Izmuceni i visestruko izranjavljeni stanovnici Srbije odlazak sa politicke scene coveka koji ih je godinama vodio po bespucu i vrletima i doveo ih do ivice bezdana, docekali su sa radoscu ali i nevericom, pouceni zivotnim iskustvom da njegov, zlom trasiran, trag nije lako izbrisati.
Novog prvog coveka drzave slavili su kao spasioca, a i njegovi prvi koraci iz tuzne, izgubljene zemlje, ka velikom svetu, obecavali su nove relacije i budili nadu. Vecina stanovnika Srbije je poverovala da ce je najzad predstavljati covek koji misli prakticno i pragmaticno i koji razume ustrojstva savremenog sveta. Mislili su da su dobili predsednika koji shvata svoju ulogu i prihvata odgovornost za svaku izrecenu rec i svaku odluku jer su i reci i odluke izrecene i ucinjene u ime svih. Oni su mu svojim glasom dali mandat da ih iz mraka lavirinta u kojem su davno zalutali izvede na svetlo koje ce im najzad omoguciti da pogledaju u sebe i oko sebe i da shvate sopstvene zablude.
Prvi covek ove civilizacijske zabiti postao je centralna figura koja je zainteresovala sve predstavnike ostalih sistema svetske zajednice. Predsednik drzave u kojoj je haos osnovno stanje postojanja, prihvatio je pruzene ruke podrske iz sveta znajuci da te ruke uz podrsku nose i zahteve na koje ce morati da odgovori.
Predsednik je, kao da prati metafizicke zakone, odgovorio po praobrascu kojim se sluzila vecina prvih ljudi ove zemlje tokom njene tuzne, ruzne, nesrecne i tragicne istorije. Po tom obrascu, prvi covek postupa brzopleto i riskantno u situacijama tokom kojih treba da pokaze izuzetno veliku odgovornost i da anticipira sve posledice svojih reci koje izgovori pred onima koji predstavljaju svetsku moc. Zanemario je da ne predstavlja sebe i da u tim situacijama nije bitno sta on misli, i oseca, nije bitno ni da li je u svom misljenju principijelno u pravu, niti da li zastupa vrednost neke univerzalne, socijalne pravicnosti, bitno je da njegove izrecene reci i postupci predstavljaju visemilionsko stanovnistvo ove zemlje i odredjuju pravce kojim ce se kretati njihovi zivoti.
Predsednik za koga je vecina gradjana ove zemlje verovala da je iskoracio iz zacaranog kruga u kojem se vrteo njegov prethodnik i mnogi njihovi pothodnici koji su svojom nepromisljenoscu pisali krvavu istoriju ovog tla, zbunio je, iznenadio i uplasio sve koji su pomislili da se priblizavaju Evropi.
Razna nadmetanja legitimnih predstavnika ovog naroda, tumacena kao »odbrana srpskih interesa«, izgnala su nas iz civilizacije, obogatila nam zemlju grobovima, bedom i siromastvom. Dozivljena i prozivljena stravicna iskustva daju nam pravo da zakljucimo da ne postoji nikakav »srpski interes« vec ljudski interes koji podrazumeva pravo da zivimo po pravilima koja danas prihvata vecina cinilaca svetskih sistema, bez obzira da li se ta pravila uklapaju u moralni i eticki kod aktuelnog predsednika.
Da li treba ponovo da dokazujemo da je »pravda na nasoj strani« i ponovo dozivimo da budemo izolovani i izopsteni iz svetske zajednice?
Oni koji imaju, po vazecem odnosu u ljudskim sistemima, moc da odlucuju, ne odlucuju uvek po pravilima univerzalne pravde, vec po surovim pravilima ljudskih interesa. Tu cinjenicu znamo iz licno prozivljenog iskustva svi mi, gradjani ove zemlje i nasi legitimni predstavnici. Interes gradjana ove zemlje je da njegovi predstavnici sa apstraktnih retorickih eufemizama koje razmenjuju sa onima od kojih znacajno zavise nasi jedini zivoti cije smo delove uludo tracili, predju na konkretne odgovore na zahteve koji su nam postavljeni.
Nas predsednik zna da nismo u prilici da stvaramo pravila funkcionisanja svetske ljudske zajednice, a mi znamo da imamo pravo da od njega zahtevamo da postojeca pravila prihvati.
To je, cini mi se, pravedan raspored uloga, jer predsednik ima pravo da pogresi, ali mi koji smo ga izabrali nemamo pravo da prihvatimo da njegove pogresne odluke ugroze nase zivotne sisteme.