Dusan: Boljem zivotu dodjo’ da te povedem, jer ti nisi za ovaj burni svet! Ti Srblina bratski na tople prsi grlis, on te iz potaje nozem ubija! Zertva roditelja bices, teski teret lezi na mojoj dusi! Vidis li ovu desnicu? (...) Vidis li ovaj skipt’r? Sav je krvav, nisu ga suze moje oprati mogle! Zalud je ova desna ruka izlisno milostinje davala: jost’ krv ocima na njoj se vidi!, pred sudijom ne sme da izidje Dusan. Ova krv ne dâ da mi se vrata vecnog mira otvore; samo ce tvoja krv nevina moci, ti ces me sa Sudijom Mojim, ti ces sa Ocem pomiriti! (...) ’Oces li junak biti, Urose, ’oces li umreti za tvog oca? (...) Samo, poslusaj jednu rec moju: ne veruj svetu, sve je ovde varljivo! Samo gore, gde nikoga smrtnoga coveka noga doci moze, onde je prava sreca!
Uros (toplo): ’Oce, roditelju, ’oce tvoj sin za tebe rado umreti da i sto zivota ima, sve ce ij do jednog tebi na zertvu rado prineti. (...)
Dusan: Sad ti zatvaram buducnost, jer odlaziti moram. S Bogom, daklem, sine Urose, zbogom za kratko vreme, jer jost danas gasi se slava Nemanjiceva – u tebi. (...)
Marko (trgne se kao iza sna): Ti si, Vukasine? Dobro mi dosao osveti mojoj! – (’Oce na njega da se ustremi).
Uros (ga u’vati za skut ’aljine, i sve sile sovokupivsi, junackim glasom): Marko, brate!, oprosti – otac je, nije on kriv! Eno ga, umreo je neprijatelj roda coveceskog! – (Andjelskim glasom): Oce, vidim te, prijmi duh moj! – (Pogledi na sve unaokolo; kad Vukasina vidi, a on): Vukasine, brate – (Slabijim glasom.) Ja ti – prastam. – Prosto – da ti je. – Krv mo-ja. – (Umre.) (...)
Vukasin (izvan sebe od ocajanja, zgrozi se): Prastas? Prastas. – Prokleti cas kad sam ruku na tebe dig’o...*

Tako su slavni preci otvorili »dekontaminaciju srpske teme«, kojom ce se baviti predstojeci (devetomesecni) projekat Moderna, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Sta smo bili, sta postigli, kuda idemo? Od Nemanjica do danas, osim u vreme Turaka, despotija senci demokratiju, a mit, mitologija i mitomanija – trezvenost. »Podanik i vladar istim putem idu svom dobru i svojoj slobodi«, kaze jedan junak Smerti... koju je 1825. godine mladi prosveceni Srbin »iz preka« napisao dok je Srbijom vladao nepismeni Milos i dirnuo u mit. Po njemu je car Dusan, cija Sen u komadu trazi sinovljevu zrtvu, ubio svog oca (»Nije krvave ruke ocinom krvlju do danas Srbin imao: ja sam prvi oceubica!«), iako to nije istorijski dokazano. Stefan Stefanovic, na drugoj strani, ne haje za dokazanom cinjenicom da Vukasin nije ubio Urosa.
U komad je uneo i ideje Francuske revolucije, civilne, mirnodopske nazore Dubrovnika, kriticnost prema Carigradu – nosi ih njegov Kraljevic Marko, vrativsi se sa jadranskog »Zapada« u Srbiju, u kojoj upravo Nemanjic ustupa krunu Mrnjavcevicu.
Mrtvi preci se nisu bunili, ali je mladog jekticnog pisca sacekala Crkva, tacnije – mitropolit Stratimirovic. Saznavsi (princip: »nisam citao, ali znam...«) da, u drami, ni svestena lica ne odolevaju hedonistickim grehovima, a ne kriju ni udvoristvo prema drzavnoj vlasti (»Samo da se dopadnem Krvniku, jer je carevina Uroseva umrla«), Stratimirovic je naredio da se rukopis Smerti Urosa Petago spali, a predstava, dan uoci premijere, zabrani! Neki mladi djakon spasio je prvu verziju komada i tako je ostalo jedno delo o kljucnoj ideji Moderne – kontinuitetu.
Ovu »ozivljenu proslost« je u CZKD rezirala Mira Erceg, sa naumom da »prizemlji nebesku Srbiju«. Komad je, inace, prvi put izveden 1841. godine, u Novom Sadu, zatim, takodje bez veceg uspeha, u Beogradu (Djumruk 1842, »Kod jelena« 1848, Narodno pozoriste 1926), Novom Sadu (SNP 1933), Kragujevcu (1964) i ponovo u Beogradu (Jugoslovensko dramsko 1967). U danasnju verziju rediteljka je interpolirala citate Crnjanskog, Rastka Petrovica, Gundulica i Getea, a kompozitor Ivana Stefanovic, scenograf i kostimograf Jelica Radovanovic i Dejan Andjelkovic odgovarajucih »pratecih pojava« kao i glavnih pravaca naseg stvaralastva 20. veka.
Ispitivanje srpskog nacionalnog identiteta, izvesna hronoloska i kriticka revalorizacija vrednosti, ispunice kulturni koncept Moderna tokom narednih meseci u raznovrsnim oblastima – parlamentarizam, nacionalno pitanje sa socijaldemokratskog stanovista, istorija knjizevne kritike, istorija umetnosti, arhitektura, nacin zivota u sve tri Jugoslavije, Prvi svetski rat, poceci modernizovanja igre... Planira se 34 predavanja, od kojih ce neka biti i inscenirana, tri velika okrugla stola – o Drugom svetskom ratu, sezdeset osmoj, verovatno i ulozi Josipa Broza.
Cetiri izlozbe dokumenata i umetnika koji danas cine ono sto je nekada bila Moderna, autobuske ture po Beogradu, predstavljanje opusa arh. Bogdana Bogdanovica (i njegove knjige), preplitace se sa predstavama. Osim Smerti..., spremaju se dramatizacije knjige Bordel ratnika Ivana Colovica, kombinovane sa dramom 1918. Miroslava Krleze i Dekartova smrt Radomira Konstantinovica, za koju je pozvan iz Hrvatske nekadasnji beogradski reditelj Milos Lazin.

*Iz: Smert Urosa Petago Stefana Stefanovica. U Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu komad je premijerno izveden 2. februara, pod naslovom Smert Urosa Petago 2001.