Vece gradjana Savezne skupstine usvojilo je koncem februara Zakon o ukidanju Ukaza kojim je davne 1946. dinastiji Karadjordjevica oduzeto jugoslovensko drzavljanstvo i konfiskovana imovina ostala u zemlji. Usvajanju zakona usprotivili su se pojedini poslanici bivse koalicije na vlasti, a na racun dinastije cule su se i teske optuzbe zbog stete koju je nanela Srbima »stvaranjem Jugoslavije« i »ideologijom bratstva sa onima koji nam nisu braca« (I. Dacic), kao i zbog pljacke srpskog naroda (V. Seselj). Sve to dalo je povod nekim medijima da iz naftalina izvuku pricu kako je kraljevska porodica, napustajuci zemlju posle aprilskog sloma 1941, odnela sa sobom veliku kolicinu zlata i dragocenosti koje joj nisu pripadale. Koliko je istine u tim pricama mogla bi pokazati samo ozbiljna istoriografska istrazivanja, ukoliko bi bila preduzeta. Inicijalni korak u tom pravcu vec je napravio dr Nikola Zivkovic, sabravsi 1994. godine rezultate svojih istrazivanja u knjizi Pljacka zlata i kulturnih dobara Jugoslavije 1941–1946, objavljenoj u Institutu za savremenu istoriju. Shodno planu, prema naredjenju Narodne banke, u njenu filijalu u Uzicu, do 10. aprila 1941, bilo je sakupljeno 166 sanduka kovanog zlata i 38 sanduka zlata u polugama, sto je iznosilo 9594 kg i 671 g zlata. Zlato je stiglo u Niksic 15. aprila, gde je zadrzano 112 sanduka, dok je 50 sanduka preneto na Cetinje, a 42 u Herceg Novi. Najveci deo celokupnog »zlatnog tovara« dospeo je u ruke okupatora, nesto je bilo sakriveno i »pronadjeno« tek posle rata, dok je izvesni deo bio prebacen u inostranstvo. Prema sacuvanoj informaciji Narodne banke, svedocenjima ucesnika datim pod zakletvom na saslusanjima organizovanim posle rata, u Niksicu je bilo »odvojeno 19 sanduka kovanog zlata u istocnoj valuti i hitno poslato na aerodrom. Te sanduke Vlada je ponela sa sobom«. Zlato je namenjeno Vladi u izbeglistvu, a i za potrebe kraljevske porodice.