Alen Bezanson

O putinovskoj Rusiji se danas formira ne bas visoko misljenje, znamo za nezadrzivo ekonomsko pogorsanje, postalo nam je jasno da je privatizacija bila prevara koja nije ni mogla da stvori znacajniju klasu preduzetnika i da se i dalje nastavlja odliv kapitala, kao i to da se moramo oprostiti od svake nade u vezi sa otplatom mnogih ruskih dugova. Manje je poznata sadasnja demografska katastrofa Rusije – Rusa je danas manje nego 1914. Prestali su da radjaju decu a zdravstveni i sanitarni uslovi u zemlji su uzasni. Istrazivanje poznatog americkog demografa Mari Fesbaha i francuskog naucnika Zan-Klod Senea izazivaju uzasavanje. Zapadna stampa pa cak i sefovi vlada i drzava shvatili su da je vlast u Rusiji u rukama klana koji cine bivsi kagebeovci i nekolicina generala, koji je na celo postavio »bosa« iz svojih redova. Parlament je poslusan, gubernatori koracaju po komandi a sredstva masovnih komunikacija se ravnaju po potrebi.
U toj tuznoj slici ima neceg umirujuceg – sada, kako se nama cini, Rusija zadugo nece predstavljati opasnost, osim sto ce ciniti manje stete na koje se mozemo i navici. Prema poznatoj kod nas formulaciji javno mnenje se miri s tim da je Rusija »gigantska lavina koja se nadnosi nad nama poput neke moguce katastrofe«. Ostaje nam samo da cekamo. Po recima cak i tako umerenog ali i posmatraca koji ume dobro i jasno da vidi V. Pfafa, putinovski sistem u sadasnjim uslovima je ako ne najbolji ono verovatno najmanje los medju sistemima. To se misli na Zapadu a gradjani Rusije u celini reklo bi se da dele to misljenje. Postepeno, partija za partijom i njihovi lideri – poslednji je bio Gajdar – potcinjavaju se rezimu. Vreme herojskih disidenata je zavrseno, stanovnistvo se poslusno vratilo onim navikama iz breznjevljevskih vremena, a to je najdublja ravnodusnost prema svemu sto se zbiva »gore« i brizi da se prezivi u sve tezim materijalnim uslovima koji, medjutim, obezbedjuju prostor da se neki manji poslovi kako-tako vode. Vise nema grozno teske obaveze da se neko prikriva, da se pravi kao da veruje u marksizam-lenjinizam ili da barem govori njegovim jezikom i to je ogromno olaksanje. Razlika, i to velika, u odnosu na raniji totalitarizam je u tome sto covek sada rizikuje neprijatnost samo ako se stvarno suprotstavlja organizovano i otvoreno. Neki novinari koje su kasnije pronasli ubijene ili su bili prebijeni osetili su to. Nije ni trebalo da se pacaju u to – kao i drugi. Ako jos ima entuzijazma, ideala koji ujedinjuju »politicki svesne« Ruse to je obicno stari nacionalizam – mrzeti Zapad, sticati korist tako sto cemo ga obmanjivati i osecati ponos zbog toga sto vladamo beskrajnim prostranstvima. To dobija razne vidove od svojevrsnog populistickog fasizma do »evrazijstva« pa i do – kako danas kazu – »pravoslavizma«. Muzika sovjetska a reci »pravoslavne« – i nova himna je prihvacena jednoglasno.

