Radonja Dubljevic

Zalazuci se za preuredjenje drzave i isticuci u prvi plan privrzenost legalitetu, gospodin Kostunica je, kao novi predsednik, pobrao prve simpatije javnosti. Nakon iskustva sa praksom totalitarizma u SFRJ, kada su zakoni tumaceni u »duhu revolucije« i autokratskog rezima Slobodana Milosevica u SRJ, kada su zakoni donoseni u cilju njegovog opstanka na vlasti, po svaku cenu, eto, konacno je dosao neko ko ce se pokoriti autoritetu zakona i vladati u opstem interesu.
Sve je na prvi pogled u redu sa predsednikovim zalaganjem za legalitet. Vladavina zakona kao opste i nepristrasne norme uzdignuta je jos u antickom periodu na nivo ideala. Kada je Platon zapazio da vlast kvari i najbolje ljude, ideju o prvoj najboljoj vladavini – vladavini umnih ljudi, zamenio je idejom o drugoj najboljoj vladavini – vladavini zakona kao bezlicne i apstraktne norme. Platon je imao u vidu umne i pravedne zakone. Medjutim, Poper je izrazio rezerve i prema prvoj i prema drugoj Platonovoj ideji. Poper je Platonovo pitanje – ko treba da vlada? – na koje se obicno dobija odgovor »najbolji«, »opsta volja«, »zakon«, zamenio pitanjem – kako da organizujemo drustvene ustanove koje ce onemoguciti da nam losi vladari nanose stetu?
Ako Poper uzima da nam ne mogu pomoci ni Platonovi najbolji zakoni, koji su definisani principima uma, onda nam svakako ne mogu pomoci zakoni koji su odraz trenutne volje i samovolje onih na vlasti. A predsednik je nasledio upravo takve zakone. Stoga sa idealom legaliteta nije uvek sve u redu. Ideja legaliteta ide naruku politickom autoritarizmu, koji sve legalno proglasava legitimnim. Taj privid se odrzava sve dok je vlast spremna da se pridrzava propisa koje je sama donela i dok je u stanju da obezbedi gradjansku poslusnost. Postoje samo legalne pravne norme, isticu pristalice pravnog pozitivizma, u ciju se validnost ne sme sumnjati sve dok se na nacin regulisan pravom i u okviru poretka ne utvrdi njihova nevalidnost.
Zasto je gospodin predsednik »prihvatio« da vlada po njihovim zakonima? Zasto mu se ideja legitimiteta nije nametnula kao izvornija?
Upravo bi nacelo legitimiteta, u cijem su sredistu Sloboda i Promena, predsednikov angazman na planu pravne drzave i vladavine prava ucinilo delotvornim: nije zakon ono sto ispunjava formalne uslove zakona, vec akt koji polazi od odredjenog sistema vrednosti i u ime individualne slobode ogranicava vlast i moc onih koji vladaju. Nije snaga zakona u drzavnoj prinudi, vec u ideji pravde – vlastitoj unutrasnjoj vrednosti, koju cine neprikosnovena ljudska prava. Nije zakon ono sto jeste, vec i ono sto treba da bude. Stoga ni vladavina prava nije vladavina bilo kakvih pozitivnih zakona, vec vladavina umnih, najboljih zakona. Kada ne bi bilo tako i autokratski rezim bi imao pravo da svoje zakone proglasi legitimnim i pribavi im vaznost preko cinjenice da su doneti u propisanoj formi i da se primenjuju.
I sa idealom legitimiteta takodje treba biti oprezan. U teoriji i praksi nacionalsocijalizma moglo se cuti da je sve pravedno sto je u sluzbi nacionalsocijalizma i da je Firerova volja najvisi izvor prava. Vlast je legitimna samom cinjenicom sto je revolucionarna, zastupali su teoreticari marksizma. Stoga teorija legitimiteta postavlja izvesne zahteve pred politicku vlast. U sredistu legitimiteta moraju se naci neprikosnovena ljudska prava. Ova prava relativisu znacaj drzavnog razloga (raison d’etat) i kategoriju politicke suverenosti ispunjavaju novim sadrzajem. Od stepena priznanja, ostvarenosti i zastite ljudskih prava zavisi legitimitet svake vladavine.
