| Ponovo procitati
Sloboda iznad svega*
Ja sam hteo srpskom narodu da iznesem sliku: sta mu je donela srpska
revolucija, a u isto vreme da mu pokazem: sta je imao pa izgubio, a sta
je mogao dobiti pa nije dobio u svom drzavnom razvitku. Time sam hteo da
pobudim one ljude iz naroda koji imaju obicaj da misle – da promisle malo
i da vide da »sloboda i jedinstvo« srpskoga naroda ne znaci
nikako da mesto pase dodje »knez«, mesto muselima nacelnik
i kapetan, mesto kadija – sudije itd., kao sto je zamisljao srpsko oslobodjenje
jos ustavobranitelj Petronijevic, vec da pod tim valja razumevati potpuno
oslobodjenje od vlasti i tiranije, od umnog i materijalnog ropstva. (...)
*
Od srpskih pisaca istorije nema ni jednoga koji je napisao istoriju srpske
revolucije, istoriju onoga prevrata koji je ucinjen u drzavnom i drustvenom
zivotu srpskog naroda i u osnovnim njegovim pojmovima o svojoj narodnosti
i svojoj drzavi. Nasi istorici bili su obicno ljudi od partije jedne ili
druge »dinastije« i u njihovim spisima svuda se ogleda njihova
glavna teznja da opisu zasluge jedne dinastije, ili upravo njenog osnivaca,
a da pokude drugog. A osim toga, to su bili ljudi bez temeljnog obrazovanja,
koji upravo nisu ni razumevali sta treba da pokaze istorik, a narocito
istorik srpske revolucije. Zato do danasnjeg dana mi imamo raznih istorija
bojeva za srpsko oslobodjenje, istorija partijskih borbi, a nemamo ni jednu
u kojoj bi bio pokazan razvitak i ideja i ustanova, razvitak drustvenog
i drzavnog zivota srpskog naroda, osim unekoliko istoriju L. Rankea, Nemca.
(...)
*
Odmah kako je unistena turska vlast, najrazboritiji ljudi srpskog naroda
uvidjali su da jedno drustvo ne moze da opstane ako se u njemu ne postuju
sva prava svakog pojedinca, ako nema zakonitosti. Zato, odmah cim
se obrazovao »sovjet«, on ustanovi magistrate po svim nahijama.
(...)
*
Opsta zbrka i nejasnost drzavnih pojmova ucinila je mnoga zla srpskom narodu,
ali najgore zlo donela je zbrka izmedju pojmova vlada i drzava,
koji su se u shvatanju srpskog naroda stapali sasvim u jedan pojam. (...)
*
U novoj srpskoj drzavi, u malom razmeru, izvrsio se onakav isti red u drzavnom
razvitku koji se vrsio kod drugih drzava hiljadama godina. Iz porodicnog,
ili, bolje, plemenskog drustva u zapadnim evropskim drzavama (a i kod drugih
naroda) ponikli su gospodari – ratne cetovodje – koji su se izmetnuli
u plemice, tj. prave gospodare nad zemljom i ljudima. Nad gospodarima brzo
se izdizala jedna gospodarska porodica koja je otimala vlast od drugih
gospodara, a sama prisvajala neogranicenu vlast. Neogranicena vlada brzo
je stvarala birokratiju, tj. onu malobrojnu klasu razlicitih cinovnika
koji po odredjenim pravilima vrse volju gospodarevu. Taj isti niz u lancu
drzavnog razvitka primecuje se i u novoj srpskoj drzavi, samo sto su neki
kolutovi u lancu vrlo sitni, pa jedva mogu da se primete. Tako su gospodari
u Srbiji iscezli pre nego su postali plemici i »feudalni knezevi«
– »beratlije« ili »kajmaklije« kao sto su hteli,
a namesto njih dosla je odmah neogranicena, monarhicna vlada, koja brzo
uvede birokratsku sistemu. Srpski narod, koji je bio bespravna raja pod
Turcima, posto se oslobodio od njih, morao je da postane opet raja pred
srpskim vlastima. U pocetku nove drzave, on je ustajao oruzanom rukom protivu
sviju onih koji su hteli da ga preobrate u bespravnu raju. Buna se tada
nije smatrala za tako veliko zlocinstvo. Bar narod je nije smatrao kao
takvu i vrlo je lako ustajao za staresinama koji su mu bili poznati. Ali
posto je pobedio »drzavni poredak«, bune su bile nemogucne.
