Posle pobednicke euforije obicno nastupi zatisje u kojem se preispituju prethodni dogadjaji, ali i nacini kako nastaviti dalje. Nasa stvarnost nas tera da se nanovo vratimo iskonskoj covekovoj potrebi za samoodrzanjem, kojeg nema bez rada. Na razne nacine, danas se tome vracaju i oni koji socijalizuju najmladje, a to su, izmedju ostalih, i decja pozorista. Na repertoaru Malog pozorista »Dusko Radovic« nasla se ovog meseca i predstava »Ukrocena princeza« J. Tisme, u reziji Melite Bihali. Na reprizi, koju sam imala priliku da pogledam, deca su nestrpljivo cekala pocetak, a kada je predstava pocela u zanosu su odobravala sve princezine uspehe i hrabrila je u njenoj velikoj zelji da se otarasi »dosadne« dosade. To, naravno, nije islo nimalo lako. Dosada je pocela sve vise i vise da obuzima nesrecnu princezu. A onda se pojavio mladi cobanin, uzeo princezu iz kraljevskog doma obecavsi njenom ocu da ce je za sest meseci vratiti izlecenu od teske boljke. Kao nagradu, na kraju, dobio je princezinu ruku. Burnim aplauzom deca su nagradila njihovu ljubav i srecu. Ali, posto ni u zivotu ni u prici nista ne ide glatko, tako je i ovu idilu prekinuo glasic iz publike, rekavsi: »Mama, meni je dosadno, kada cemo kuci?« U istom momentu, to me je podsetilo na ono sto se zbiva izvan zidova pozorista, u raznim ustanovama i medijima, u kojima neki glas iz mracnog podzemlja takodje nastoji da pokvari zapocete promene ili da im umanji znacaj. Ima se utisak da to radi iz ciste pakosti ili dosade, kojoj je opet najcesci uzrok pre svega nerad. Za razliku od ovih glasova mraka, gledajuci predstavu, deca su osetila da je spas u radu i ljubavi pa su im tako rado klicala.