Dobro je poznato da je SRJ sa Srbijom jos od osnivanja Tribunala, danas vec dosta daleke 1993. od strane Saveta bezbednosti UN, odbijala ucesce u njegovom radu. Otpor je i dalje jak i pored pada Milosevicevog rezima iako su i predsednik SRJ i Savezna vlada jasno podvukli da nasa zemlja ima formalnu obavezu da saradjuje sa Tribunalom. Savet bezbednosti zasnovao je svoju odluku na VII glavi Povelje, prihvativsi je kao jednu od prinudnih mera obaveznih za sve drzave clanice u toku intervencije UN u oruzanim sukobima na tlu bivse Jugoslavije. Kako Srbija, odnosno SRJ, Hrvatska i BiH nisu izvrsavale obavezu postovanja medjunarodnog humanitarnog prava i nisu bile spremne da pristupe kaznjavanju za dela ratnih zlocina, protiv covecnosti i genocida na bazi domaceg krivicnog zakonodavstva, Tribunal je formiran na ad hoc bazi za kaznjavanje pocinilaca ovih dela izvrsenih posle 1. januara 1991.

Tribunal intenzivno radi u okviru tri prvostepena veca i Apelacionog veca u kolegijumu od 14 sudija, od kojih je jedan iz Kine. Imenovano je jos 27 sudija koji deluju po pozivu sto bi trebalo da omoguci da do 2007. zavrsi svoj mandat. Ima 96 optuznica a broj optuzenih moze porasti do 200. U toku je postupak protiv 38 optuzenih. Od 27 na slobodi smatra se da se 14 nalazi u Srbiji. U pritvoru je 1999. bilo 33 od cega 19 Srba, 11 Hrvata i 4 Bosnjaka, ali izgleda da vecinu sada cine Hrvati. Broj lica na tajnoj listi nije objavljen.
U aktueliziranoj diskusiji, u kojoj je u prvom planu izrucenje Milosevica i njegovih saradnika, koristi se stara argumentacija. Jurisdikcija Tribunala zasnovana na principu univerzalne medjunarodne nadleznosti ne prihvata se, ali se pristaje na saradnju u oblasti pravne pomoci po sporazumu a ne nalogu Tribunala. Ne priznaju se specificnosti medjunarodnog krivicnog postupka kao u slucaju tajnih lista. Odbijanje ekstradicije pravda se ustavnom zabranom iako se ne radi o odnosu prema drugim drzavama vec organu svetske organizacije cije odluke obavezuju. Trazi se mogucnost sudjenja na sopstvenoj teritoriji.

Statut i Pravilnik Tribunala na sve ovo daju jasne odgovore. Zainteresovane drzave ne mogu nista uciniti drzeci se cvrsto svojih ustavnih i zakonskih odredbi. Nadleznost Tribunala i domaceg suda je izjednacena, ali u bilo kojoj fazi postupka on moze da oduzme predmet od domaceg suda ukoliko oceni da sudjenje ne odgovara uslovima utvrdjenim Statutom. Njegov primat je nesporan. Do sudjenja van Haga moze doci samo na osnovu zahteva Veca »ako je to u interesu pravde«, o cemu odlucuje predsednik. No, da bi do toga doslo ustavna i druga unutrasnja zakonska resenja treba da budu usaglasena sa Statutom i Pravilnikom Tribunala. To Srbija i SRJ nece moci da izbegnu ako zele da pregovaraju sa Tribunalom. Medjutim, kod nas se Tribunal i dalje dezavuise kao »politicki instrument pritiska na srpski narod« i time umesto da se olaksava razgovor na pravnom polju pogorsava se medjunarodni polozaj zemlje, usporava unutrasnja konsolidacija i otezavaju demokratske promene. To je nasledje Milosevicevog rezima, nacionalisticke zaostalosti i pravnog konzervativizma kojih cemo morati sto pre da se oslobodimo.