Artikulisuci problem nedemokratskih oblika vladavine, Hana Arent polazi od opste krize autoriteta u svim sistemima moderne vladavine, kao i od teorijski neprecizne upotrebe i pogresnog izjednacavanja pojmova »autoritarna« i »totalitarna drzava«. U tom smislu, veli ona, »dramaticni slom svih tradicionalnih autoriteta« politicke je prirode i odigrava se, pocev od prvih decenija ovog veka, u sinhronitetu sa gubljenjem ugleda stranackog sistema, kao i sa razvojem totalitarnih pokreta i rezima.¹
Bez obzira na relativnu dugovecnost procesa rastakanja modernog politickog autoriteta, na teorijskom planu jos nisu sve bitne stvari dobile svoj adekvatan izraz. Naprotiv, konfuzija oko pojma autoriteta i njegovo brkanje sa svakim oblikom moci i nasilja, cemu doprinose kako liberalni, tako i konzervativni mislioci, ne pomaze da se na pravi nacin shvati priroda savremenih rezima, upozorava Hana Arent. Buduci da »prakticno i teoretski, vise nismo u polozaju da znamo sta autoritet zaista jeste«, ona insistira na izbegavanju definisanja »autoriteta uopste« obrazlazuci to na sledeci nacin:
»Posto autoritet uvek zahteva poslusnost, najcesce se brka s nekim oblikom moci ili nasilja. Medjutim, autoritet iskljucuje koriscenje spoljnih sredstava prinude; tamo gde se koristi sila, sam autoritet je zatajio. S druge strane, autoritet je nespojiv s ubedjivanjem koje pretpostavlja jednakost i deluje kroz proces argumentacije. Tamo gde se koriste argumenti, autoritet je u stanju neizvesnosti. Nasuprot egalitarnom poretku ubedjivanja stoji autoritarni red, koji je uvek hijerarhijski«.²
Ako je ovo bio najapstraktniji plan odredjenja differentia specificae autoriteta, koji, naglasavamo, implicira poslusnost, ali i postojanje manjeg ili veceg podrucja slobode ljudi, podseticemo da smo u prvom delu knjige naveli kako isti pristup pojmu autoriteta i autoritativnosti ima i Bertran de Zuvanel (Bertrand de Jouvenel). Nasuprot »dobrovoljnosti okupljanja«, u kojoj nalazi »... rad jedne snage koja jeste Autoritet«, prema Tadicu, Zuvanel vidi sadrzaje »autoritarnosti«, odnosno »autoritarnu vladu koja lako poseze za nasilnim aktom i pretnjom da bi izazvala poslusnost«.³ Jos konkretnije, to znaci da kada okarakterisemo neku vlastodrzacku praksu pojmom »autoritarizam«, tada mislimo na vladu koja nema dovoljno autoriteta da bi ispunila svoje ciljeve, pa taj deficit nadomesta vecim ili manjim stepenom zastrasivanja i nasilja.
Dakle, vracajuci se analizi Hane Arent, podvlacimo kako ona misli da je »u modernom svetu autoritet nestao skoro do tacke iscezavanja, i to u tzv. autoritarnim sistemima nista manje nego u slobodnom svetu«, te da je sloboda ugrozena svugde »... cak i u slobodnim drustvima, ali da je radikalno ukinuta samo u totalitarnim sistemima, a ne u tiranijama i diktaturama«. U ovoj konstataciji skrivaju se osnovi insistiranja na kritici liberalnog i konzervativnog »zamagljivanja linije razdvajanja koje odvajaju totalitarizam od svih drugih formi vladavine«, kao i razlozi njenog neverovanja da »nasilje moze postati zamena za autoritet«.⁴
O kakvom zamagljivanju je rec, i kakva je razlika u sadrzajima fenomena tiranije, autoritarne vlasti i totalitarizma?
