Dragos Ivanovic

Kada je stupao na vlast, novi predsednik Vojislav Kostunica zazele nam svima dosadnu drzavu, kao simbol spokojnog zivota. Danas smo, medjutim, daleko od dosadnih drzavnih prilika i to najvecim delom zahvaljujuci bas Kostunici. Nesporazumi sa svetom i u unutrasnjem politickom zivotu narasli su za kratko vreme do znacajnih razmera zbog odnosa sa Haskim tribunalom, mada ne samo zbog toga. Znaci politicke krize mnoze se iz dana u dan, ali – i to je najkarakteristicnije za danasnju situaciju – ona se po mnogo cemu razlikuje od svih dosadasnjih kriza. Za vreme Slobodana Milosevica svaka kriza znacila je nov i nepovratan korak u eskaliranju zla; danasnje krize, pod novom vlascu, sem politickih nevolja, donose i potencijale za neki povoljniji rasplet.

Promena redosleda vrednosti

Jedna od prvih pogresnih Kostunicinih procena bila je u tome da ce nam svet, srecan zbog naseg najzad docekanog demokratskog preokreta, mnogo stosta blagonaklono progledati kroz prste. Otuda i njegovo najpre jogunasto odbijanje da primi Karlu del Ponte, a kada je najzad nevoljno pristao na to pokazao se kao mrzovoljan i nekooperativan sagovornik. Otpratio je Del Ponteovu praznih ruku, ali tu nije kraj nego tek pocetak nase haske price. Za svakoga je, naime, jasno da se kod nas vec odigrala jedna krupna promena: svet nam je nepovratno nametnuo razmisljanja o novim merilima vrednosti i nacelima pravde i ta ce nas nova pravila ponasanja, kao senka, pratiti u svem buducem politickom zivotu.
U dobrom delu DOS-a to su, izgleda, bolje razumeli od Vojislava Kostunice, pa zato medju njima izrazitije sazreva stav da se sa Haskim tribunalom mora saradjivati. Ako smo od 5. oktobra doskora imali dualizam stare i nove vlasti, sada ce taj dualizam zavladati i u samoj dosovskoj novoj vlasti. Iz ovoga potencijalno mogu proizaci i novi politicki sukobi koji se ne ogranicavaju samo na haski problem.
Nesto od toga se vec naslutilo i prilikom Djindjicevog predstavljanja nove republicke vlade u Skupstini Srbije. Naravno, njegov naglasak jeste na obnovi privrede, ali se ovakve stvari nikada ne mogu izvesti bez bolnih rezova i nepopularnih mera. Zato nova vlada podjednaku sansu daje i energicnom rasciscavanju sa prosloscu i izvodjenju na sud kriminalnih predstavnika bivseg rezima. To moze zazvucati kao sracunato priblizavanje popularnom poimanju pravde, ali ce u svakom slucaju doprineti jednom tako potrebnom rasciscavanju: kako ko kod nas razume pojam legalnosti i suocavanje sa prosloscu bez cega nema nijednog valjanog koraka napred.

Osetljivije javno mnenje

Kada jednom krenu, ko zna gde se ovakve podele mogu zavrsiti. Niko razuman ne moze da tvrdi da ce doci do udruzivanja Kostunice i njegovog DSS-a sa SPS-om, ali se isto tako ne moze prenebreci i cinjenica da u poslednje vreme dolazi do evidentnog idejnog zblizavanja izmedju ove dve grupacije. Pojavljujuci se nedavno na TV Politika predsednik Srbije Milan Milutinovic nije nijednom citirao Slobodana Milosevica, ali se zato vise puta pozvao na Kostunicu i Cavoskog. I Glavni odbor SPS-a, pa cak i neke njihove organizacije u unutrasnjosti, hvataju se za ove podele u DOS-u, favorizuju Kostunicu i osudjuju stavove ministara inostranih poslova i pravde o izrucenju Slobodana Milosevica Haskom tribunalu. Iskustvo pokazuje da neki trendovi u politickom priblizavanju, cak i kada nemaju organizacioni oblik, neizbezno dovode od novih okupljanja i prekomponovanja politicke scene.
Dok se ne dodje do nove izborne provere mozemo samo nagadjati gde se u ovom trenutku smesta volja gradjana. Oni deluju prilicno uzdrzano i oprezno, nema cak ni onog silnog gradjanskog pokreta bez kojeg nisu ni mogle da se izvedu demokratske promene u proteklim mesecima. Medjutim, ova relativna gradjanska cutljivost ne znaci i njihovu pasivnost i ravnodusnost. Naprotiv, moglo bi da se kaze da je seizmograf politickog raspolozenja javnosti postao osetljiviji nego ikada.
Nase politicko vreme ocigledno se ubrzava; sve ce manje biti postojanih prestiza i ustolicenih bogova, a sve vise sklonosti ka kritickom preispitivanju politickih celnika. Nisu u pravu oni koji stabilnost nasih prilika vide u stabilnosti ljudi na vlasti, pa neki cak i sugeriraju da im se ponesto oprosti, ne bi li tako ostali postedjeni nevolja. Takvo shvatanje je sindrom proslih vremena: nekada su licnosti bile jake, a institucije slabe, sada bi moralo da bude obrnuto – da ojacaju institucije, a licnosti da budu prolazne, uprkos tome sto u jednom trenutku izgledaju nedodirljive. Niko ne moze da tvrdi kada ce bas do toga doci, ali se ne moze poricati cinjenica da nam je drustvo vec u dobroj meri postalo i prozirnije i dinamicnije. Za dalje promene to je solidna polazna tacka.