Sled dogadjaja u nasoj politickoj stvarnosti ucinio je da predsednikov odnos prema legalitetu postane kocnica brzih drustvenih promena. Boreci se za tzv. legalitet predsednik ne afirmise Promenu. Politicko stanje u Srbiji nije moguce svesti u okvire zatecene politicko-pravne procedure i primenom njihovih zakona vladati u interesu svih. Zato se zakoni i sloboda moraju nametnuti kao ideali, da bismo iz stanja pretpolitickog i narodnog usli u stanje politickog i gradjanskog i udarili temelje civilnom drustvu.
Zasto?
Niti je Srbija pre 5. oktobra bila normalna zemlja niti je gospodin Kostunica dosao na vlast normalnim putem. U gradjanskom buntu odbranjena je izborna volja i nametnuta ideja Promene. Stari odnosi i forme gurnuti su u istoriju. Potrosen je i ponisten i legalitet i legitimitet njihove vladavine. Snazno je istaknut zahtev za slobodom. Sloboda je ta koja treba da usmeri drustvene tokove i ispuni drustvene ustanove novim sadrzajem. U Promeni i Slobodi je obrazac za novu politiku i izvor novog legitimiteta. To ne znaci prisustvo revolucionarnog i osvetnickog u politickom zivotu. Ali znaci podvlacenje crte i pozivanje na odgovornost onih koji su, vise od deset godina, proizvodili haos i ratove, manipulisali politickom scenom i svako poverenje gradjana zloupotrebili.
Naglasavajuci da ce se u politici drzati nacela legitimiteta gospodin predsednik rizikuje da Promenu kao sustinsku svede na promenu u personalnom smislu. Predsednik je Promenu doveo u pitanje vec na samom pocetku svoje vladavine. Pod oblandom legaliteta, u cilju »spasavanja« Jugoslavije, napravljena je Savezna vlada sa SNP-om iz Crne Gore, satelitom Milosevicevog SPS-a. Obesmisljena je ideja Promene sa vladom koju personifikuju zagovornici Saveza sa Rusijom i Belorusijom.
Ideja Promene dovedena je u pitanje i nedavnim susretom sadasnjeg i bivseg predsednika. Sadasnji predsednik porucuje da to treba da bude praksa u politickom zivotu, jer je razgovarao sa sefom najjace opozicione partije i da svako onaj koji je protiv toga zeli politicko stanje u Srbiji kao pre 5. oktobra. Sadasnji predsednik prima bivseg predsednika koji ga nije priznao za novog predsednika u redovnoj proceduri, vec je to ucinio kada je novi predsednik dosao na vlast u talasu gradjanskog bunta u odbrani izborne volje. Gospodin Kostunica, promovisuci Milosevica u politickog suparnika, legitimnog sagovornika i sefa najjace opozicione partije, ponistava gradjansku volju izrazenu na protestima i namece politicki obrazac koji dozvoljava mogucnost da Milosevic na nekim od sledecih izbora bude kandidat za predsednika.
U ogledalu predsednikovog legaliteta oslikava se politicko stanje u Srbiji danas. Nema potrebnog poleta! Milosevic je, ipak, predugo vladao da bi se stvarnost brze menjala. Politika je predugo bila unizena disciplina: u njenom sredistu nije bilo lepote javne reci, tolerancije, optimizma. Predugo se njene poruke ne donose u formi nacela i deklaracija. Predugo se politicki dijalog ne vodi za okruglim stolovima. Predugo nije bilo radosti zivota.
U borbi protiv Milosevicevog rezima istaknut je ideal slobode. Danas nam je potrebna i sloboda kao sredstvo za izgradnju drustvenih ustanova, da bi se ideja Promene potvrdila u praksi. Ako se to, u nekom brzem hodu, ne dogodi, stvarnost ce nas vratiti na pocetak – na stanje slobode u smislu ideala.