Buduci da je tek »zazivela« parlamentarna demokratija se mora stalno tumaciti jer su navike i razmisljanja iz proslosti jos jaki. U vremenu pseudoparlamentarnog i pseudodemokratskog sistema komentarisanje rada ministra bilo je pre izuzetak nego pravilo, odnosno »kritika« je zapocinjala tek kada bi doticni pao u nemilost. Sada, medjutim, dospesmo u drugu suprotnost – svako komentarise svacije imenovanje i rad, pre svega ministara i ambasadora (sto je donedavno bila »ekstra siva zona«), imajuci pri tom neke svoje kriterijume: »ministar zdravlja mora biti lekar–specijalista, primarijus ili, makar, docent i to ‘eminentan’ strucnjak«. Ako cemo za pravo, nema »eminentnijeg« poznavaoca bolesti od nekog hronicnog bolesnika te bi, sledeci takvu logiku, upravo njih trebalo postavljati za ministre zdravlja. Pri tom gubimo iz vida cinjenicu da ekspertske, odnosno cinovnicke vlade postoje jedino u vanrednim okolnostima, ali ne u normalnoj parlamentarnoj praksi. Nema niceg demokratskijeg, odnosno nista bolje nije izmisljeno u eri liberalnog parlamentarizma od striktnog postovanja parlamentarnog sistema i ministarske odgovornosti: ministar bi mogao biti samo iz redova poslanika, dakle clan parlamenta, jer se jedino tako postize dvostruka ministarska odgovornost koja je najbolji regulator ispravnog rada, te tako on (ministar) moze biti razresen duznosti odlukom ministarskog saveta (vlade) ili onemogucen izbornom voljom gradjana u njegovoj izbornoj jedinici. Tako dolazimo do vaznog zakljucka da je jedino vecinski izborni sistem onaj koji uspostavlja licnu odgovornost svakog poslanika pojedinacno, te i ministara, a i vlade u celini.