Ako je suditi po nedavnim izjavama saveznog predsednika Kostunice i premijera Zizica, negiranje nadleznosti pa i same opravdanosti postojanja Haskog tribunala uveliko nagovestavaju i nove jugoslovenske vlasti i po tome se nimalo ne razlikuju od bivseg rezima. Veci deo nase javnosti, pod snaznim medijskim uticajem, solidarise se sa ovakvim stavovima cime se otkriva njena neshvatljiva nepripremljenost da se suoci sa cinjenicom brojnih zlocina tokom vladavine rezima Slobodana Milosevica, pocinjenih sto u seriji bratoubilackih ratova sto prema svojim gradjanima jednom naopakom politikom.
Levo orijentisani nacionalisti prosrpske orijentacije iz Crne Gore oliceni u Socijalistickoj narodnoj partiji Momira Bulatovica i desni srpski centar koji predvode Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka, pod izgovorom nacionalno-drzavnog suvereniteta, kao da zatvaraju oci pred uzasnim ratnim zlocinima koje su prema drugima pocinile srpske paravojske, a kojima je nekadasnja vlast u tome pruzala nesebicnu podrsku pa i sama uzimala ucesca u njima. Nova vlast se toboze zalaze za legalizam i nepovredivost nacionalnog suvereniteta ukljuciv i pravni, ali se postavlja pitanje zbog cega problem zlocina, kako ratnih tako i drugih (kriminalne radnje u sferi ekonomije, dovodjenje drzave na ivicu propasti, pauperizacija najsirih slojeva gradjana), do sada vec nije poceo da se resava, odnosno zasto se jos uvek ne nalazi na listi prioriteta programske orijentacije Savezne vlade, vec se prolongira za »neka druga, docnija vremena«? Ako je Haski tribunal zaista »isto ono sto je ranije bio Gestapo, a njegovi zatvori su samo sofisticirani oblik zamene za krematorijume i koncentracione logore«¹, odnosno obicna »sramota za pravo«² zasto se ne aktivira nacionalni pravosudni sistem, zlocinci ne pohapse i iskuse zasluzenu kaznu? Naposletku, ako je Haski sud »politicki instrumentalizovan« sto je namerno i svesno utiskivano u svest prosecnog gradjanina, da li se istim takvim imao smatrati i Medjunarodni sud u Nirnbergu kada se sudilo samo »jednoj strani«?
Znalci medjunarodnog prava, ako su naucnicki posteni i nisu optereceni prevelikom dozom patriotske pristrasnosti, jasno ce potvrditi da se nacionalni pravni poredak mora podrediti medjunarodnom, upravo u ime takvog instituta koje se zove medjunarodno pravo. Ako tako ne bi bilo, kako bi ono uopste egzistiralo?