Buduci da su prvenstveno zaokupljeni pitanjima slobode, liberalni mislioci nisu, po Arentovoj, toliko zainteresovani za oblike vladavine koliko za skretanja sa kursa »stalnog napretka u pravcu organizovane i sigurne slobode«, kao »mereci proces uzmicanja slobode«, liberalni pisci poistovecuju totalitarizam i autoritarizam. S druge strane, »konzervativizam meri proces uzmicanja autoriteta; ocekivani konacni rezultat oba nazivaju totalitarizmom, i vide totalitarne trendove gde je bilo jedan bilo drugi prisutan«. Posmatrajuci savremene probleme bilo kroz »teoriju progresa« ili, pak, kroz »teoriju propasti« i funkcionalizujuci sve koncepte i ideje, oba ideolosko-teorijska pravca saglasna su oko »... jedne bitne tacke: autoritet je sve ono sto narod primorava na poslusnost. Svi oni koji moderne diktature nazivaju ‘autoritarnim’, ili brkaju totalitarizam i autoritarnu strukturu, implicitno su izjednacili nasilje s autoritetom...«, zakljucuje citirana autorka.⁵
Premda pomenuta liberalna i konzervativna stanovista mogu biti podrobno dokumentovana, Arentova ukazuje na strukturalne razlike medju tipovima nedemokratskih poredaka. One postaju sve ociglednije kada se sa najapstraktnijeg i najsveobuhvatnijeg plana predje na konkretniji nivo i paznja koncentrise na sadrzaje kao sto su: aparat vlasti, tehnicki oblici administracije i organizacija politickog tela. Jer, sadrzaji fenomena odredjuju prirodu politickog tela i njegovu funkciju u drustvu, a ne obrnuto. Zato, da bi razlike bile jos upecatljivije spoznate, autorka poseze za upotrebom karakteristicnih »slika tri razlicita reprezentativna modela«. Autoritarna vlast predstavljena je posredstvom oblika piramide, inace dobro poznatim u tradicionalnoj politickoj misli. Tiranija je odslikana vrhom koji ostaje da visi iznad mase izolovanih pojedinaca, bez medjuslojeva prisutnih u prethodnom obliku (tipu) vlasti. A totalitarna vlast metaforicno je iskazana strukturom glavice luka:
»Piramida doista odlicno odgovara predstavi strukture vlasti ciji se izvor autoriteta nalazi van nje same, ali cije je sediste moci na vrhu, s kojeg autoritet i moc prodiru nanize ka osnovi na takav nacin da svaki naredni sloj poseduje neki autoritet, ali manji od onog iznad sebe, i gde su, upravo zbog tog pomnog procesa prodiranja, svi slojevi od vrha do dna ne samo cvrsto integrisani u celinu, vec su i medjusobno povezani kao zraci koji se sticu, cije je zariste sam vrh piramide kao i transcendentni izvor autoriteta nad njom... U svakom slucaju, autoritarna forma vlasti sa svojom hijerarhijskom strukturom, od svih oblika je najmanje egalitarna; ona inkorporira nejednakost i razliku kao svoje sveprozimajuce principe.
Sve politicke teorije koje se bave tiranijom saglasne su u tome da ona pripada strogo egalitarnim formama vladavine: tiranin je vladar koji vlada kao jedan protiv svih, a ‘svi’ koje ugnjetava jednaki su, naime jednako nemocni. Ako se i dalje drzimo slike piramide, to je kao da su svi medjuslojevi izmedju vrha i dna unisteni, tako da vrh ostaje da visi, podrzavan samo poslovicnim bajonetima, iznad mase brizljivo izolovanih, razdvojenih i potpuno jednakih pojedinaca...
