasto intervenisati u jednom, a ne u drugom slucaju? Da li je pravda koja nije ista za sve jos uvek pravda? Onakva kakvom je danas poimamo, pravda je univerzalna, ili je nema. Ako osudjuje jednog a ne i drugog, mada su njihova zlodela slicna, znaci da tim izborom upravlja neko drugacije nacelo. Moze li se odgovoriti da ipak treba negde zapoceti, te da nemogucnost da se vladavina zakona posvuda nametne nije razlog da se on ne primeni tamo gde je to moguce? Ali, krsenja humanitarnih principa starija su u onim drugim zemljama nego u Jugoslaviji, a tesko je videti sta zapadne sile sprecava da tamo intervenisu u navedenom smislu, makar na politicki i ekonomski, ako vec ne i na vojni nacin.
Ili, radije: sasvim je jasno gde je prepreka takvoj intervenciji, ali ona nema vise niceg zajednickog s pravdom; jer, Izrael i Turska su »prijateljske« zemlje clanicama NATO-a, a narocito Sjedinjenim Drzavama, s kojima ih povezuju zajednicki vojni i politicki interesi. Prema tome, lekcija kojoj nas uci novija istorija manje je slavna nego sto bi hteli da kazu sekretar Ujedinjenih nacija, predsednik Sjedinjenih Drzava ili predsednik Havel: krsenja ljudskih prava bice sprecena, ali samo u zemljama koje nisu nasi saveznici, a nasi saveznici mogu sa svojim manjinama da rade sta im je volja. Drugim recima, lekcija glasi: u vasem je interesu da stanete na stranu sile. A greska Jugoslavije, precizira se u toj cinicnoj lekciji, nije bila u tome sto je progonila svoje manjine vec sto je precenila svoje snage ili verovala da je Rusija jos u stanju (ili, pak, voljna) da joj pomogne. Sve u svemu, rec je o lekciji koja je dobro poznata u stvarima medjunarodne politike. Pravo na uplitanje dobija ovde svoju drugu restriktivnu klauzulu: ne primenjuje se na nase strateske saveznike. (...)
Formulacija »pravo na uplitanje« je dvostruko sporna. Postavlja se najpre pitanje otkuda potice to pravo. Umesto da pretpostavimo da mu je poreklo bozansko, kao sto sugerise Havel, rekli bismo da su nam prava dodeljena na osnovu nase pripadnosti drzavi, sto ovde ocigledno nije slucaj. Govorimo takodje i o pravima coveka, kojima svako od nas raspolaze naprosto kao ljudsko bice; no, ne znaci li prekomerno prosiriti znacenje tog izraza ako u tim pravima nadjemo razloga da se bavimo tudjim poslovima? Ako sami na sebe preuzmemo tu odgovornost, tada nije rec o nekom pravu nego o duznosti koja se dobrovoljno preuzima. Potom, ta duznost ne sme da bude determinisana oblikom koji ce poprimiti nase posredovanje (vojno uplitanje) vec potrebama onoga ko posredovanje zahteva. Covek koji pati ima pravo da mu se pritekne u pomoc (nepisano pravo, ali pravo coveka), a mi koji smo spremni da mu pomognemo mozemo imati samo duznost da mu pomognemo. (...)
Duznost da se pomogne iskljucuje vojnu intervenciju jer se rukovodi dobrobiti zrtava, a ove pak retko kad imaju koristi od rata, cak i kada je on »eticki«; a korist jednih katkad se placa patnjom drugih. To intervencije ne cini nuzno nezakonitim; samo je Crvena armija mogla da razvali kapije Ausvica, pa kako joj na tome ne biti zahvalan? Ali, njena akcija nije bila u sustini humanitarna. Preko je potrebno da granica izmedju vojnog uplitanja i humanitarne pomoci ostane jasna. Ta duznost nam ne preporucuje ni da namecemo trgovinsku blokadu zemlji s cijom se politikom ne slazemo, buduci da njenim rukovodiocima nece biti nimalo tesko da se i dalje snabdevaju, a sva lisavanja i pogubne posledice crnog trzista trpece civilno stanovnistvo koje je vec zrtva svoje vlade; pa ipak, takav je skandalozan slucaj s merama koje danas pogadjaju Irak. No, ne znaci da su oblici te pomoci ograniceni. Oni mogu biti cisto politicki (pritisak na strane vlade) ili pak pravni, humanitarni, odnosno ekonomski. Kako ne uvideti da bi brojni sukobi bili izbegnuti da su zapadne sile investirale u privredu balkanskih zemalja, umesto sto su finansirale sve savrsenije i skuplje naoruzavanje? Prednost pomoci nad uplitanjem je i u tome sto se ona samo predlaze a ne i namece, pa je onaj kome je ponudjena moze i odbiti, sto nas jos malo udaljuje od kolonijalne situacije.
Duznost da se pomogne ne poklapa se s iskusenjem da se uspostavi dobro i covecanstvo izleci od svojih hronicnih bolesti – ili, sto je gore, da se one suzbiju bacajuci humanitarne bombe. Moze biti da tu duznost, bas kao i pravo na uplitanje, uvek upraznjavamo na prilicno selektivan nacin, s obzirom na razloge koji zavise takodje, ili pre svega, od nasih interesa; ali bar necemo pribegavati sili i biti – i mi takodje – odgovorni za umnozavanje zrtava. Ne treba od toga ocekivati cuda: pruzanje pomoci ce katkad spreciti odgovarajuce vlade, a s druge strane, cak i ako svi mi preuzmemo tu novu duznost, svet nece postati savrsen. Zlo ce biti umanjeno tu i tamo, ali ne i konacno odstranjeno. No, i to je dovoljno. Iskusenje dobra je pogubno jer apstraktne ciljeve stavlja namesto pojedinacnih osoba. Dobrota ili ljubav, koje je Grosman suprotstavljao zlu, u prednosti su zato sto se uvek obracaju pojedinacnom ljudskom bicu i odbijaju da ga pretvore u sredstvo za ostvarenje nekog cilja, ma kako uzvisen on bio.