Mi se necemo bas cvrsto kladiti na cvrstinu i dugotrajnost putinovskog sistema. U svakom slucaju ne treba zaboraviti da i takav kakav je taj sistem stvara sasvim jasne planove. On ima tri cilja – vaspostaviti nesto slicno nekadasnjem SSSR-u, koristeci sistem saveza povratiti Rusiji status velesile i ubediti Zapad da prihvati, a ako moze i da finansira te planove. Iako se nalaze u haosu, ruske oruzane snage i dalje imaju moc ubitacne nadmocnosti u odnosu na bivse republike-sestre koje s mukom stvaraju svoju samostalnost. Najugrozenija zona je Kavkaz. Genocid nad Cecenima blizi se kraju, Gruzija je u tragicnom polozaju i zahvaljujuci Rusiji ona moze da ostane bez Abhazije i Osetije. Gruzinska vlada uzalud nastoji da se ruska vojska povuce iz vojnih baza na njenoj teritoriji, sto se sve vreme dogadja. Jermenija, koja se zbog svog geografskog polozaja moze oslanjati samo na Rusiju, pronasla je jedini nacin izbavljenja od zivotnih nedaca – emigraciju. Trecina stanovnistva napustila je zemlju emigriravsi u SAD, Evropu, na Bliski istok ili u Rusiju. Azerbejdzanu je Putin dao uverenja da ce Rusija imati svoj deo od proizvodnje nafte i – sto je glavno – ona ce kontrolisati sisteme za dovodjenje nafte. Na ruskim zapadnim granicama nema niceg posebno novog, osim nastavljanja pritiska. Oslabljen skandalom, Kucma je smenio svog ministra inostranih poslova koji se nije svidjao Moskvi. Moze li papa da poseti Ukrajinu? On bi morao da savlada brojne prepreke koje se uvecavaju vec nekoliko nedelja. Na Zapadu jos uvek smatraju da je Pridnjestrovlje deo Ukrajine, a to je u stvari deo gde je stacioniran korpus ruske vojske, Moldavija se nalazi u ekonomskoj agoniji, a na severu se nalazi Belorusija ciji je »anslus« programiran u dogovoru izmedju Moskve i njenog sopstvenog diktatora. Zemlje Baltika u strahu iscekuju pristupanje NATO-u, koje zavisi od toga hoce li Evropljani smoci hrabrosti da zanemare ruski »veto«. U srednjoj Aziji je glavni cilj – staviti katanac na juznu granicu kako turkmenski gas ne bi odlazio preko Irana. Taj cilj je Putin postigao – u ime borbe protiv terorizma Ben Ladena SAD posredno finansiraju mali surovi rat koji Putin vodi u Tadzikistanu.
Kako sve to oceniti? Moze se razumeti da vojne operacije zadovoljavaju ponos »drzave velike po prostranstvu«, a to je poslednji razlog za ponos koji je Rusiji jos ostao. Ali, da li je razumno? Zbog cega drzati 200–300 hiljada vojnika izvan svojih granica? Okupirati – to nikako ne znaci vladati. Nekada se Rusija beskrajno prostirala u sirinu ali je imala visok natalitet i jednostavnu ekonomiku poljoprivredne kolonizacije, a sada sa svojim smanjenim stanovnistvom koje je jos i upropasceno nije u stanju cak ni da kontrolise i da obradjuje sopstvene povrsine. Za savremenu industrijsku ekonomiku ogromna prostranstva su ubitacna – Sibir je vec napola opusteo i tamo je sve manje ljudi. Onaj »svesovjetski projekat« sjajno odgovara arhaicnim nadama i ceznjama, i ako bi se on i ostvario on bi zamrznuo Rusiju kao militarizovanu imperiju koja ne bi dozvoljavala evoluciju ka drzavi i drustvu evropskog tipa. Sama cinjenica da se takvi planovi stvaraju vec vodi zemlju u regresiju. Za normalan ljudski pogled Rusija nema vece sanse da ponovo postane velika drzava nego sto ih je imala Francuska nakon 1815. ili Nemacka nakon 1945, ali svima je poznato koliko je mnogo vremena potrebno da bi se bivsa velika drzava pomirila sa statusom srednje drzave i da bi svoje ideale prilagodila toj novoj situaciji. Putinova Rusija se s tim ne miri. Buduci da ne raspolaze stvarnom snagom Putin koristi diplomatiju sovjetske skole i vesto manevrise u njenim okvirima. I evo on obilazi bivse saveznike – Kubu, Irak, Iran, Indiju i sto je najvaznije Koreju koju takvi dogovori sada odusevljavaju. Peking ce jos imati vremena da odgrize parce Sibira. Rusija sve te zemlje snabdeva oruzjem koje proizvodi u ogromnim kolicinama jer nista drugo i ne ume da proizvodi.
Rusija sada svoju evropsku politiku gradi protiv SAD, a Nemacku lovi na sjaj planova bliske saradnje i svom snagom podrzava stvaranje evropskih oruzanih snaga jer zna da joj to moze posluziti za slabljenje NATO-a. Francuskoj pak laska tako sto joj stavlja do znanja da je ona i dalje sila. I jos – udvara se Toniju Bleru. Oko Putina se roje ideolozi koji grade kule u vazduhu. Malo je izgleda da ce one biti stvarno sagradjene, jer nesrecni narod ne moze da prati ideologe niti da se povodi za njima. Putin nema na svojoj strani narodne mase – on u rukama ima samo aparat. Putinova politika se oslanja na strah, kako je pisao Gari Kasparov – na strah stanovnika Rusije pred neprijateljskim silama, Cecenima, NATO-om, trzisnom ekonomijom i na strah stanovnika Zapada da Rusija ne bude nestabilna, agresivna ako njen vodja ne bude onakav kakav pretenduju da bude – snazan vodj koji poziva na pokoravanje. Neki su poslovi Putinu posli za rukom, poput onog da Evropu snabdeva gasom, sto istovremeno pojacava zavisnost Evrope i izaziva ocajanje Ukrajine. U drugim slucajevima, kako je to bilo sa idejom da se jednim udarcem izbavi od svih duznika, on nije uspeo. I suvise mu je potreban kolac da bi njegov bic delovao uverljivo. Ipak, Zapad bi trebalo da ostane oprezan. Ta prostrana, bolesna pa shodno tome i opasna zona zahteva nesto vise nego sto je snishodljivo prenebregavanje.

Autor je poznati francuski mislilac a tekst je iz serije komentara koje publikuje pariski dnevnik La Penseé russe, nb. 4350, 31. januara 2001.