Mozemo, dakako, da razumemo istinu da su mnogobrojna i slozena pitanja krivice. Ona su pre svega neprijatna za gradjane koji nisu ucestvovali u zlodelima – a takvih je najvise – i o njima se, poput svake »sramote«, najradije cuti. Pocev od pojedinacnih do kolektivnih. Svako ko pripada jednom etnosu i svako ko je integralni deo pravnog poretka jedne drzave snosi izvesnu makar i najmanju politicku odgovornost za odluke koje njegova drzava donosi. Apoliticnost takodje spada u neku vrstu politike; naime, ako je nesudelovanje u donosenju politickih odluka izazvalo teske posledice po celu drzavu ili za druge narode, krivica apoliticnog pojedinca je nesumnjiva jer je neotudjivi deo drustvene zajednice. Kolektivna krivica moze biti samo politicka i ona proistice iz ukupnosti politicke odgovornosti pojedinaca zbog vlasti koja je cinila lose politicke poteze koji su doveli do ratnih i drugih zlocina ukljuciv i zlocine prema sopstvenom stanovnistvu (nasilje, teror, beda), a koju su pojedinci sami izabrali, odnosno nisu nista ucinili da se ona promeni. Ta krivica ne sme, medjutim, biti instrumentalizovana od strane ostalog sveta u nakaradnu vrstu politickih ciljeva ili u njene rasne, sovinisticke i anticivilizacijske oblike (niza vrsta, »prljavi Srbi«, »primitivni Balkanci« i sl.). U takvim slucajevima govorimo naravno o nakaznosti principa kolektivne odgovornosti.
Postoji, naravno, jos nekoliko vrsta odgovornosti. Medju njima Karl Jaspers prepoznaje i definise krivicnu, moralnu i metafizicku. Moralna odgovornost je individualna i svaki covek sam oseca koliko je doprineo da se neutralisu uslovi u kojima politicka elita stice neogranicenu moc i ugnjetava sopstveni i druge narode. Metafizicka, po njemu, spada u »konstantne« odgovornosti: naime, samom cinjenicom sto je neko rodjen kao covek odgovoran je za zlocine koje pripadnici ljudskog roda cine, a on to nije u stanju da spreci. »Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metafizicku krivicu bili bi andjeli pa bi svi ostali oblici odgovornosti postali bespredmetni.«³
Ali, mi u slucaju haskih optuznica protiv Milosevica, Karadzica, Mladica, Milutinovica, Sainovica, Mrksica, Sljivancanina i ostalih, imamo posla sa jasnom i konkretnom krivicnom odgovornoscu gde postoje: (a) pocinjeni zlocini, (b) optuznice, (c) optuzeni, (d) sud, dakle svi elementi da se u regularnom pravnom postupku utvrde cinjenice i donese odgovarajuca presuda.
Kad Mira Markovic ili Vojislav Kostunica, svejedno, izjavljuju da ne priznaju Haski sud, onda oni cine isto sto i Josip Broz Tito 1928. godine tokom tzv. bombaskog procesa, pri cemu je ta vrsta izjava ne samo neodgovorna u smislu posledica koje mogu proizaci i uticati na sudbinu drzave i gradjana, vec predstavlja, bez sumnje, i moralno nedopustivo zataskavanje zlocina. Jer ako su optuznice politicka montaza (Broz je isto tako tvrdio da mu je policija podmetnula bombe) onda zlocina nije ni bilo. Svi, medjutim, vrlo dobro pamtimo Vukovar, Sarajevo i Srebrenicu, pa bas tu orkestriranu poviku na Haski tribunal smatramo politickim cinom koji ne moze i ne sme da zatomi sav uzas koji se drugima ali i nama samima dogodio.
Ovde se dakle radi o vrlo precizno definisanom pravnom (nikako politickom!) aspektu, krivicnom aspektu ucinjenih zlodela, pa je stav novih jugoslovenskih vlasti spram suda u Hagu nedopustiv, izmedju ostalog i zato sto umesto da individualizira krivicnu odgovornost pojedinaca, on dopusta nov oblik tereta politicke i moralne odgovornosti na racun celog etnosa. Zaboravlja se pri tom da se Milosevicu, Mladicu, Karadzicu i ostaloj bratiji ne sudi ni po osnovu politicke niti moralne, vec iskljucivo krivicne odgovornosti. Cinjenica nepriznavanja suda, osim novih nevolja sa svetom, ne menja nista u pogledu ucinjenih zlocina, ni postojeceg suda, ni optuznice, niti dovodi u pitanje opstanak medjunarodnog prava.

Naravno, tek po izrucenju odgovornih za ratne zlocine, odnosno nakon individualizacije krivicne odgovornosti, gradjani Srbije bi kao pojedinci mogli da pristupe nekoj vrsti moralnog samoispitivanja: da li je svako mogao da ucini vise od onog sto je ucinio da spreci zlocine. Ta vrsta unutrasnjeg razjasnjavanja onoga sto se zbivalo tokom protekle decenije i bratoubilackih ratova vodjenih na ovim prostorima, dovesce do individualne i drustvene katarze. Katarza je neophodna ne samo kao vid prociscenja duse, vec i kao oblik sazrevanja politicke svesti i politicke slobode. Jer, kako dobro primecuje Jaspers, »samo politicki neslobodan iznutra, covek se pokorava, dok se s druge strane ne oseca krivim«.
Oslobadjanje od balasta zlocina, dakle, nije prevashodno politicko pitanje kako to nasi lideri misle, vec je to krucijalno pitanje nase duhovne rekonstrukcije u najsirem smislu te sintagme.

¹ Mirjana Markovic, lider JUL-a, prilikom svecanosti u Ginekolosko-akuserskoj klinici u Beogradu, 20. decembra 1999. godine.
² Vojislav Kostunica, predsednik SRJ, na konferenciji za stampu 19. januara 2001. godine, pokusavajuci da objasni zbog cega ne zeli da se sretne sa glavnim tuziocem Haskog tribunala Karlom del Ponte.
³ Karl Jaspers, Pitanje krivice, Free B-92, Beograd 1999, str. 25.