Pouke vojne intervencije Zapada u Jugoslaviji su gorke. Kosovski Albanci vise nisu manjina koju progoni nepravican i represivan rezim, cemu se moramo radovati, ali koja je cena placena? Vojnici NATO-a vratice se kucama, dok ce lokalne populacije morati decenijama, ako ne i vekovima da zive zajedno, s mrznjom koju su bombarderi duboko usadili u njihovo secanje. Manjina manjine, Srbi i Cigani s Kosova, dosli su na red da postanu zrtve zrtava, a Albanci se nalaze u porusenoj zemlji, osudjenoj na pomoc Ujedinjenih nacija. Jugoslovenska ekonomija i ekologija su opustosene (ne zaboravimo bombe sa »osiromasenim« uranijumom), a njen politicki zivot ostao je blokiran godinu dana po intervenciji. Zapadne vlade su ucvrscene u svojoj dobroj savesti, a vlade drugih zemalja u svome nepoverenju prema Zapadu. Ostao je utisak ogromnog blatista: najpre, u blato bacenih dobrih namera koje su mogle biti bolje sprovedene u delo; u blato bacenih strasti, koje su nepopravljivo zapucene stazom zlopamcenja i osvete; najzad, u blato bacenih materijalnih sredstava, jer je cena oruzja i vojski uveliko nadmasila godisnji budzet zemalja u tom regionu.
Vojna intervencija bila je pogresna ne zato sto je Miloseviceva politika zasluzivala da joj se pruzi podrska, niti zato sto su Amerikanci za sobom teglili Evropljane, pa cak ni zato sto se zbila izvan bilo kakvog pravnog okvira. Bila je pogresna zato sto je rezultate za kojima se tezilo bilo moguce postici drugim sredstvima; tako bi se izbeglo da patnja jednih bude umanjena uvecavanjem patnje drugih.
Demokratija ne proizvodi iste posledice kao i totalitarizam; pa ipak, unakazena deca ne prave razliku izmedju totalitarnih i humanitarnih (atomskih ili konvencionalnih, svejedno) bombi, za koje se misli da ce spasiti brojne zivote i uspostaviti vladavinu pravde i morala. U sferi medjunarodnih odnosa, razlika izmedju demokratije i totalitarizma ne pokazuje se u tako cistom obliku kao u unutrasnjim poslovima jedne zemlje: u oba slucaja na stvari je volja za hegemonijom. Onakav kakav stvarno postoji, svet nas uci da se odnosi medju drzavama ne mogu ne obazirati na odnose snaga. Pa ipak, nismo primorani da prihvatimo prerusavanje tih odnosa u plemenitu raspodelu dobra, kao u doba krstaskih ratova i kolonijalnih osvajanja, niti pak da poistovetimo odbranu nacionalnog interesa, kao legitimnog cilja bilo koje vlade, s borbom za sveopstu pravdu. Mozemo se odluciti za pravo nasuprot sili, ali izmedju dveju sila prednost mozemo dati onoj koja kaze svoje ime, za razliku od one koja se krije iza maske vrline.

Preveo s francuskog Aljosa Mimica

* Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien. Enquête sur le siècle, Robert Laffont, Paris 2000, str. 257–299, 306–309.
¹ Gary J. Bass, Stay the Hand of Vengeance, Princeton, Princeton University Press, 2000, str. 210, 214, 232, 234, 238, 259, 262.
² Charles Péguy, L’Argent suite, 1913, str. 145, 116, 131.
³ Le Monde, 28. novembar 1995.
⁴ Le Monde, 12. oktobar 2000.
⁵ E. Lévy, »Kosovo: insoutenable légèreté de l’information«, Le Débat, 109, 2000.
⁶ Le Monde diplomatique, mart 2000, str. 13.
⁷ Figaro, 20. januar 1999, Le Monde i Libération, 13. maj 1999.
⁸ V. Surroi, »Fascisme au Kosovo: la honte des Albanais«, Le Monde, 31. avgust 1999.
⁹ Asahi Shimbun, 10. maj 1999, naved. u: Le Monde, 13. maj 1999.
¹⁰ Le Monde, 29. april 1999.
¹¹ »Projet de paix perpétuelle«, Œuvres philosophiques, t. II, str. 358.
¹² Le Monde, 17. april 1999. (preneseno iz Los Angeles Times).
¹³ Le Monde, 28. jun 2000.
¹⁴ Washington Post, 24. maj 1999.
¹⁵ Le Monde, 21. oktobar 2000.
¹⁶ Jean-Christophe Rufin, »Les humanitaires et la guerre du Kosovo: échec ou espoir?«, u: Des choix difficiles, les dilemmes moraux de l’humanitaire, Gallimard, 1999, str. 399, 401, 417.
¹⁷ De l’Esprit des lois, I, 1.
¹⁸ International Herald Tribune, 30. decembar 1999.
¹⁹ Le monde diplomatique, jul 2000, str. 18.
²⁰ Le Monde, 14. septembar 1999.
²¹ The New York Review of Books, XLVI (1999), 10.
²² Léopold de Saussure, Psychologie de la colonisation française, 1899, str. 8.
²³ Naved. prema M. Buber-Neumann, La Révolution mondiale, Casterman, 1971, str. 24, 394.
²⁴ Naved. u: Le Monde, 13. maj 1999.