Za razliku i od tiranskih i od autoritarnih rezima, cini mi se da bi odgovarajuca slika totalitarne vlasti i organizacije bila struktura glavice luka, u cijem je sredistu, u nekoj vrsti praznog prostora, smesten vodja; ma sta da cini – bilo da integrise politicko telo kao u autoritarnoj hijerarhiji, bilo da ugnjetava svoje podanike kao tiranin – on to cini iznutra, a ne s mesta koje je izvan ili iznad. Svi zapanjujuce mnogostruki delovi pokreta: frontovske organizacije, razlicita profesionalna udruzenja, partijsko clanstvo, partijska birokratija, elitne formacije i policijske organizacije, povezani su na takav nacin da svaki formira fasadu u jednom pravcu a srediste u drugom, to jest, da igra ulogu normalnog spoljnog sveta za jedan sloj, a ulogu radikalnog ekstremizma za drugi... Struktura glavice luka sistem cini organizaciono neprobojnim za fakticitet realnog sveta«.⁶
Rezimirajuci navedeno, zapazicemo da nakon jos podrobnijih ispitivanja istog problema u konkretnom organizaciono-institucionalnom ambijentu nacisticke Nemacke i komunistickog SSSR-a, u knjizi »Izvori totalitarizma«, Arentova zakljucuje: »... uprkos brojnim nesporazumima po pitanju takozvane autoritarne licnosti, princip autoriteta u svim svojim vaznim aspektima dijametralno (je) suprotan principu totalitarne dominacije... Totalitarizam, pak, cilja upravo na ukidanje slobode, pa cak i na ukidanje ljudske spontanosti uopste, a nikako na neko ogranicavanje slobode, cemu tezi tiranija«.⁷
 

* Iz: Jovan Komsic Teorije o politickim sistemima, Institut drustvenih nauka, Beograd, ECU, Novi Sad, 2000, str. 560–562.
¹ Tako, u eseju o autoritetu, Arentova kaze »... sve sira i sve dublja kriza autoriteta prati razvoj modernog sveta u nasem stolecu.
Ta kriza, ocigledna jos od samog pocetka veka, politickog je porekla i prirode. Uspon politickih pokreta cija je namera bila da zamene stranacki sistem, kao i razvoj nove, totalitarne forme vlasti, zbivali su se na pozadini manje-vise opsteg, manje-vise dramaticnog sloma svih tradicionalnih autoriteta. Nigde taj slom nije bio direktna posledica samih rezima ili pokreta; pre ce biti da je totalitarizam, u formi pokreta i rezima, bio najbolje osposobljen da izvuce korist iz opste politicke i drustvene atmosfere u kojoj je stranacki sistem izgubio svoj ugled, i u kojoj autoritet vlasti vise nije priznavan«; H. Arent, »O slobodi i autoritetu«, Gradska narodna biblioteka »Zarko Zrenjanin«, Zrenjanin, 1995, str. 17.
² Isto, str. 18.
³ Vidi: Lj. Tadic, »Autoritet i osporavanje«, »Filip Visnjic«, Beograd, »Naprijed«, Zagreb, 1987, str. 15.
⁴ Vidi: H. Arent, »O slobodi i autoritetu«, op. cit., str. 28–29; kurziv J. K.
⁵ Vidi: Isto, str. 22–29, 66 (Fusnota 1); kurziv J. K.
⁶ Isto, str. 24–25; istakao J. K.; Inace, o originalnoj organizacionoj strukturi totalitarnih pokreta i institucija totalitarne vlasti, koji podsecaju na glavicu luka, Arentova govori jos mnogo preciznije u »Izvorima totalitarizma«; Vidi u tom smislu, H. Arent, »Izvori totalitarizma«, »Feministicka izdavacka kuca«, Beograd, 1998, str. 372–396, 400–426.
⁷ H. Arent, »Izvori totalitarizma«, op. cit., str. 412; O problemu autoritarnosti licnosti i neophodnosti razlikovanja autoritarnosti i totalitarizma, kad je rec o »institucionalizovanoj praksi tlacenja«, govori i Isaija Berlin (Isaiah Berlin), upucujuci na »izvanredno kriticko ispitivanje problema u radu Roberta R. Veldera (R. R. Waelder) »Autoritarnost i totalitarizam«: »On govori o preoblikovanju super-ega ‘internalizovanjem’ spoljasnjih pritisaka, i pravi bitnu razliku izmedju autoritarnosti (diktature), koja iziskuje pokornost vlasti ali ne i prihvatanje njenih naredjenja i zahteva, i totalitarizma, koji uz to zahteva i unutrasnju pokornost sistemu koji namece diktator; otuda totalitarno insistiranje na obrazovanju i indoktrinaciji nasuprot pukom spoljasnjem pokoravanju, zlokoban proces koji nam je svima dobro poznat«; I. Berlin, »Cetiri ogleda o slobodi«, »Filip Visnjic«, Beograd, 1992, str. 42 (Fusnota 24).