Svaki pokusaj, pa i sama rec protiv vlasti, kaznila se i gusila drzavnom
silom. Sad je drzavna sila bila uredjena i organizovana. Birokratska mreza
vlasti prekrila je celu Srbiju. Nikakva odelita licnost nije mogla da se
makne bez dozvole ove sile; a svuda i na svakom mestu osecala se njena
vlada. (...)
*
Takvo je bilo stanje u Srbiji kad se iz sredine srpske omladine cuo prvi
energicni protest sto Srbija nema ni unutarnje ni spoljne slobode.
To je bio prvi glas iz sredine onog kolena koje nije ucestvovalo u onoj
sramnoj prodaji narodne slobode i covecanskog dostojanstva za dukate, titule
i vandzamente. Mi razumemo »druzinu srpske mladezi« i njen
rad zajednicki »Neven sloge«, koji izadje u Beogradu 1848.
g. Novo koleno javljalo se na pozornici javnog zivota sa drugim idejama
i drugom teznjom. Ono je htelo oslobodjenje od spoljnih neprijatelja i
slobodu unutarnju. Njihov prvi glas iskazivao je ove dve zelje.
Ma kako da su bili slabi ovi prvi zvuci u onom opstem grabezu za zvanija,
za nas su oni vrlo vazni, jer se od njih zapocinje novi pokret ideja u
Srbiji, koji se i do danas produzava, a koji bese prekinut za dugo vreme.
Slobodnjacki pokret naroda, koji bese tada zahvatio celu Evropu, zahvatio
je i srpski narod u Austro-Ugarskoj, pa je dodirnuo i Srbiju. (...)
*
Politicka misao: osnovati Veliku Srbiju, tj. od danasnje srpske knezevine
naciniti veliku polunezavisnost, ili sasvim nezavisnu drzavu, prostim prisvajanjem
susednih srpskih zemalja, odgovarala je potpuno unutrasnjoj politici Srbije,
koja je tezila da u zemlji utvrdi neogranicenu vladu u dinastiji Obrenovica.
Takvu istu politiku terali su vladari Sardinije i Pruske, kad su na svojoj
zastavi iznosili »Veliku Sardiniju« ili »Veliku Prusku«.
Osnovati Veliku Srbiju, znacilo je preneti vrhovnu vladu nad Bosnom i Hercegovinom
od sultana na vladajucu porodicu Obrenovica; preneti u Bosnu i Hercegovinu
srpski ustav i srpsko drzavno ustrojstvo sa svima njegovim kapetanima,
nacelnicima, sudskim instancijama, mnogobrojnim kancelarijama i celokupnim
birokratskim aparatom. Jednom reci, u novim srpskim zemljama nastupili
bi isti pravni i ekonomski odnosaji, sa svima njihovim posledicama, koji
su postojali i postoje u Srbiji. (...)
*
Balkansko Poluostrvo je mozaik od razlicitih naroda. Najveci su brojem
Bugari; zatim dolaze Srbi i Grci skoro podjednako, zatim Turci, Arnauti
i Cincari. Koji ce od tih naroda pristati da se »aneksira«
srpskoj monarhiji? Pa recimo da srpska monarhija zadobije u svoju
drzavu i ostale Srbe koji zive u Austro-Ugarskoj, pa i to je tek mala kraljevina
od pet miliona! Moze li takva drzava da prisajedini sebi vise od deset
miliona drugih narodnosti? Pa to bi bilo nesto sasvim nalik na danasnju
Austriju ili Ugarsku, sto, po tvrdjenju samih srpskih drzavnika, ne moze
da postoji! Je li vredno da se srpski narod bori za takvu besmislicu samo
zato sto su neki srpski drzavnici dobili volju da majmunisu Kavuru ili
Bizmarku?
Ne! ne! Srbija ne sme biti zrtvovana interesu jedne porodice, ili,
bolje, interesima nekoliko vlastoljubaca. Srpski narod nema drugog izlaska
do revolucije na Balkanskom Poluostrvu; revolucija koja bi se zavrsila
unistenjem sviju drzava sto danas smecu da ti narodi ne mogu da se sjedine
kao slobodni ljudi i ravnopravni radnici; kao savez opstina, zupanija,
drzava – kako im najudesnije bude.
*) Iz: Svetozar Markovic, Srbija na istoku, Prosveta, Izdavacko
preduzece Srbije, Beograd 1946, str. 1–2, 45, 71, 75, 159–160, 162–163,
170–171, 180.
|
