Bojan al Pinto-Brkic

Hteli – ne hteli, u Srbiji morate osetiti dah zlocina. Tragovi su posvuda prisutni, a zlocinci su medju nama. Oni se igraju slobode i demokratije, skacu, vicu, tuku se cak. Da je Srbija pravna drzava sa demokratskom tradicijom, znalo bi se mesto zlocinaca i tretman njihovih dela. I sav trud novoizabranih vlasti da postave osnove institucija uzaludan je, dok se zvanicno ne usvoji percepcija zlocina.
Nedavno obracanje Mire Markovic u parlamentu, te cesti javni istupi njenog supruga i njihovih izvrsilaca – u kojima se On i oni iz petnih zila trude da imitiraju Njega iz najboljih dana – duboko su me dirnuli. Zatecen sam, zgrozen i zgadjen. Njihovi su zlocini, u poredjenju sa ranim renesansnim, a imajuci u vidu standarde civilizacije, neobicno podli, dostojni da se iskopa jos neki krug pakla.
No, vecina gradjana Srbije radije okrece glavu na drugu stranu, praveci se da se nista strasno nije dogodilo (jednostavno objasnjenje je: pljackali su, pa su preterali; sve vlasti su po definiciji pljackaske, samo neke znaju granicu). Mnogi su ucestvovali u zlocinima, svojevoljno ili su bili naterani. Kazu da je saucesnistvo u zlocinu najcvrsca veza medju ljudima i za sada ne postoji vidljiva politicka volja da se ona razbije.
Zlocin je utkan u tradiciju mnogih drzava, sto kasnije nece spreciti razvoj demokratije u njima. Verovatno da nove vlasti smatraju da se u Srbiji moze isto ponoviti, ali grese. Standardi civilizacije rastu iz dana u dan. Pritisci na Hrvatsku, koja je dozivela demokratizaciju godinu dana pre Srbije, da se razracuna sa svim zlocinima, n. b. neki od njih su cak pocinjeni u oslobodilackom ratu, svedoce da medjunarodna zajednica u novom milenijumu ne dopusta nikakvu legalizaciju, inkorporiranje, bar kad je Evropa u pitanju. Ustanovljena institucija, Haski tribunal, pocela je uvoditi novine u krivicno pravo s ciljem strogog kaznjavanja »niskih strasti visokih teznji«.
Jasno je da se Srbija ne moze izboriti sa zlocinima preko noci. I pored pocetka odvijanja klupka zla, medjutim, nije jasno moze li se, odnosno hoce li se Srbija ikada suociti sa najtezim zlocinima. Najtezi od najtezih pocinjeni su u ime gradjana i zadiru u njenu sustinu, njenu tradiciju, kulturu, drzavnost, njenu samosvest. Za njih nema iskupljenja. Ima samo priznanja, kajanja, osude i nade u moc prastanja drugih. Sa zlocincima je drugacije: oni moraju biti izvedeni pred pravedni sud i suociti se s kaznom, ali ce gradjani Srbije najpre morati dobro zagrebati po nasledjenim ruinama od institucija ne bi li ih izdvojili.